Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Priče iz Baka Leline kuhinje: Čitam joj u očima „Postaće alkohličar, kao onaj njen otac“

Prozor je nizak, kad gledaš kroz njega vidiš celu ulicu.

Silazi sa bicikla i gura ga ka našoj kapiji. 

Redakcija

Kapija zapinje, ona psuje. Glas joj odzvanja po dvorištu, dok parkira biciklo na fasadu naše kuće. Leli se to neće dopasti, tek što smo okrečili.

Mala žena, seda kosa uvek svezana u punđu. Dimije i opanci. Nikad Mika nije htela skinuti dimije, iako je ona bila Dalmatinka.

Neobičan par našeg Vojvođanskog komšiluka. Mađari, Rusini i Bosanci, a njih dvoje Bajram i Mika. Jedinstveni. Ona je zbog njega nosila dimije, a on zbog nje poštovao Božić.

Meni je to ličilo na ljubav.  I ona se smejala, najglasnije od svih ostalih Čarobnica.  Crno muško biciklo i ona tako malena, feministkinja, a da nije toga ni bila svesna. Kad Mika dolazi, vadi se rakija.

Skupljamo se sve. Čak se i Leli otme koji osmeh kad je ona tu. Ona je bila dobro raspoloženje, ženski glas, onda kad su morale ćutati.

Sedamo mama, tetka i ja. Lela vadi rakiju, nasipa samo Miki. Drsko pružam i ja čašicu; ima uvek da bude kako ja hoću, pa makar to bila i rakija. Dobijam i ja svečano pola čašice.

Čitam joj u očima „Postaće alkohličar, kao onaj njen otac“, mama kao da može da joj čita misli i nestaje joj na trenutak osmeh sa lica. Nikad nisam volela kad zbog Lele, mami nestane osmeha.

Trebaće još godina da shvate koliko liče. Pričaju o Anki, navodno je ostavila muža.  Naš Vojvođanski komšiluk je samo naizgled bio miran, istina, mogla si ići iz diska u četiri ujutru i ništa ti se nebi desilo, u tim godinama je to bila moja procena bezbednosti komšiluka.

Sme li pijana tinejdžerka sama i pijana iz grada peške kući. I danas, 15 godina kasnije mi je to glavna odrednica kad tražim stan. Ali i ti mirni Vojvođani su mogli da prirede sapunicu, dostojnu le mayor telenovela nagrade (stvarno se tako zove, guglala sam)

Anka se glupo udala, da to zaista postoji, odlučila je da uzme sledećeg koji pita, i sudbina je bila da to, bude Žoltika. Nežan i miran. Anka nije bila stvorena za našu tihu ulicu; dvoje dece i 10 godina braka, ona je učinila ništa novo, ali svejedno osuđujuće, ostavila je Žolta i decu i otišla sa drugim.

Možda joj je bilo dosta veresije u lokalnoj prodavnici ili nadnice na paprikama, ali Anka koja je studirala novinarstvo, a nije napisala nikad vise od par posmrtnih govor.

Stavila  je tačku i otisla se u nadamo se bolji život.

Mika je stigla sa najnovijm vestima.  Anka se već duže vreme viđala sa komercijalistom koji je dolazio svojim reklamnim autom u našu ulicu. Poslovao je sa gazdaricom male radnje na ćošku naše ulice.

I tako dok se Anka upisivala u svesku dužnika, on bi pio kaficu sa gazdaricom. I tu se desilo, pogled ili dodir. Ubrzo je i Anka počela da radi kao trgovkinja u toj radnji, a komercijalista sve češće navraćao.

Jednog jutra se Žolitka probudio, a od Anke je ostala samo kratka poruka na stolu.

„Javila se valjda, hoće i decu da povede“, rekla je Mika- „ali Eržika neda. Jadna Eržika, sad i o deci mora da se brine. Onaj blento ne zna dalje od kladionice. Šta će, samo njih ima, eno kosu sa glave čupa kako će dalje“

„Tako decu da ostavi“, nema smisla rekla je moja mama, iako bi možda i ona najradije otišla, a nije se usuđivala. Udatoj majci dvoje dece priliči takva opaska.  Jedan razvod su joj oprostili, ali drugi bi već bilo previše. Sama si birala, sad ćuti i trpi.

„Tako dobar čovek“, kukala je tetka. Iako je Žoltika imao svojih mana, ako bismo bile realne.

Dok pali cigaretu i uzima gutljaj kafe, Lela vrti glavom. „Jeste se vazdigla, kao da će joj biti sa drugim bolje“.

„Možda se zaljubila. Zbog ljubavi činimo gluposti“- čuje se i moj glas. Sedim za stolom između Lele i Mike. Mama i tetka su desno od mene, praktično u drugom delu prostorije, za susednim stolom. Tetka greje noge naslonjena na fioku od smederevca. Sve me gledaju. Ne smem da se nasmejem, ali znam da se mama smeška na tu moju opasku.

„Kurva banda“- ignoriše me Lela.

„Ako Lelo, mlada žena, ponelo je“, uskače Mika u Ankinu odbranu.  „Zaboravila si kako je to kad se srce zagreje, a i ono između nogu“- delovi ženskog tela se ne imenuju u našim kuhinjama.

„Ne znam bogami“- ljutita je Lela. Pred čeljadi, pogotovo ženskom se tako ne priča.

„Bako, pa i ti si bila mlada“- suprotstavljam se ja.

„Nije sapun da se potroši“ rekla je Mika „da sam znala više ih je koristila.“

Sve smo se nasmejale i svaka je duboko u sebi pomislila na svaku propuštenu šansu za zadovoljstvom. Čak se i Leli oteo osmeh. Iako je pokušala da deluje ljutito.

Ljubav, Miko. Kakva god ona bila, telesna ili ona prava, trebamo je zgrabiti i živeti. Uzeti sve što možemo.

Setim te se jako često. Dok vežem punđu ili pokušavam nešto postići.

Ako si ti mogla ono biciklo i drum ukrototiti, mogu i ja preživeti sve.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije