Ljudi s olovkamanajnovijeNaslovna vijest

Jaffa trenutak – Jelena Spasić: Sreća

Kao i obično, Maja je posle posla svratila u prodavnicu.

Bilo je već 15 do 9 i radnja je bila puna.

Piše: Jelena Spasić Redakcija

Svima nešto zafali u poslednjem trenutku. Barem je manija gomilanja hrane i svega onoga što ti treba i ne treba prestala, pomislila je Maja dok je nameštala naočare.

Naočare i maska, nikako joj se to nije uklapalo. Naočare su se maglile, a onda je morala da pomera masku uvek se pitajući kada je poslednji put oprala ruke. Zato je na brzinu uzela mleko i kafu za ujutru i stala u red.

Da li je trebalo još nešto da kupi, razmišljala je. Šta će sutra za ručak? Uhhh…svake večeri jedno te isto.

Čovek ispred nje je upravo platio i ona je podigla korpu i pogled. Muškarac je stavljao flašu vina i gotovu picu u kesu. Iako je imao masku, Maja je jasno videla da se ispod maske smeši dok mu oči gore nekim čudnim sjajem.

Wauuu… pomislila je, ovaj čovek je zaljubljen! Vino, pica, osmeh od uha do uha … zaljubljen nego šta. I upravo je krenuo kod drage. Već su joj kroz glavu proletele slike romantične večere u dvoje uz svetlost sveća i čašu vina, kad joj se muškarac iznenada obrati.

“Zdravo, kako si? Šta ima novo?”

“Eeee, dobro sam, hvala na pitanju. Nema ništa, sve je po starom. Kako si ti?, pomalo zbunjeno je Maja izrecitovala standardne fraze.

“Ma kakvo je vreme došlo, dobro sam, hvala Bogu. Sve najbolje, vidimo se.” osmehnuo se muškarac i izašao iz radnje.

Ko li beše ovaj čovek, pitala se Maja. I kako je moguće da toliko zaboravlja ljude?

Nije joj bilo prvi put da ne prepozna osobu koja joj se javila. Jeste, imao je muškarac masku, ali pogled, plave oči, smeđa kratka kosa … sve joj je bilo poznato, a nikako da se seti.

I dok se penjala uz stepenice razmišljala je o tom možda i nepoznatom muškarcu (jer koliko puta su ljudi pod maskama pomešali jedni druge?!) i o tome kako mu se oči sijaju i smeju. Zaljubljen je. Tako je, bila je sigurna Maja, to može biti samo zaljubljenost.

Kad se smeješ bez razloga, kad ti se oči cakle, kad si jednostavno srećan bez obzira na sve. A kad sam ja poslednji put bila tako srećna, pitala se Maja?

Porodica, posao, kuća…poslednjih godina rutina je vladala njenim životom. Dok je sklanjala dečje patike iz hodnika, pomislila je da joj baš to fali – taj osećaj bezrazložne sreće, lakoće postojanja, zaljubljenosti.

. . . . .

A samo dva bloka dalje od Majinog, smeđokosi muškarac je otključavajući vrata stana doviknuo:

“Kući sam! Micika, gde si?”

“Mjau, mjau”, prela je Micika mazeći se uz nogu muškarca.

“Večeras slavimo”, rekao je on i otvorio bocu vina. “Jutros si me baš prepala. Mislim samog sebe sam prepao, ova Korona utiče loše i na mene, izgleda sam bio baš puko.”

Dok je pričao, muškarac je sipao mački hranu u činiju i otpio veliki gutljaj vina. Razmišljao je kako mu je tog jutra dan krenuo – nije ni kafu uspeo da popije.

Presela mu je kad je krenuo ka frižideru i ispred njega video crvene tačkice i nešto nalik na zgrušanu krv. Prepao se – Miciki opet nije dobro, povraća krv, problem sa crevima, a veterinar je rekao da ako se to ponovi …

Micika je bila u svojoj korpi pored i nije mu delovala loše, ali njemu je bilo muka. Rastvorio je probiotik, sipao u njenu činiju i otišao na posao. Bitan sastanak za sastankom, a on nije mogao da se skoncentriše.

Da li je moguće da je opet bolesna? Samo da joj bude bolje, molio se u sebi.

Kad je došao kući, Micika je lenjo mjauknula iz korpe. Mleko, pomislio je, treba da joj da malo mleka. Otvorio je frižider i njie mogao da veruje svojim očima. Domaći sok od višnje koji mu je majka spakovala je izgleda rešio da izadje iz boce – dobar deo soka je verovatno pod pritiskom iscureo niz flašu i isprskao unutršnjost frižidera, pa i deo ispred.

Gledao je u taj haos i polako počeo da shvata. Nije to Micikina krv, to je samo sok od višanja. Telo mu se naglo opustilo i krenuo je da se smeje na sav glas. Smejao se od olakšanja, sreće, ljubavi.

“Nije ti ništa, dobro si! Hvala Bogu! Stvarno nisam normalan…paranoja!”, polako se smirivao mazeći mačku.

. . . . .

Kad je poljubila usnule glavice dvojice dečaka, Maji je iznenada sinulo. Zoran. Tako se zove čovek iz radnje. Išli su zajedno u osnovnu školu a i živi tu negde u komšilu. Baš ga odavno nije videla. Šta li se njemu dešava, pitala se Maja izlazeći iz dečje sobe. A onda su je dobro poznate ruke obgrlile oko struka.

“Mmmm…divno mirišeš”, šaputao je Goran ljubeći je u kosu. “Decu sam uspavao i napravio nam večeru. A skinuo sam nam i onaj film.”

Dok je grickala tost navaljena na Gorana i sa nogama na stočiću, Maja je razmišljala kako taj film koji je zapela da gledaju i nije naročito interesantan, ali da to i nije bitno. I da ta rutina u kojoj je i nije toliko loša dokgod je tu neko da ti kaže da lepo mirišeš i da ti napravi tost. Jer to je sreća.

. . . . .

Kada je kasnije te iste večeri Zoran stavio picu na stočić pored čaše vina i upalio TV, Micika je već zauzela svoje mesto na krevetu i spremno čekala da on sedne i krene da je mazi. Jer i to je sreća.

. . . . .

Šta reći – toliko malo je potrebno da budemo srećni da ponekad to malo što nam je pred očima i ne vidimo.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije