Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Muškarci namirišu jaku ženu pa pobegnu. A šta je sama žena u ovom svetu?

Nije dobro kad žena misli da od nje nema niko bolji. Muškarci namirišu jaku ženu, pa pobegnu. A šta je žena sama u ovom svetu, ha? Nego, lepo da se udaš.

Srbijanka Stanković

– Gde je granica između „živi svoj život“ i „sebična je“?

– Tamo gde je postaviš.

– Pa svako može da podvuče liniju gde hoće!

– Pa to ti kažem.

Nije bilo lako rasti pored Ljilje, ona je uvek imala odgovor na sve. Sad, može se činiti da je super kad imaš takvu tetku, ali često bi bilo da mi se njen odgovor ne dopadne. Al’ ko sam ja da kažem da mi se ne sviđa šta kaže velika Ljilja?

Čovek bi rekao da će mi život biti lakši i jednostavniji sa svim tim poukama kojima me je u stopu pratila. Samo – poverovati da je sve baš tako lako kao što ona kaže – to je bio najteži deo.

– Je l’ voliš da ideš u plesnu školu? Šta te onda briga šta kažu Marija i Ana? Sve dok uživaš, nikog ne treba da se tiče tvoj osećaj za ritam.

– Ko kaže da je to jedini način da se reši zadatak? Reci ti tvojoj učiteljici da postoji i ovaj postupak!

– Dopada ti se taj dečko, zar ne? Što ga ne pozoveš da prošetate? Dža ili bu! Ako neće, manje ćeš vremena potrošiti na iluzije.

Ljiljana ti je bila dža ili bu, pa snađi se.

devojka-žuti-džemper

– Arheologija? Hoćeš da studiraš arheologiju? Nemoj ti mnogo da slušaš tetku, je l’ si čula? Ona je ponekad malo više na svoju ruku. Zato se nije ni udala. Nego lepo biraj, pravo, ekonomija, engleski, nešto normalno. – rekla je majka one zimske večeri kad sam konačno skupila hrabrost da joj kažem koji fakultet želim da upišem.

Tada sam po prvi put videla da ni Ljiljin tron nije baš na najstabilnijim nogama. Posle, dok sam tupo gledala u udžbenik iz Rimskog prava kao brucoškinja Pravnog fakulteta (na veliki ponos svojih roditelja i još veće ali, priznajem, blaže izraženo tetkino razočaranje) postalo mi je jasno da se moja majka opasno plaši za mene.

Čak i za nju, moju večito praktičnu i spretnu majku, bilo je previše da tvrdi da nam je „usedelištvo“ u genima, ali se iz svakog njenog zabrinutog pogleda čitalo isto. Samo da ne budem kao Ljilja i kao baba Đina i ona druga baba-tetka kojoj su svi zaboravljali ime. U našoj je familiji oduvek bilo slobodoumnih žena, ali je majka imala drugo ime za tu slobodu uma.

– Nije dobro kad žena misli da od nje nema niko bolji. Da za nju postoji neko ravan. Jer posle nekog vremena to i bude tako. Muškarci namirišu jaku ženu, pa pobegnu. A šta je žena sama u ovom svetu, ha? Nego, lepo da se udaš.

– Za kog bilo?

– Ih sad pa ti! Za kog bilo! Bogati! Mnogo si mi ti pustila jezik u tom Beogradu. Nadam se da ti podjednako služi lajavost i na ispitima.

Nije se to moglo mnogo i nadugačko raspredati sa majkom. Ono što misli, ona ti i kaže. Na momente bih rekla da je ona bila ista kao tetka Ljilja, samo udata. Branila je stavove koji su za tetkin i moj pojam bili malograđanski. Žena je bez muškarca bezvredna, nezadovoljna, neostvarena.

Ljilja bi znala da joj odgovori da je isto, a možda i gore udatim ženama. Ali majci nisi mogao reč da kažeš kad zabrazdi. Porodica, deca, ženina je svrha da se ostvari kao majka, kao domaćica, da mesi, da… glagoli su se nizali, pa u beskraj.

Ni kod Ljilje nije bilo ništa u epitetima i uvijeno. U stvari, i ona je ređala svoje glagole – žena treba da uči, da se izbori, da raste, da se ističe, a ne pošto poto da se uda.

Kad rasteš između te dve reke glagola u istom stanu, najmanje što možeš da zaradiš su trauma i nisko samopoštovanje, što bi rekli ovi moderni psiholozi. Da se udaš, da se ne udaš. Da rodiš, da ne rodiš. Da učiš, da učiš praktične stvari koje imaju perspektivu. ‘Ajde razmrsi tu mrežu, majčin sine!

– A kad da voliš? – pitala sam se. – Jesam li manje feministkinja ako se zaljubim?

Ali odgovora nije bilo, jer nisam bila dovoljno hrabra da pitanje postavim na glas. Kad bi to moglo, ja bih da zavolim i da sačuvam svoj identitet. Da kuvam za porodicu, ako mi se kuva a da me ne stave pred feministički streljački vod. Ili da ceo dan čitam a da me ne proglase za ne-ženu, ne-majku.

Previše je to preispitivanja za jednu devojku koja samo želi da ne zakasni na posao, da uživa dok radi i dok je onaj kog voli skida pogledom.

Ljiljana je tačno znala šta mi se kuva u glavi, oduvek je imala u sebi neki detektor za moje srce.

– Niko ne kaže da moraš da biraš stranu u životu, znaš. Ali spolja gledano, mora da izgleda kao da si izabrala stranu. Kad ljudi mogu da te odrede, definišu, stave u neki koš, izgube interesovanje za tvoj život.

– Pa dobro, tetka, ‘ajde onda kaži mi gde je granica između „živi svoj život“ i „sebična je“?

– Tamo gde je postaviš.

– Pa svako može da podvuče liniju gde hoće!

– Pa to ti kažem.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije