najnovijePorodicaRadoznala LolaŽivot

Koji je to normalan način odgajanja ljudskog mladunčeta?

Moguće je da su sve greške koje činimo u vaspitanju svoje dece naslage vekova pogrešnih saveta psihologa, lekara, sveštenika i vračeva.

Redakcija

detinjarije.com

Foto: detinjarije.com

Šta rade drugi roditelji?

Bez sumnje, majkama od pre sto hiljada godina nisu bili potrebni ni knjige ni stručnjaci da u svakom trenutku donesu ispravnu odluku; kakva šteta što nismo bili tamo da to vidimo. Jesu li nosile svoju decu u naručju ili su ih vozile u kolicima?

Jesu li deca spavala s roditeljima ili u drugoj sobi? Do kojeg su ih uzrasta dojile? U kojem su uzrastu deca počinjala da hodaju? Šta su radile majke kada bi deca psovala ili kad bi se potukla?

Kako su im nametale disciplinu, kako su im određivale granice? Nikada to nećemo saznati. Ali možemo doći do nekih logičnih pretpostavki budući da u ono vreme nije bilo ni soba, ni kolica.

U nedostatku podataka o našim precima, privlači nas ideja da se okrenemo narodima koje nazivamo primitivnim. Pre mnogo, mnogo godina, kada mi je bilo devet ili deset godina, proči­tao sam u jednom albumu sa sličicama da australijski Aboridžini nikada ne tuku svoju decu. Ta rečenica urezala mi se u mozak i obeležila mi život. Ne, roditelji me nisu tukli; ali nisam znao zašto to ne čine.

Mislio sam, poput mnoge dece koja su čitala avanture Sipija i Sapija ili slušala na radiju priče o Matilde, Periku i Perikinu, da je normalno tući decu. U svakoj epizodi Sipi, Sapi i Perikin na kraju bi pobegli od roditelja, a oni su ih jurili da ih tuku. Saznanje da je mo­guće odgajati decu drugačije od toga, da je čitava jedna civilizacija odlučila da ne tuče decu, ne slučajno ili zato što su bila dobra, već iz principa, bilo je za mene pravo otkrovenje.

Ostavio sam na trenutak kompjuter i otišao da potražim album koji nisam otvorio više od trideset godina, onaj koji je promenio moj život, život moje dece, a možda će, dragi čitaoci, promeniti i život vaše dece. Evo te rečenice:

Nežnost, ljubav, tolerancija…

Foto: Zapadna Australija, Aboridžini – Foto. Axel Poignant, 1942

Život australijske dece veoma je prijatan, jer kolike god teškoće da zadese grupu kojoj pripada njihova porodica, ona dobijaju najbolju hranu, a roditelji se prema njima uvek odnose s ljuba­vlju; grde ih ukoliko su nestašna, ali ih nikada ne kažnjavaju.

Još bolje nego što pamtim! Ne samo što ih ne tuku već ih i ne kažnjavaju. Nipošto nisam prvi koji se divi načinu na koji drugi narodi odgajaju svoju decu. U citatu na početku ovog poglavlja Kabesa de Vaka, vojnik i istraživač iz XVI veka, ne govori o obrazovanim Astecima, niti o moćnim Inkama, već o jednom plemenu odrpanih Indijanaca, siromašnih, gladnih i pogođenih epidemijama, koji su, uprkos tome, primili tuce Španaca pristiglih na splavovima do obale Floride i, ne tražeći im dokumente, podelili s tim ilegalnim emigrantima iz Evrope ono malo što su imali.

Slučajnost? Izgleda da oni prema kojima se u detinjstvu drugi odnose s nežnošću odrastu u miroljubivije, ljubaznije, tolerantnije osobe, a uz to još i zdravije i srećnije.

U odličnoj knjizi Šeli Tejlor Lazos vitales (Životne veze), možete pronaći mnogo više podataka o dugoročnim efektima nežnosti. Ali, naravno, nećemo biti nežni prema svojoj deci „zato što će tako biti…“ Ne. Bićemo nežni prema deci zato što ih volimo. Ukoliko će ona zbog toga još i sama postati nežnija, tim bolje. Ali odnosili bismo se prema deci sa istom nežnošću i ukoliko bi ona postala antipatične osobe kad porastu – jer su naša deca.

Bila bi greška misliti kako „primitivni narodi“ imaju odgovor jer primitivni narodi ne postoje. Svi narodi koji postoje u savremeno doba jesu, po definiciji, savremeni. Svi imaju za sobom iste milenijume istorije kao i mi.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije