Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ništa nisam rekla, samo da me boli glava i da idem da spavam

To je bio trenutak da mu ispričam sve. Da mu kažem da čekam da se predomisli, da odustane od mene, da nađe neku pogodniju. Bolju.

Piše: Srbijanka Stanković

Muž-žena, hladna Vesna, diktator iz kuhinje – tako su me zvali, znala sam. Njegova mekana mama Mira i drska sestrica Jasna. Ali i svi ti Hitler-nadimci su mi bili draži od onih etiketa što su mi nalepili kod kuće, tamo u nazovi-zavičaju.

Nenadu sam rekla da nemam roditelje. Umrli su kad sam bila gimnazijalka. Sestra isto. Da sam kuću izdala jednoj siromašnoj porodici maltene besplatno. Da nemamo kod koga sad tamo u palanku da odemo. Rođaci? Udaljila sam se. Prijatelji, razišli smo se. Ionako ne živim tamo skoro deset godina, šta ćemo?!

On je poverovao.

Bio je od početka tako pomirljiv, dobar, divan, u stvari da sam se sve vreme pitala “gde je caka?” Mora da mu nešto fali. Ispostavilo se da nije oženjen, da nema bivšu koja ga proganja, da je eto – normalan – i uz to, zaljubljen u mene.

Nije mi bilo jasno kako. Uvek sam bila namrštena na fakultetu, nisam se mnogo smejala ni kasnije kad sam počela da radim i kad sam konačno pristala da izađemo. Mislila sam, ako budem dovoljno tmurna i ozbiljna, otići će pre nego što se ja zaljubim u njega.

Pogrešila sam.

devojka-prekrštene-ruke-srce

Foto: Unsplash.com

Pristao je na sve uslove: da se useli u moj stan, malo venčanje bez familije, bez posećivanja rodbine i trudnoće u prvoj godini braka. Njegovim roditeljima nije bilo pravo, videla sam odmah – a kome bi pa bilo sin jedinac pa da radi sve što mu žena kaže?! Ali on kao da nije video ništa. Jednom zadovoljan čovek, moj Nenad.

Sve je bilo dobro, u stvari, dok se njegova sestra nije latila detektivskog posla i krenula da “čeprka” po mojoj prošlosti.

“A Vesna, u koju si školu beše išla tamo u…?”

“Snajkice, a što ne odemo u tvoju staru kuću, nikad nisam bila u tom delu zemlje? Mora da ima nešto interesantno da se vidi!”

Nije bilo ničeg interesantnog da se vidi, ali je imalo što šta da se čuje. O Vesni Markovoj i Marininoj, o njihovoj Jovani i svemu što ih je snašlo. Kako se sestra predozirala i umrla, kako je majka posle mesec dana popila šaku tableta i otišla za njom, a otac presvisao od muke.

Kako sam ostala sama sa 19 godina u ogromnoj kući punoj aveti i pobegla da se ne vratim.

Mogla sam Nenadu da kažem, znam da bi razumeo, ali kako bismo to objasnili njegovoj na-ivici-nervnog-sloma-Miri, koja je znala da padne u nesvest zbog vesti na televiziji, a ne zbog nečeg što se dešava njenoj deci.

“Moja deca”, tako je umela da kaže i znala sam da se to samo rečima i pogledom odnosi i na mene, pored Nenada i Jasne. Osećala sam da me nikada nije istinski prihvatila, zbog mog hladnog držanja, uzdržanosti i namrgođenosti.

– Moj Nenad je tako vedra priroda! Taj bi se uvek smejao. – rekla bi kao da me prekoreva što se Nenad sve manje smeje. – On će biti divan tata! – naručivala je unuče – Još samo to unapređenje ti da dobiješ i … – pogledala bi me značajno.

– Unapređenje? Rekao si joj da jurim unapređenje? Zašto bi joj to rekao? Zašto jednostavno ne kažeš da smo se dogovorili da nećemo još decu? – kinjila sam ga posle.

– Kakve veze ima, Vesna?

– Ima, ovako sam ja ispala karijeristkinja bezdušna! Mislila sam da oni znaju da…

– Ovako mi je lakše. Ne mogu ja mojoj majci da objasnim da hoćemo da sačekamo, jer ni sam ne znam šta čekamo, Vesna.

To je bio trenutak da mu ispričam sve. Da mu kažem da čekam da se predomisli, da odustane od mene, da nađe neku pogodniju. Bolju. Samoj sebi sam delovala kao lopov, kao prevarant, kao da sam ga uvukla u brak – iako sam sve vreme ja bila ta koja se opirala.

Ali ništa nisam rekla, osim da me boli glava i da moram da spavam.

Posle toga svi naši razgovori su se nekako završavali istom raspravom i saterana u ćošak, neispravna i iz ležišta izbačena – zamolila sam ga da se odseli. Bilo je ubeđivanja, moljakanja, vođenja ljubavi, plakanja. Ali na kraju se odselio.

Sećam se crnog kofera u hodniku, njegovih koraka do kuhinje, slavine, vode, gutljaja. Sećam se da sam pomislila: “Ako s njim nije uspelo, neće ni sa kim.”

Ali baš to “s njim”, to čudesno nešto što je Nenad imao u sebi, ja Hitler-namrgođena-Vesna sam gasila. Morao je da ode.

Jednom, posle, srela sam Jasnu na Palilulskoj pijaci. Nosila je uspavanu bebu na grudima u marami, kupovala cveće i šargarepu.

– Oženio se Nenad, znaš – rekla je oprezno i taj oprez i bljesak saosećanja me je pokosio. – Ja znam za tvoju sestru, Vesna. Za sve što ti se dogodilo tamo u… Trebalo je da mu kažeš. Nenad bi razumeo. Nisam mu rekla, jer je…

– … Kasno sada.

– Zašto nam nisi rekla?

Ništa nisam mogla da joj kažem.

Neki životi su presečeni na početku, posle samo teku neispričani, neiživljeni i nose sve pred sobom.
Niko tu nije kriv.

– Čuvaj se, Jasna. Drago mi je da sam te videla. Pozdravi mamu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije