Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Kako se to čovek „ženi za papire“?

– Gde si, brate? Ej, hteo sam da ti kažem da moja firma traži radnike, pa ako još tražiš posao, dete na putu i to, mogu da te preporučim.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Neca Kifla me je presreo u gradu s “poslovnom ponudom koja se ne odbija” – da teglim džakove i daske na stovarištu njegovog oca. Bilo je to okej kad smo bili klinci, dok sam trenirao basket i radio svašta za džeparac. Al’ sad u 30 godina da se brukam… Najlakše je da se kaže da sam uobražen, al’ je l’ zna neko moju priču – ne zna! A ponajmanje tatin sin Neca Kifla.

Posle ludila devedesetih ćale se spakovao i otišao preko. Rekao je da je on svoj dug državi odužio, a da ništa nije dobio. Ide da nas prehrani, za bolje sutra. Još se sećam kako majka puna poverenja mesi kiflice, jer je „dugačak put do Rusije“. Sestra i ja pojma nismo imali da su se nekoliko nedelja pre toga razveli, sporazumno, da on može tamo da se oženi za papire i „probije put“ za celu porodicu.

Načuo sam u zgradi od komšinice: Eno ga onaj Momirov mali. Zamisli, razveli se da ode u Rusiju. Na šta su sve ljudi spremni za pare!

Kako se to čovek „ženi za papire“ i kako neki tamo papir može da bude bitniji od majke i od nas dvoje, to nisam mogao da shvatim. Al’ šta sam ja znao s deset godina.

Ima tako danas koliko hoćeš tekstova na internetu u kojima se objašnjava da je otac važna figura u odrastanju dece. Kao, ako nisi imao tatu da ti bude uzor i prijatelj, ostaješ oštećen za ceo život. Premda su mi jedno dve-tri bivše rekle isto, evo me, živ sam i ništa mi ne fali. A najmanje otac, koji se ipak umesto za papire oženio za ženu od ruske krvi i mesa i ostao tamo da živi. Da probija put za sebe i svoju novu porodicu.

***

– Što si se ti vratila iz Amerike? Mislim, posle toliko godina života tamo, imala si i posao, sestra ti je tamo, zar ne?

– Jeste, Maja je tamo. Imala sam posao, i to dobar, al’ ne znam. Ja nikad nisam ni htela da odem odavde. To su moji bili navalili. Idi kod Maje, spasi se. Nije Amerika spas. Nije ni novac spas. Dobiješ pare a izgubiš sve ostalo.

– Ih, izgubiš. Siguran sam da su te i tamo saletali momci kao i ovde. Sestra ti je tamo, roditelji bi možda došli za vama…

– To su oni i hteli. Neka idu ako im se ide. Ja želim da živim ovde. – rekla je tiho Isidora.

devojka-podignute-ruke-sloboda

Foto: Pexels.com

Tad smo prećutno rešili da živimo zajedno. Ona se uselila kod nas. U isti onaj dvosoban stan iz kog je ćale otišao pre 20 godina put Rusije. Brojno stanje je bilo malo veće – pored majke, babe i dede, tu je ponovo bila sestra, sveže razvedena i moj trogodišnji sestrić.

Njeni su bili protiv.

***
Danka je prala sudove u kuhinji, pa ništa nije mogao da čuje vesti na TV-u. Umesto da počinje još jednu uobičajenu raspravu (postale su svakodnevne! Pere sudove baš kad on gleda televiziju, odmah posle ručka, onda kad zna da on najviše voli da odmori!), raširio je novine.

Sa dve kafe na poslužavniku ušla je u sobu i sela na fotelju preko puta.

– Evo, slušaj! U Srbiji više od polovine mladih između 25 i 34 godine živi s roditeljima! Moja ćerka našla s koje strane statistike da bude!

– Tvoja ćerka ne živi sa svojim roditeljima.

– Al’ živi s njegovim! U zajednici! Kao Pepeljuga u 21. veku! Vratila se iz Amerike, eeeej!

– Vratila se, dobro, vratila se i šta sad.

– Kako, šta sad?! Pa sve je pokvarila! Setila se gospojica Srbijice, došla da se uda za lezilebovića što dan staža nema i da živi u 60 kvadrata sa još 5 duša! A mogla je…

– Ih, šta je sve mogla! Ne vredi.

– Ma šta ne vredi! Nego, nek prođe ova ludnica s virusom i nek se pakuje i vraća! Da se svi spasimo.

– Pa gde će, Desko, znaš da je trudna?

žena-šolja-kafa

Foto: Pexels.com

***
– A što su njeni toliko zapeli da se vi iselite, a? Da nećete vi odavde pravo u njihov stan, Marko? Da budeš prizetko?!

– Dobro, kevo, ‘ajde. Vidiš i sama da ne možemo svi ovde. Marija nema gde, Nikola raste, baba i deda stare, a Isidora će da rodi – gde ćemo svi, majke ti?!

– Kako smo dosad?

– Našli smo stan u Sarajevskoj dole, nije velika kirija.

– Aham, blizu njenih, razumem. A kako mislite to da platite kad ne radite oboje, a?

– Imam honorar od treninga, a i… ćale rekao da ne brinem za stan.

– Aaaa, veliki ruski otac se setio da ima sina. Lepo! Za koliko rublji si se prodao?
***
– What are you doin’, my love? – Mark je bio tipično ljubazan američki muž.

Koliko sam srećna, majko moja, što ga imam. Nema veze što se volimo na engleskom. Luda li je moja Isidora, da rodi u Srbiji! Kakva ti je to sudbina?! Njen vanbračni muž se zove Marko, baš kao i moj Mark, ali to su dva POTPUNO različita života! Šta će oni da žive kao podstanari a kiriju da im plaća njegov otac, emigrant? Trudna je do zuba. Kad se porodi čuvaće bebu u stanu koji se greje na TA peć! Na TA peć!

Smejala se kako mi je Mark „muž za papire“, a nema pojma da me on stvarno mnogo voli. Decu? Ko ima vremena da rađa decu? Možda da popričam s Markom da im ipak ja šaljem neki dolar, da nađu bolji stan. Kad već šaljem roditeljima…

trudnički-stomak

Foto: Pexels.com

***
Cele noći sam gledao u ekran, pokušavajući da rastumačim kodove. Da citiram moju lakomislenu sestru: “Ko bi rekao da programiranje može da bude toliko teško?”
Istrčao sam na ulicu da kupim hleb i iznenadim Isidoru vrućim đevrekom.

– Gde si, brate? Ej, hteo sam da ti kažem da moja firma traži radnike, pa ako još tražiš posao, dete na putu i to, mogu da te preporučim.

– Brate, moj ćale nam šalje za kiriju, njena sestra uplati tako jednom u dva meseca kintu, meni kapne od ovih klinaca što ih treniram, što da tražim pos’o? – slagao sam, nisam trepnuo.

– Ali, brate, kako možeš tako? – zagriz’o je mamac. Mleo je narednih deset minuta, pola nisam čuo.

Šta me briga šta će da misli Neca Kifla.

On ne zna moju priču.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije