”Fibonačijev niz” Jasne Dimitrijević ili zašto ćutimo?
Da li je ćutanje postalo imanentno savremenom čoveku?
Ćutanje o onome što se zove istina, dok istovremeno kao društvo sve više bivamo logoreični proizvođači laži i samoobmana. U tolikoj priči o nebitnom mi gotovo zavetno ćutimo svoju bitnost (suštinu).
I nije nam dobro, nikada nije ni bilo, niti se nadamo da će biti…
Takvi su junaci zbirke od osam kratkih priča Jasne Dimitijević “Fibonačijev niz”.
Gotovo da ima neke matematičke pravilnosti u toj njihovoj neiživljenoj i prećutanoj suštini, možda su baš zato toliko stvarni. I jeste kontradiktorno reći da im tu punoću i životnost upravo daje njihova neiživljenost i praznina.
Ali tu je tačka prepoznavanja. Tu kao čitaoci osećamo bliskost sa likovima, povezujemo se, prepoznajemo i prihvatamo ih tako prirodno.
Pitajući se šta će biti s njima, mi odgonetamo sopstvene pitalice smisla. Rešavajući njihove namerno nezavršene sudbine i priče, mi u stvari otvaramo neistražena polja sopstvenih enigmi, a da čitavog katarzičnog procesa nismo ni svesni.
Zato je ovo majstorski napisano delo sa transformativnim uticajem na čitaoca što samo dodaje vrednost visokom umetničkom kvalitetu zbirke.
A ko su likovi u pričama Jasne Dimitijević, i zašto ćute? Šta ih to sprečava da žive drugačije?
Bekstvo nekada zvuči kao dobar plan, ali šta onda kad to znači pokušaj bežanja od sebe?
Junakinja Inka se čitavog života bavila upravo ovom iluzijom, da fizički odlazak apsolutno znači mogućnost da postanemo neko novi. I bilo bi to i moguće kada bi Inka menjala stanje uma iz kog odlazi a ne samo puku koordinatu na geografskoj karti.
“Inka je krenula iz tačke koja bi se pre mogla smatrati stanjem , nego mestom, iz tačke koja je bila više kraj nego početak…”
Čitajući ovu kratku priču, shvatamo da se usamljenost izgleda bira, iako nikad ne izgleda tako kad o njoj razmišljamo iz sopstvene pozicije…
Slušajući u svega nekoliko minuta životnu priču mlade prostitutke Lupe, Inka poželi da bude zaista i njen sagovornik ali je ćutanje nadjača. I upravo u tom momentu, kada umesto razgovora odaberemo ćutanje – usamljenost potvrđuje svoju pobedu.
Lik Dobri Isak iz istoimene priče je suprotnost većini likova, baš zato tako dobro naglašava njihove promašenosti i skrivene istine. Šamarčina u lice svim lažnim parolama i neiskrenoj borbi za prave vrednosti i slobode našeg duboko poremećenog društva.
Mržnja prema samom sebi ovde dolazi do vrhunca, ali ne kod osobe kod koje bismo, zahvaljujući našim predrasudama to očekivali, naprotiv, situacija je potpuno neočekivana.
I baš tu mi i uviđamo svoj poraz, i stidimo se, i muka nam je kad prepoznamo te iste predradsude kao kod junakinje ove priče. Ali bivamo i nekako pročišćeni jer shvatamo koliko je superiornosti sadržano u prihvatanju sebe.
Dobri Isak je uspeo da u društvu koje na najrazličitije načine (čak i kad izgleda da najviše prihvata) odbacuje one drugačije, različite od većine, prihvati sebe kakav jeste. A jesmo li i mi?
U narednoj priči imamo nešto kao ciklično življenje istog scenarija – jalova očekivanja i tek u pauzama istinski osećaj bliskosti dvoje ljudi. Gde je granica prećutkivanja koje sve više udaljava ljude? Priča “Ciklusi” suptilno nas navodi na prepoznavanje serijskog nesuočavanja sa sopstvenim istinama…
I mi polako shvatamo, posredstvom tuđe priče, koliko na ovaj način zapravo produbljujemo sopstvenu nemoć.
“Pošto savez sa okolnostima nije bio moguć, odabrala sam nevidljivu egzistenciju. Čitanje i ćutanje. Slobodu i sigurnost našla sam, shvatiću kasnije, u svesnom izboru neslobode i nesigurnosti.”
Ovaj ciklus ili niz pokušaja bekstva i skrivanja nastaviće se i u ostalim pričama zbirke, i sa svakom novom situacijom otvoriti nam mogućnost da sebi postanemo bliži, i bolji sagovornici unutrašnjih dijaloga.
Svet ili društvo će, nažalost, uvek većim delom ostajati gluvo za druge, što nije razlog da prestanemo da tragano za onim retkima koji mogu da nas čuju. Zbog takvih retkih nikada nećemo ostajati usamljeni.
