Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Nema to veze s godinama, mali. Ako živiš – živiš

– Ima taj jedan citat iz „Spletkarenja sa sopstvenom dušom“, je l’ se sećaš? Nešto kao „Jao nama koji smo izašli van sebe i mrznemo se napolju.“ Znaš na šta mislim?
Povuče dim, izduva i kaže tiho: Znam.

Piše: Srbijanka Stanković

Samo su razgovori sa Lilom mogli da budu tako jednostavni i duboki. Nismo se nikad družile svakodnevno, kao što je bilo drugarica, ali svaki naš susret imao je neko značenje, smisao od kog ne možeš da pobegneš.

– Ja sad ne znam šta da radim, znaš? Glupo mi je što to TEBI pričam… – uzdahnula sam i ustala s terase, kao da donesem neko meze, pivo, ne znam ni ja šta, samo da se ne suočim sa njenim pogledom.

Lila je izgubila muža sa 33 godine. Od šest godina u braku, dve su pojele hemioterapije, operacije i konzilijumi. Nisu stigli da se posvađaju kao svi ostali parovi oko kredita ili vaspitanja dece, da odu porodično na more ili provode lenja subotnja jutra u iznajmljenoj kući u ulici pored pijace. Sve im se slilo i stislo u tih šest godina, pa je ironično – njihov prekratak zajednički život imao više životnosti nego nečiji decenijski brakovi.

Sad smo obe imale po 37, njena starija ćerka je išla u drugi razred sa mojim mlađim sinom, delile smo rešenja za domaće zadatke i usputne saosećajne poglede na roditeljskim sastancima. Iako smo se znale celog života, nismo nikako stizale da se viđamo često – svako je druženje bilo lekovito.

– Ne mogu da se otmem osećaju da se uvek ja tebi nešto žalim. Kako imaš strpljenja uopšte da slušaš posle…? – ućutala sam.

– Posle svega, misliš? Možda baš zato. Tebi je potrebno da te neko sasluša, ja umem da slušam i nema šta da se opterećuješ i razmišljaš kako ja i šta ja. Prijateljice smo, zar ne?

ruke-razgovor

Foto: Unsplash.com

Nasmešila sam se, Lila je uvek u pravu, ali i ako nije u pravu, šta da kažeš udovici koja tako hrabro gazi kroz život? Samo jednom sam je videla da plače, na sahrani – i to je bilo to. Svi smo se u njenom društvu držali podjednako čvrsto, jer – ako je ona jaka i može da priča o Jovanu kao da je otišao na duži službeni put, ko smo mi da budemo slabi, zar ne?

Al’ bilo je teško živeti život, imati „običan“ problem, jer ništa nije bilo dovoljno veliko i stvarno u poređenju sa njihovom ljubavlju, njihovom srećom i nesrećom. Zbog toga su se mnogi „izvukli“ i prestali da se viđaju sa Lilom. Najpre, da joj „ne smetaju“, „da ne dosađuju“, a onda jer posle nekog vremena nisu znali kako da je pozovu, o čemu s njom da pričaju.

– Ima taj jedan citat iz „Spletkarenja sa sopstvenom dušom“, je l’ se sećaš? Nešto kao „Jao nama koji smo izašli van sebe i mrznemo se napolju.“ Znaš na šta mislim?

Povuče dim, izduva i kaže tiho: Znam.

– Ali ti deluješ tako prisutno. Kao da si u svakom trenutku u svojoj koži. Jesi li?

– Kako kad. Ponekad i ja izađem malo van sebe, ali sam naučila od Jovana da je komotnije i pametnije da si unutra. U stvari, nije to samo zbog Jovana. – ponovo je povukla dim, smireno, najsmirenije na svetu. – Sve se to složilo onog leta pred drugu operaciju, znaš? Prognoze su bile dobre, lekari kao i uvek uzdržani, ali mi smo se po prvi put suočili s tim da možda ipak ne ozdravi. Bilo je zastrašujuće, kao da su ispred tebe odjednom svi zlikovci iz horor filmova koje si gledao kao dete i da nemaš kud. I onda je on rekao: „Nećemo da se plašimo dok se ne dogodi. To je glupo.“ Svesno smo izabrali život. Znam da zvuči kao kliše iz sentimentalnih filmova, ali i to je bolje od horora, zar ne?

– Lila, kako možeš da pričaš mirno o tome? Znam da su prošle godine, ali…

– Nema to veze s godinama, mali. Ako živiš živiš. Ako se plašiš, ne živiš. To je suština. Razumem ja tebe, muka ti je od šefa, gomilaju se računi, svi pričaju o koroni, učiteljica te zove samo da se žali na detetovo ponašanje. Sve to lako može da te sastavi i složi, ali pitanje je dokle misliš da te drugi slažu. Šta ti možeš da uradiš da sve to promeniš? Ti misliš da ništa od tebe ne zavisi, ali sve od tebe zavisi. Ne gledaj me tako. Nije od Jovana i mene zavisilo hoće li da pobedi rak, ali kako ćemo da se borimo i kako ću ja s tim da živim – e to je bilo samo u našoj, u mojoj moći.

– Jao nama… Nema jao.

– Nema jao.

Problem je bio u tome što kad Lila izađe na vrata, svi strahovi kao da uđu unutra. Ona me osvesti, al’ ja brzo zaboravim – čim zapišti tajmer na rerni, stigne mejl od klijenta koji bi „samo ovo ako može da se promeni“, čim se muž zavali u fotelji i neumorno skroluje na telefonu. Lakše mi je da idem pored života nego da ga hvatam i teram strahove napolje. Za to treba da imaš srce – da se posvađaš, da se zauzmeš, da znaš šta hoćeš i zbog čega se „busaš u grudi“. Lakše je da se praviš da je sve u redu.

– Lila.

– Nemaš vremena, mali. Al’ nema tu šta ja da ti pričam. Ako se mrzneš, onda si napolju. Vrati se sebi. Koliko god da je teško da se vratiš, seti se – unutra je toplo.

– Nema više jao.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije