Ljudi s olovkamanajnovijeNaslovna vijest

Jaffa trenutak – Snježana Pačavra: Kaži mi da je i tebi loše, pa da meni bude bolje

Ulazim žurno u kola.

– Znaš ona mala što je počela raditi kod nas?

– Koja? Maja?

Piše: Snježana Pačavra Redakcija

– Ma ne, pa ta Maja je odmah odustala. Kaže da nije ovaj posao za nju.

– A, da, pričala si mi. A ko je nova?

– Aida, bolan. Pričala sam ti i o njoj. Mlada, lijepa, pametna. A, tek kakav smisao za humor ima, svi se kidamo od smijeha kada je ona u smjeni.

-Ne mogu da ih popamtim, stalno dolaze nove.

Puče nam brisač na kolima.

-Od čega li ih samo prave? Ovo je već drugi put za ovu  godinu. Dođavola!

Pokušava da vozi sa jednim brisačem, ali  kiša je previše jaka. Psuje.

-Hajde, parkiraj negdje sa strane.

Ne sluša me. Nastavlja da vozi.

-Poginućemo. Ubićemo nekoga.

-Vozim 30 kilometara na sat, ne možemo nikoga ubiti.

-Svejedno, parkiraj.

-Dobro, evo. I šta je sa tom Aidom?

Čekam da se zaustavimo. Drago mi je, jer me je pitao za Aidu. Volim kada me ljudi slušaju.

Volim, čak i kada nas prekine neka, nepredviđena okolnost, da me sagovornik pita da nastavim, navodeći gdje sam stala. Svjesna sam da nisam posebno zanimljiv narator, ali volim da slušam i da budem slušana.

Zdrava komunikacija je preduslov za mnoge stvari.

-Pa, sinoć kada smo ostale same, upita me  da joj dam cigaretu, a nisam je do tada vidjela da puši.

„Naravno“, rekoh joj.

-Uzele smo po kafu i sjele zajedno u jedan ćošak. Lice, kao da joj je do tog momenta bilo pričvršćeno rajslingama, a onda, kao da ih je neko, jednim potezom, poskidao. Osmjeh je iščezao, očni kapci su joj se spustili, a ruka joj je nervozno češkala koljeno.  Čak  joj je i glas bio drugačiji.

Kiša je i dalje padala. To mi je odgovaralo, jer mislim da, ako bismo nastavili sa vožnjom, on me ne bi toliko pažljivo slušao, a bilo mi je jako važno da mu ispričam.

-Nisam znala da li treba da je pitam šta joj se desilo, jer ne poznajemo se  baš toliko dugo. Zato sam joj rekla: „Aida, ako se osjećaš slobodnom, ispričaj mi svoju tugu, ako ne, evo ti još jedna cigareta i biću tvoj partner u ćutanju.“

Znala sam  da je ćutanje ljekovito, ako znaš kako i ako imaš sa kim.

On, okorjeli nepušač, kaže mi:

– Mogla si da je zagrliš, da je uzmeš za ruku, a ne da je truješ.

– Neobično mi je da grlim ljude koje ne poznajem dovoljno dobro. Ne grlim se mnogo ni sa ovima koje poznajem. Cigareta je drug.

– I šta ti je ispričala?

Dok me to pita, primjećujem da mu je noga na kvačilu. Ubrzala sam.

– Za svega deset minuta mi je ispričala svoju životnu priču i onda se isplakala, smirila, nabacila svoj veseli izraz lica i nastavile smo da radimo. Uglavnom, ona je odrasla u Domu za nezbrinutu djecu. Centar za socijalni  rad  je oduzeo od roditelja, jer su bili strašno siromašni i nisu mogli da je izdrzavaju. P

osjećivali su je redovno, ali nikako nisu uspijevali  da ispune uslove za njen povratak kući. Po izlasku iz Doma, počinje da radi i da se školuje, te napokon živi sa majkom i ocem. Upoznaje tog nekog Ivana, ostaje trudna i počinju da žive zajedno.

Kada je bila u  petom mjesecu trudnoće, njenom ocu otkrivaju tumor i stvari se poklope tako da on premine  istog dana kada je ona rodila kćerku. Kćerka je rođena sa rijetkim oboljenjem zbog kojeg ih Ivan napušta i odlazi u inostranstvo i više se nikada ne javlja. Ona se vraća kod majke, ali saznaju i da majka ima tumor. Sada ona jedina radi i izdržava njih tri.

On je pustio kvačilo i gledao me sa visokom podignutim obrvama. U nevjerici mi  kaže:

-Pa to je prestrašno.

Nasmijali smo se.

Možda da tada nismo prolazili kroz težak, životni period, ne bi mi ni bilo toliko važno da mu ispričam Aidinu ispovjest. Ovako sam došla, kao hijena sa svojim plijenom u čeljusti  i trijumfalno ga spustila pred njega. Izgledalo je poput nečega što zvuči ovako:

„Evo, vidiš, da ima gore od našeg. Izvoli, hajde da se sladimo. Mi ćemo možda otići u inostranstvo, kupićemo nova kola, imaćemo dijete, ali kako će se Aida izvući. Njoj je teže, a samim tim, nama koji znamo koliko joj je teško, nama je lakše.“

Te večeri,  Aida je imala lude hrabrosti da mi se  povjeri, iako smo se poznavale svega tri sedmice. Nije znala da razgovara sa nekim ko je takođe u problemima do guše. Nisam mogla da joj pomognem, ali sam njene probleme zgrabila i odnijela ih sa sobom kao utjehu.

Njenu priču sa ispričala svom ocu, pa zatim još jednoj osobi koja se nalazila u „Ne mogu više“ fazi. Svi smo tako mlatili Aidinom teškom sudbinom  i tješili se kako je njoj gore, a nama, skoro pa nije ništa.

Nekoliko godina kasnije, ležimo srećni i zadovoljni. On  okreće svoj mobilni telefon ka meni i kaže:

-Je l’ ovo ona tvoja Aida?

Jeste, bila je to ona. U članku je pisalo sve ono što sam one večeri imala priliku  premijerno da čujem. Ali, bile su tu i neke nove informacije, poput one da su se,  i njena majka, ali i njena kćerka izborile sa zdravstvenim problemima.

Aida je otpočela vlastitu proizvodnju sapuna i peškira i jako je uspješna u tome. Ponovo se udala.

Bila sam presrećna zbog nje. Imala sam želju da je pozovem i da joj kažem koliko mi je drago, ali u isti mah sam se prisjetila kako sam od njene nesreće pravila sebi cvjetni vjenčić za glavu. Kitila sam se njenom tugom, da bi meni bilo lakše.

Nisam joj pomogla, nisam joj nikakvo dobro uradila, pa  otkud mi sada pravo da  joj čestitam? Sram me je gutao.

Mogla sam isto tako da pročitam da se ubila. Ili,  da čujem da joj je majka preminula, kćerka zapala u još gore stanje. Mogla sam da je vidim na ulici kako prosi.

Ali nisam.

Aida je dobro. I ja sam dobro. I mi smo dobro. I svi ćete biti dobro.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije