majka-ćerka-ljutnja
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

„Znate li vi da ja imam samo 3 sreće, a čak 11 tuga?!“

– I to mi je hvala, ako! – majka je počinjala svoju tiradu, tesna kuhinja u malom stanu na 7. spratu pretvarala se u najraskošniju pozornicu, a varjača postala glavni rekvizit u drami – Sve smo vam pružili a vi nam ovako vraćate!

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Canva

Čovek bi pomislio da će za sve te godine promeniti ploču, ali ne. Majka je uvek bila u istoj kuhinji, u istom stanu i na istoj žalosnoj frekvenciji. Sve su nam dali, a mi smo tako nezahvalne.

Naša se nezahvalnost u njenim govorima rastezala do granica neprepoznatljivosti. Kad bismo dobile četvorku, kad bismo zakasnile iz grada ili tražile malo veći džeparac. Sestrina želja da studira geografiju u drugom gradu, moj san da otvorim školu jezika, studije, kupovina auta, želja da se odselimo i osamostalimo, što ih ne zovemo ili ne dolazimo na nedeljni ručak – sve što bismo ikad zamislile majka je tumačila i glasno obrazlagala kao nezahvalne postupke dve razmažene ćerke.

– Otac ti je bolestan i ja ne znam šta ću i kako ću, a ti? Ni da se setiš da pozoveš, a kamoli da dođeš! – nastavila je. – Samo posao, posao, a roditelji? Nemoj uopšte da me gledaš tako! Gora si nego sestra! Ona je bar hiljadu kilometara daleko, a koje je tvoje opravdanje, ha?

Majka je ostarila, ali na trenutak izgledala mi je isto – kao onda nekad kad otac dođe s posla, a ona se pretvori u policajca – tiše vas dve, jeste li završile domaći, otac je legao da se odmori, šta sam ja sad rekla, u sobu! Smesta!

Foto: Canva

Kad otac vikne iza rasklopljenih novina, samo bi nas prostrelila pogledom i pokazala uvek istu putanju – pravo do sobe. Posle bi dolazila – nekad da nastavi grdnju, a nekad da govori u njegovu odbranu.

– Morate da razumete oca. Nije mu lako, svašta je preživeo u životu. Morate to da shvatite. Ako vam se kaže da se smirite, smirite se. Šta je to toliko teško?

Tako je na naša mala desetogodišnja pleća ređala džakove pune kamenja. Njemu je teško, a mi to moramo da shvatimo. On viče, pije ili se mršti – a mi to treba da shvatimo. Sestra se mnogo brže pobunila i skinula taj teret. Samo je rekla kako ona to ne može i ne mora da trpi.

– Je l’ su deca dužna roditeljima? – pitala me je jednu noć ispod pokrivača. – Dužne smo što su nas rodili, a je l’ smo mi to tražile, ha? Drugo, što ja moram da trpim njegove buve i frustracije?! A on neće da me sasluša kad meni nešto smeta?!

– Oni su roditelji, a mi deca. Nije obrnuto.

– Sad zvučiš kao majka. – rekla je i okrenula se na drugu stranu.

Mogla sam da čujem kako se kamenje kotrlja s našeg kreveta i pada na pod. Posle toga sam bila sama u toj predstavi. Koliko god da je otac vikao, a majka dramila, nje kao da se nije ticalo. Kao starije dete valjda sam ja imala „viši stepen trpljenja”, kao da sam „više dužna“ jer sam starija.

Foto: Canva

Jednom sam napravila „listu srećnih i tužnih osećanja“. Povukla sam liniju i u levoj koloni pisala sve one stvari zbog kojih sam te nedelje bila srećna. U desnu kolonu upisala sam svoje „tuge“ – sećam se, bilo ih je 11. Mama i tata su imali goste, neki ljubopitljivi prijatelji kojima je kao bilo stalo do toga „kako nam je u školi, ima li neka simpatija“ i uobičajena pitanja koja odrasli postavljaju deci. Zadirkivali su me do te mere da su mi suze udarile na oči i tad sam prasnula: „Znate li vi da ja imam samo 3 sreće, a čak 11 tuga?!“

Kad su gosti otišli, mama me je opasno izgrdila: „Kakva je ono priča o srećama i tugama, je li?! Zbog čega ti imaš da budeš tužna?! Sve smo vam pružili, a vi nas brukate pred prijateljima! Šta li će ljudi da pomisle, ne znam!“

Čak i u tom trenutku kad sam bila dovoljno nesmotrena da se otvorim, da pokažem da osećam iako sam samo dete važnije je bilo šta će odrasli da pomisle, a ne kako sam ja ili kako je moja sestra. Sve je moglo da stane u rečenicu: “Sve smo vam pružili, a vi nam tako vraćate!”

– A šta je to “sve”? – vikala je sestra one noći kad im je saopštila da se seli u Nemačku. – Kaži mi, molim te, šta je to SVE?! Što ste vas dvoje decu rađali? Da biste prebacivali kako ste uložili u nas? Šta ste to uložili? Nemoj samo da mi kažeš da ste nam dali svoje vreme, ljubav, nežnost! Rodili ste nas, hvala! Ali ja ne mogu da živim do kraja života pored vas slušajući kako ste nam sve pružili. Hvala lepo, ali ja moram da idem.

Otac i majka su izveli svoju uobičajenu predstavu – tati bi pozlilo, majka bi hitro sjurila do starog regala da uzme merač pritiska.

Vidi šta si uradila, vidi! Uf.

Ćutite sad, da čujem! Ćuti, da izmerim!

Joj meni! Dece li nezahvalne!

Ma ako nam je, tako nam i treba!

Uprkos pozorištu u kući, sestra se ipak odselila u Minhen. Javljala se retko i gorko, jer je majka, s ove strane uvek prigovarala – zbog retkih poziva i njene ogorčenosti. Pošto spusti slušalicu uvek bi vrtela glavom i ponavljala isto “ali, sve smo vam pružili”.

Bile su mi potrebne godine da otključam to “sve” i shvatim, njihova definicija “svega” bilo je “sve ono što oni od svojih roditelja nisu dobili” – školovanje, odeća, ukusna hrana, život u gradu. U toj roditeljskoj formuli nije bilo mesta za ono što nama treba. Malo prave pažnje, porodično igranje tablića ili letovanje na kom nas ne gledaju popreko jer smo potražile sladoled.

Nije im bilo jasno šta mi to hoćemo “više”.

Pružili su nam – sve.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije