Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Ja sam žena iz špajza

Imao je ruke kao grane koje su se uvijale oko mog tela i uma, savitljive, lažljive, nepostojane, pomalo očajne. Lepe.

Ruke koje su govorile, dok mi je nešto objašnjavao nemirnim pokretima.

Redakcija

medium.com/ Andjelka Laube

A sve je na njemu bilo nemirno – i kosa koja je u nemarnim loknastim pramenovima ukrašavala to lepo lice, i oči koje su lutale i proganjale i bile progonjene, i koža jednog princa i usne jedne bludnice, sve je treptalo, povijalo se na vetru, žudelo za ljubavlju, nudilo požudu.

Uzela sam sve to, jer je bilo dovoljno mračno, jer je bilo čulno, bolno i strastveno, neodoljivo.

on je uzeo mene, ali nije znao šta bi sa mnom. Zato me je vratio natrag na policu u špajz.

Tamo sam ostala da čekam. Ne na njega, jer se nije vratio. Čekala sam da odrastem, razmišljala, gledala sa police u mrak i mnogo toga videla.

Ispred mene je prolazio moj život u svim bojama, ljudi su dolazili, ostavljali svoje pečate i mirise na meni.

Više nisam znala da li sam živa ili samo posmatram život, da li sam samo oruđe u tuđim rukama, parče drveta koje nosi bujica. Zbog njega sam volela mrak, a iz mraka sam mogla da vidim sve boje mog života.

Onda kada me je stavio na policu i otišao, nije me povredio. Nije me iznenadio. Jeste mi nedostajao. Ponajviše možda njegove oči. Volela sam da ih gledam, kako onako tamne lutaju mojom dušom.

I one pohotne usne, koje su se zarile toliko duboko u moju dušu i pratile me i onda kada sam vrištala od strasti u nečijem krevetu, kada sam se budila mamurna, i onda kad sam rodila decu, svih ovih godina, i onda kad sam ostarila.

Njegove usne su postale simbol svega što sam ja, dale mi izraz krika i strasti za životom, probudile su u meni kurvu, ljubavnicu, majku, robinju, baš tim redosledom.

Pratio je taj poljubac onu ženu iz špajza i onu koja je živela život u svim bojama i širila noge kradom, zamišljajući taj ud koji je silovito razara, vraća prvobitnom obliku, vraća joj mladost, vraća točak vremena unazad, ruke koje je miluju, one nemirne, lažljive ruke, koje daju, pa nestanu.

I sve je na kraju stalo u jedan uzdah žene koja je umrla u tom špajzu, živeći neostvarene strasti sama sa sobom, stideći se da pokaže svoje pravo lice, ono koje joj je on dao.

Živela je bez njega i umrla je bez njega.

Na kraju je ostao onaj poljubac u granastim rukama muškarca kojeg je volela. Ništa više nije bilo važno.

Preuzeto sa: medium.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije