Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Staša Koprivica: Kojeg vi vuka ovih dana hranite?

Grumenje duhovnog zlata po koje se nekada išlo kod vrača, pitije, proroka, sveštenika, gurua, terapeuta i lajfkouča sada je dostupno svakom, pod uslovom da zna šta su ključne reči za pretragu.

Piše: Staša Koprivica Redakcija

E sad, lozinka za otvaranje srećnog života se uvek menja, jer i mudrosti podležu trendovima. Sećate li se “Kakve su ti misli, takav ti je život”? Kakav hit.

A “Kada nešto želiš, cela vasiona se zaveri da to i ostvariš!”? Klasik.

Sve veću popularnost doživljava i pouka mitskog indijanskog vrača koja nam kaže da su “dva vuka u tebi, a živeće onaj kojeg više hraniš”. Vrač je jasan: jedan vuk su sve same vrline – dobrota, plemenitost, velikodušnost i tako to, a drugi je nevaljao, tera te da budeš grozna osoba i muči te.

I onda ti, razume se, izabereš dobrog vuka. Što kaže podnaslov polupismenog članka o vraču i vukovima na jednom domaćem portalu: “Čitanje deset sekundi – mudrost zauvek!”. Molim lepo.

Načula sam nešto o ta dva vuka još pre nekoliko godina, kada je u kafiću jedna teta prepričavala drugoj neku knjigu samopomoći, a ja nepristojno prisluškivala, jer sam tog jutra izgleda greškom nahranila pogrešnog vuka.

Foto: Canva

” – I sad, znaš, nije to samo da ti treba da čuvaš svoju dobrotu. Nego moraš i sebe da čuvaš, znaš.

– Da, da, istina.

– Kad pogrešiš nešto, ne smeš sebi da kažeš da si glupa.

– Pa jeste, ne smem. Jer ja i nisam glupa.

Nisi. Nego si nahranila vuka koji ti kaže da si glupa, i onda te on natera da misliš da si glupa.

– Jeste, pa ispadnem glupa.

– Tačno. Isto ti je i kad misliš da si debela.

– A nisam debela.

– Pa i nisi.

– Mislim, mogu da smršam kad hoću. Je l’ ti misliš da treba da smršam?

To ti zli vuk govori da si debela, a ne ja.  

– Ja ću da hranim ovog drugog što misli da sam prelepa!”

Smeju se njih dve, smejem se i ja (u sebi). Nešto mi toplo oko srca. Možda metafora zvuči pojednostavljeno i otrcano, ali evo, ovim ženama je pomogla da ne kinje same sebe.

Da budu nežnije i bolje prema sebi. Da se oslobode otrova i gledaju na život sa više radosti, za razliku od mene kojoj zli, dobro natovljen vuk govori da je sve besmisleno i da se njih dve zanose glupostima, a i da mene treba da je sram što prisluškujem.

“E, pa, dosta je bilo, zveri, od danas si na dijeti! Crkni u mukama.” – rekoh sebi odlučno. Od tog trenutka prestajem da budem cinična, sarkastična, neću biti gruba i stroga, niti ću olako da sudim bilo kome, ni sebi, ni drugima.

Negovaću se kao da sam najređi i najnežniji cvet na svetu, nijednu crnu misao više neću pomisliti – dok sam živa.

Biću poput prolećnog povetarca, svetleću u mraku, svima će biti milina da budu u mom prisustvu jer će moj dobri, beli, pufnasti, “opran na 90 stepeni pa potopljen u omekšivač za rublje” vuk biti konačno sit.

Tako i bi. Ušuškala sam se u indijansku metaforu i prestala sebi da prebacujem bilo šta.

Znate šta se onda desilo?

Ništa se nije desilo.

Zapravo, sve je prekinulo da se dešava. Svet je stao.

Prestala sam sa suvišnim fizičkim aktivnostima. Mrzelo me je da vežbam, a i koja je poenta u tome kad je tako naporno? Zašto da mučim sebe kada moj organizam najbolje zna šta mu prija?

Zašto da pazim šta i kako jedem i pijem? Moje telo je hram sastavljen od toplih sendviča i ko sam ja da ga rušim nekakvom mlitavom salatom?

Ako se ugojim, i to je u redu. Očigledno je mojoj duši potrebno da se ogrne salcetom, tu, oko krsta. Rokovi za tekstove su počeli da se gomilaju, a ja sam ih uredno probijala.

Nove poslove sam odbijala. Besmisleno je da pišem na silu, treba sačekati inspiraciju. Ako ona ne dođe, to znači da mi nije suđeno da pišem.  Treba uzeti odmor, ili možda pronaći neki jednostavniji zadatak.

Sve mi se manje izlazilo iz kuće, sve mi se manje razgovaralo sa drugima, sve mi se manje živelo. Moj dobri vuk me je nežno nunao, mazio, pa uspavao.

Negde između dve besmislene dremke, shvatila sam da mi pomalo nedostaje onaj crni, zli vuk. Avetinja je bila grozna, dosadna, naporna, veoma otrovna, ali zbog nje su se događale razne zanimljive stvari.

Život je išao dalje, nekad napred, nekad unazad, ali je išao. Zlikovac je postavljao prepreke, a prepreke su morale da se savladaju, makar na mišiće. Gde su nestali moji mišići?

Ponudila sam beštiji parče slanine. Malecno, da se ne razgoropadi previše, mrcina jedna.

U jednoj ruci mi je hrana, u drugoj brnjica – pa polako.  

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije