Ja hoću život

Jednom sam okačio na FB klip iz jedne meni omiljene dekadente srpske komedije snimljene krajem osamdesetih.

Neko je ispod ostavio komentar: “Ništa se nije raspadalo tako dobro kao Jugoslavija”. Jedan od boljih reprezenata tog “dobrog raspadanja” je i serija “Bolji život”.

To je najuspešniji i najambiciozniji projekat Siniše Pavića, najproduktivnijeg televizijskog scenariste u Jugoslaviji, i Televizije Beograd u tom trenutku. Proizvesti 82 epizode u periodu od četiri godine je poduhvat koji nije lak ni za najveće američke televizijske produkcije.

Primera radi jedna od najuspešnijih  američkih serija svih vremena “The Sopranos” ima 86 epizoda ali ona je trajala osam godina. Da ne govorimo o tome da iza američkih serija stoje kreatori i šouraneri koji upravljaju brojnim timovima scenarista i reditelja, a “Bolji život” su na svojim plećima izneli jedan scenarista uz pomoć svog stalnog saradnika i supruge Ljiljane Pavić i reditelj Aleksandar Đorđević sa svojim asistentom Mihailom Vukobratovićem.

U Holivudu nikome ne bi palo na pamet da na ovaj način izgura ovakav tv šou, ali Televizija Beograd je istestirala granice izdržljivosti autora i saradnika verovatno i ne shvatajući da je ovakav pristup skoro pa neozbiljan.

Kraj osamdesetih godina mirisao je na skori raspad države, preduzeća su počela da zapadaju u kolaps, afere koje socijalistički režim u posrtanju nije više mogao da krije izbijale su na površinu. “Bolji život” je sve te teme apsorbovao i uobličio u jednočasovne epizode koje kroz humor analiziraju problematiku.

Siva stvarnost kroz duhovit pristup je bila ideja serije u tom trenutku publika je na takav način doživljavala. Međutim iz današnje perspektive to je serija o “lepšoj prošlosti”, jer prošlost je kao što znamo uvek lepša od sadašnjost za većinu ljudi, iako to često nije slučaj.

Dok pišem ovaj tekst u toku je Boga pitaj koja repriza serije svakog jutra u 9 časova. Ako me računica ne vara prošlo je 25 godina od kako je serija zavšena tako da bi ovo trebalo da bude 25. repriza po redu. Reakcije naroda na besomučne reprize “Boljeg života”, kao i na ostatak scenarističkog opusa Siniše Pavića, su obično optužbe da RTS ne zna kako da popuni vreme, ali javni servis nije usamljen u toj praksi.

I BBC  takođe nepopularne termine filuje starim serijama, imaju čak i poseban kanal na kojem puštaju isključivo stare serije i tv drame. Ali bez obzira na prevrtanje očiju i negodovanje zbog stalnog repriziranja ta serija se ipak gleda i njena popularnost ne jenjava, štaviše postaje sve veća s godinama.

Razlog se krije najverovatnije u tom nostalgičarskom faktoru, želji da se podsetimo vremena kad nam je bilo “bolje”, a ako pratite dešavanja u seriji kao dan je jasno da uopšte nije bilo dobro.

Drugi bitan faktor su tačno postavljeni i prepoznatljivi arehetipi i stereotipi: Porodice koje grcaju u besparici, raspala državna preduzeća koje direktori poltroni čerupaju, u kojima se po štekvima kriju vinjaci i kobasice i valja švercovana roba s Istoka, ljudi koji ne mogu da dođu do stana i posla.

Drugim rečima lepša vremena kada nam je život bio bolji (što se tiče publike kada je pitate danas). I naravno harizma glavnog junaka, predstavnika običnih ljudi koji se se sa svim tim problemima nosi i s kojim se svaki domaćin identifikuje a svaka žena u njemu prepoznaje svog muža – Giga Moravac.

U vreme kada svetom a pogotovo našom sredinom nije vladao teror političke korektnosti Giga je bio apsolutni narodni heroj: čovek koji na svog direktora mufljuza urla i cepa mu revere, svojoj uglađenoj ženi, nastavnici latinskog preti da će da joj naštimuje klavir motikom, deci upućuje fizičke pretnje od kojih se ledi krv u žilama.

Danas bio ovakav junak bio idealna meta kojekakvih nevladinih organizacija, ali tada je bio samo dobar čovek kojem su se svi popeli na k…c. Svojim pretnjama i urlicima zasmejavao je celu bivšu Jugu i osvajao simpatije, jer svi smo mi pomalo Giga Moravac, svi bismo mi, da možemo, svet oko sebe naštimovali motikom.

U redu, stariju publiku “Bolji život” podseća na vreme pre svih užasa koji su usledili, ti užasi joj na neki način i obezbeđuju poziciju simbola boljeg vremena, ali serija ima i naklonost mlađe publike, one koja u vreme premijernih emitovanja nije ni došla na svet ili se tek rodila.

I ta publika seriju prihvata, ali na nekom drugom nivou, nivou fetiša na ex YU, 90s trešofiliju. Saundtrek serije melanholična numera “Ja hoću život” u izvođenju Dade Topića često ume da se zavrti na fajrontima žurki ili se koristi kao sempl u pesmama. Mlađi umetnici često umeju u svojim radovima da se poigravaju s ikoničnim portretom porodice Popadić iz najavne špice.

Status u regionu je tek posebna priča. Popularnost u Sloveniji i Hrvatskoj, kao oduvek povoljnom terenu za srpsku komediju, je očekivana ali pazite ovo: nedavno je na Kosovu rađena anketa o tome šta ljudi najradije gledaju od tv sadržaja i pogodite šta je bilo na ubedljivo prvom mestu?

Na teritoriji koja je sistematski prekinula veze sa srpskom kulturom i uticajem “Bolji život” je preko You Tubea našao put do publike koja je seriju prihvatila s nepodeljenim simpatijama i učinio Popadiće najboljem i jedinim ambasadorima Srbije na tom terenu.

Ako imaju skepsu prema srpskim političarima, prema Gigi Moravcu očigledno nemaju. Verovatno zbog toga što ni tamošnjem stanovništvu štimovanje motikom nije strano.

“Bolji život” je poslednji kreativni zamah Siniše Pavića, sve što je uradio posle je dekadentna silazna faza.