Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Dokle da trpiš i život krpiš?

Trpeti, za mene je to bilo kao da sve vreme krpim život, parče po parče. Taman negde nešto zašijem, pukne na drugu stranu.

Piše: Srbijanka Stanković

Sa Tanjom nije bilo lako živeti ni u eri pre interneta, a kamoli kad se pojavio Fejsbuk. Ona je bila tip žene koja o svemu sve zna i sve s mukom radi. Ili si sa mnom ili protiv mene. To mi je dokazivala celog života iz sobe pored, a sada samo sa ekrana.

Svakog jutra pasivno-agresivnom porukom: Zašto se ne javiš da popijemo kafu? Je l’ stvarno ne možeš da nađeš tu skriptu što sam te zamolila? Mnogo si zauzeta znam, ali mogla bi nekad da pozoveš ti mene.

Iako nismo bile rođene sestre, majka je insistirala da se živimo zajedno – najpre u srednjoj, kad smo obe upisale medicinsku „na stranu“, a potom i na fakultetu, jer je tako jeftinije. Ujaku i majci je to bilo zgodno i pogodno, ali mene je taj suživot koštao mnogo.

Sad ja mogu do beskraja da tumačim i objašnjavam kad na svakom koraku imaš po jednog psihologa (i pravog i ovog što se pravi da zna) pa da Tanju opišem kao toksičnu osobu ili energetskog vampira. Samo, mora biti jasno, tada, kad smo bile klinke, nije bilo adekvatnog opisa, a činilo se – nikome nije bilo ni važno kako se ja osećam i šta to meni Tanja radi.

– Sestre ste, treba da se volite i slažete, govorila bi mi mama. – Šta ti je teško da usisaš? Zašto da se zbog toga svađate? Baš je lepo što živite zajedno. Kad sam ja išla u školu, cimerka mi je bila jedna oštrokonđa, nisam smela da pisnem… Jesam li ti pričala kad je ona meni…?

devojke-svađa

Foto: Pexels.com

Majka bi zaronila u svoj monolog kao u plavo more i ne bih je više ni čula ni videla. To je uvek bila ista priča o tome kako treba da budem zahvalna jer živim sa sestrom i ako sam već usisala tri puta te nedelje stan, što mi teško pada i četvrti?! Tanja je umorna. Tanja je takva. Ali Tanja vam mesi krofne…

Iako je Tanja samo jednom umesila krofne da se pokaže kod svog oca i moje majke i nikad više nije prigvirila u kuhinju. Umorna je bila jer uči – iako je svaki kolokvijum prepisala od mene, seminarske radove joj je pisao kolega koji je bio smrtno zaljubljen u nju, a od usisivača su joj trnuli prsti. Uvek je imala spreman izgovor ako joj se nešto ne radi.

Čovek bi očekivao da je namrštena i nervozna – stalno, ali ona je to bila samo u stanu, kad ostanemo same. Za svet, nije bilo divnijeg stvorenja. Mila, slatkorečiva, draga, puna dogodovština i jao-jadna-ja-borim-se-kako-znam anegdota, dopadala se svima.

– A što se malo ne ugledaš na Tanju, šta si se smrkla toliko? – ponekad se činilo da bi i mojoj rođenoj majci bilo draže da je rodila nju, a ne mene.

Ali niko nije poznavao Tanju. Koliko je bila aljkava, negativna i drska. Koliko joj je stalo do toga šta će drugi da kažu o njoj. Koliko je satima znala da se gleda u ogledalu i traži najbolju senku za oči i rumenilo za lice.

Usisavala je svu energiju iz mene. Danima je umela da me gnjavi glupavim pitanjima i izmišljenim problemima. Svakog dana kad bih se vraćala u stan ranije s fakulteta, a sada s posla – stomak me je boleo od pomisli na nered koji me čeka. Na duševni lom.

Foto: Pexels.com

– Što ne pomogneš Tanji malo oko tog ispita, vidiš da joj je zapelo? – upitala me je majka kad je Tanji “zapelo” na četvrtoj godini, ne znajući da je to jedini ispit gde stvarno ne mogu da joj pomognem. Profesorka Ruža je bila strah i trepet i nije bilo šanse niti da Tanja prepiše niti da uradim bilo šta umesto nje. – Tanja se tebi toliko našla za vreme studija.

Rekla je: „Tanja se tebi toliko našla za vreme studija.“

Dodala je to kao uzgred, ali po boji njenog glasa, po načinu na koji je okrenula glavu i malo iskrivila obrve – sve mi je bilo jasno.

– Tanja se meni nije nimalo našla za vreme studija. Pre je bilo obrnuto.

– Kako te nije sramota tako da pričaš, a da ti nije bilo Tanje…

Majka je besno i razočarano izletela iz stana deset minuta kasnije sa rečima: takve se stvari majci ne govore, znaš, nezahvalnice!

Znala sam da je trebalo da ćutim kad sam već godinama ćutala. Ili da sam progovorila deset godina ranije, malo glasnije od stidljivog: “Mama, non stop čistim za Tanjom, nijednom nije usisala stan za tri meseca.” Kao što sam znala da me neće čuti tada, trebalo je da znam da će sada tek biti gluva za moje reči.

Samo na sebe misliš. Nezahvalnice. Jesam li te JA tako naučila? Šta sam to uradila pogrešno?

Majka je, kao i Tanja, sa velikim uspehom i tamo gde se najmanje očekuje uspevala da sebe smesti u epicentar zbivanja i ulogu žrtve. Šta s takvom osobom da razgovaraš? Kako da s takvom osobom živiš?

– Ti moraš da izađeš iz tog kruga – rekla mi je koleginica.

– Ali one će opet reći kako sam ja nezahvalna i sebična, jer ne dopuštam da upravljaju mojim vremenom. – Reći će, ali jedna drugoj, ne tebi. Ne moraš to da trpiš.

Trpljenje. Prava reč je bila trpljenje. Trpeti, za mene je to bilo kao da sve vreme krpim život, parče po parče. Taman negde nešto zašijem, pukne na drugu stranu. Kad imaš 26, svoj posao i zdrava si – to ne bi trebalo da bude tako jednoj devojci, mislila sam. Umesto krpljenja, uzela sam makaze.

Sec, sec, sec. Dokle više da trpim i život krpim?!

– Neću više da živim sa Tanjom – rekla sam majci. – Ne gledaj me tako, uopšte. Tebi se čini da je jeftinije ovako, ali nije. Mene zdravlja košta ovaj ovakav život.

Za majku, to je bilo preterivanje. Bunim se i prekidam lepe odnose sa sestrom zbog nekoliko neopranih sudova. Istina, naravno, nije bila nimalo tako jednostavna i one su to znale. Zato su me i pakovale u taj šablon nezahvalnice. Jer bi u suprotnom trebalo da obuju moje cipele, da razmisle o meni, da shvate da ti “lepi odnosi” nisu nikada bili zdravi. Da su me povredile i da imam pravo što ne želim da me više oštećuju kao okrnjenu šolju za kafu u koju uporno sipaš, sipaš, sipaš…

Iselila sam se.

Maltretiranje nije prestalo, ali je bilo ublaženo. Tanja je na Fejsbuku objavljivala statuse o lažnom prijateljstvu, o izdaji, o sebičnim ljudima. Svaki put kad bi majka lajkovala ili komentarisala nekom glupom “bravo” nalepnicom – zabolelo bi me negde u rebrima. Ali ako se to izuzme, rebra više nisu bila kavez za moja pluća.

Disala sam, bez zakrpe.

Kako se ranije nisam setila?

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije