Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Da li to perfekcionizam pravi od nas slabiće ili šta se krije u našoj težnji za savršenstvom?

Da li se opsesivna potreba da što bolje uradimo nešto naziva apriori vrlinom jer nas taj nagon za maksimumom i punim gasom nedvosmisleno dovodi do uspeha? 

Piše: Irena Rangelov Redakcija

Šta ako se ovde krije druga, manje blještava strana istine o nama –  da potreba za perfekcionizmom (ovde ćemo to tako nazvati) izvire iz manjka samopouzdanja?

Da li u tom grmu leži zec našeg danonoćnog izgaranja na poslu ili kod kuće ne bismo li bar malo umirili prenaporni glas nikad zadovoljnog unutrašnjeg goniča?

Kao i obično, objektivnost zahteva zauzimanje zdrave perspektive, sagledavanje šire slike, iskrenost u tumačenju i prihvatanju onoga što se pruža kao pogled.

Koliko kilograma ambicije, truda, neodustajanja je ok da ne bi došlo do procesa sagorevanja ili prosipanja energije (iz pogrešnih pobuda, sa zadatkom ubediti sebe da vredimo)?

Mi često nismo svesni naličja svojih navika i izgrađenih osobina, posmatramo ih samo sa one lepše i društveno poželjne ili prihvatljive strane. 

Intelektualizujemo svoje mane tako što zauzimamo perspektivu iz koje one izgledaju kao vrline, i to bi bilo sjajno da smo zaista uspeli u tom alhemičarskom poduhvatu, da nešto destruktivno pretvorimo u ono  zlata vredno. Ali govorim ovde o odnosu ili uglu posmatranja, o relativizaciji svojih osobina.

Kad nismo svesni njihovog pravog izvorišta i uzročno-posledične veze njih i naših postupaka i kako to skupa utiče na naše mentalno i telesno zdravlja.

Neko to zove upornošću, dok ja u nepromišljenom ponašanju čoveka koji iz inata srlja u isti promašaj sagorevajući uzaludno svoje resurse, vidim tvrdoglavost i prikriveno neprihvatanje sebe, strah od odbacivanja okoline i osećaj stalne nedovoljnosti i bezvrednosti.

Upornost znači neodustajanje, ali ne po svaku cenu. Racionalnim proračunom okolnosti do dosezanja cilja, preduzeti niz novih mudrijih pokušaja, gde svaki prethodni neuspeh jeste priprema za naredni korak.

To zahteva maratonsku pripremu i odmerenost u potezima. Eksplozivnost ovde, uglavnom nije dobra.

Kad razmišljam o sebi u perfektu, a da se pritom smestim u nekada i neudoban ugao objektivnosti, mogu slobodno reći da se u mom ranijem perfekcionizmu toliko toga krilo.

A ponajviše slabosti, svakako manjak samopouzdanja, nesvesni pokušaji sakrivanja ostalih nesigurnosti i najviše od svega strah da nekoga ne izneverim. Naravno, druge. O sebi se tada najmanje mislilo…

Tako sam ja u perfekcionizam pakovala i lažnu sliku o sebi, i izgovore kada neka druga očekivanja ne ispunim.

Na primer to kad ne odem na ispit iako sam ga prijavila, govorila bih da jednistavno znam da mogu mnogo  više, pa ću sačekati da se sve slegne i iskristališe. Jer, zaboga, želim najviše od sebe.

A sada  bih rekla da je to bio strah od neuspeha, loše ocene, od toga razočarati druge…

Eh, kako bih samo menjala taj stari perfekcionizam za prohujale dane pune prilika za one koji se ne boje neuspeha.

 Ali nekako sam ipak uspela da nakon mladosti protraćene u oklevanju, strahovima od neuspeha, opterećenoj kompleksima i tuđim očekivanjima koji su me skupa činili svojom najslabijom karikom, ojačam kroz iskustvo obogaćeno mudrošću stečenom naknadnom pameću.

Sada ne dozvoljavam svom perfekcionizmu da postane izgovor za manjak hrabrosti! Rizik, izlazak iz zone komfora, ostavljanje strahova po strani, a iznošnje u prvi plan vere da ništa nije trajno nedostižno i da je iskustvo vazda bilo i ostalo vrednije od oklevanja – sigurni su putevi do uspeha, onog zbog koga se nikada nećemo osećati kao da nam je neko oduzeo moć.

Naša je snaga u rizikovanju. Oklevanjem naša moć samo bledi.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije