Ljudski odnosinajnovijePorodicaŽivot

Zašto žrtve nasilja ćute? Zašto je trpela? Što nije otišla? Zašto ga odmah nije prijavila?

Još jedan skandal o porodičnom nasilju potresa region, dok se pojedinci utrkuju da obesmisle patnju žrtve koja ga je preživela.

Redakcija

Ređaju se komentari i maloumna pitanja – Zašto je trpela? Što nije otišla? Zašto ga odmah nije prijavila?

Dragi komentatori, Bogu dragom hvala što pojma nemate šta je porodično nasilje, pa ste tako bahati i brzi na tastaturi u iskazivanju svog mišljenja.

Banalizujete tuđe rane, jer ne znate koliko su bolne. Da znate ne biste reč jednu rekli. Žrtva zlostavljanja može biti svako od nas – bilo muškarac, bilo žena. Potrebno je samo da naiđete na veću budalu od sebe, koja će demantovati vaše stavove da se vama to baš nikada ne može desiti.

Kao što u životu obično biva, što srčanije izjavljujete da neka situacija ne može da vas snađe, to život brže hvata beleške i podrugljivo vas gleda preko naočara. Dokaže vam da grešite. Nakon toga umuknete zauvek.

Provešću vas kroz jedan primer, slikovito. Ako jednoj osobi dopru do svesti moje reči, smatraću da je vreme uloženo u pisanje ovog teksta bilo dobro utrošeno.

Zamislite ženu, mladu i zaljubljenu. Otpočinje zajednički život sa svojim odabranikom i sve liči na san. Srećni su, vole se, čekaju bebu, kupuju nameštaj, odlaze na spavanje sa osmehom, zagrljeni, a jednako se i bude. Imaju trzavica, ali imaju ih svi, nije to razlog za alarm.

Planiraju putovanje. Ona ima neugodan osećaj u stomaku, intuicija (kasnije će se pokazati kao tačna) je opominje i ne da mira. Maglovito i nejasno, oseća da na ovaj put ne treba da krene. Otpočinje svađa. Ređaju se psovke, ništa strašno, naš narod ih bar obilato koristi, dok je iz sna ne prene šamar. Prvi šamar u životu.

Seda, zatečena, bez reakcije u prvi mah. Trepće, a u velikim očima joj se skupljaju suze. On je udario. Baš on, od svih ljudi, on kojeg voli do ludila.

Vidi da je preterao, izvinjava se, ona guta knedle i suze, klima glavom, neće prenagljeno da reaguje. Možda je nehotice. Možda stvarno to nije želeo. Možda neće nikad više. Nije on takav. Ovo je izolovani incident. On je voli. On je fin, kulturan, pažljiv i brižan. Nisu nasilnici takvi.

Prolazi vreme. Šamari se povremeno ponavljaju. Nakon svakog on se izvinjava, objašnjava joj da on nije takav, nego ga je ona isprovocirala. On nije nasilnik, ona je teška osoba. Ona je kriva.

Ona je trudna, nema posao, nema novac, nema gde da ode. Kod svojih ne može, malo je mesto, sramota je, šta će svet reći. Njeni je teše: „Proći će to, sine, dok se dete rodi. Pusti ga kad vidiš da je nervozan, skloni se, ne izazivaj.“

Nakon što je rodila dete, batine dobijaju na intenzitetu. Nisu više samo šamari, uz njih dolazi i gušenje, udaranje u glavu i po svim ostalim delovima tela. Krije modrice i namešta kosu preko čvoruge na čelu.

Foto: Canva

Nema kud. Beba je mala, raditi ne može, novca nema, posla nema, svoje kuće nema. Majka je povremeno nazove, ona guši suze u glasu i govori da se udarila, pa je boli glava. Majka zna, ali ne reaguje, u brakove se ne treba mešati. Trpela je i majka, a i njena majka, žensko je to, rođeno je to da trpi. Šta se tu može?

Masira modrice da brže prođu. Plače nad raspršenim iluzijama, drži se za ono malo zdravog razuma što joj je preostalo i Boga moli da joj da snagu da izdrži. Bori se koliko može. Nekad se drzne i uzvrati udarac, nakon kojeg dobije još više, ali pruža joj satisfakciju.

Neka i on oseti bol bar na tren. Nekad se svađa. Nekad ćuti. Nema ispravne taktike. Ako je on rešio da je kazni na ovaj način, ona će svoju kaznu dobiti, kako god postupila. Preti joj da će joj uzeti dete, a nju proglasiti ludom. Uz batine obavezno dolazi i salva uvreda i poniženja. On ima novac, ima veze, može sve. Ona – seljanka iz provincije nema nikoga i nema ništa.

Kako se njihova priča završila? Kad se zasitio maltretiranja otišao je on. Ona je ostala da liže rane, da posećuje terapeuta i da se plaši da veruje bilo kome ikada više.

Kraj priče.

Žrtva nije kriva za nasilje. Za nasilje je kriv samo nasilnik.

Ponovite ovu rečenicu onoliko puta koliko je potrebno da vam dopre do mozga.

Prekinite da preispitujete žrtve. Niko ne želi da trpi batine. Niko ne uživa u podlivima, šakama iščupane kose, rasklimanim zubima. Niko to ne proživljava jer je tako sjajno iskustvo koje ne treba propustiti. Trpi jer u tom momentu ne može bolje ili nema kud.

Žrtve su uplašene. Istraumirane. Plaše se za sebe, decu, porodicu, prijatelje. Žrtvama nasilja nije potrebna vaša osuda, one su svoj pakao prošle i preživele. Samo dirate ožiljke koji nikada do kraja neće srasti i terate te osobe da pomisle da je bolje da su ćutale, a o nasilju baš niko nikada ne bi trebao da ćuti!

Ako ne možete da pružite razumevanje, reči ohrabrenja ili utehe, molim vas ćutite na ovu temu.

Ćutite zbog svih nas koje smo ćutale toliko dugo. Nas je naša tišina je bolela, a vas vaša neće.

Autor poznat redakciji

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije