AktivizamFeminizamnajnovijeNaslovna vijest

Šta je sindrom pretučene žene?

Prošle nedelje se desilo nešto vrlo značajno.

Piše: Biljana Zlatanović Biljana Zlatanović

Predsednik Francuske Emanuel Makron doneo je odluku da se ulože sredstva u istraživanje o endometriozi od koje, kako je on u saopštenju rekao, boluje jedna od deset žena u Francuskoj, statistika koja je verovatno primenljiva na sve zemlje sveta.

Pored toga, on je nekoliko dana kasnije zatražio od Evropskog Parlamenta da abortus uvrsti kao osnovno ljudsko pravo. Podsetiću vas, takođe, da je nova predsednica Evropskog Parlamenta Roberta Metsola, velika protivnica abortusa, što je kod francuskih feministkinja naišlo na veliko neodobravanje.

,,Kako da imamo veru da će nova predsednica donositi odluke u korist žena, ako i sama ne veruje da njoj njeno telo pripada?” osvanuli su slogani na društvenim mrežama u vidu ovog velikog pitanja.

Vrlo validnog, ako uzmemo u obzir da se odluke o pravu na abortus donose upravo u političkim institucijama gde glasa velika većina muškaraca, ne daj bože, konzervativaca. Pravo, koje je vrlo često poljuljano, upravo u zavisnosti od toga ko na vlast dođe.

Metsola je sa Malte, a Malta je zemlja sa najoštrijom politikom u vezi sa abortusom. Abortus nije dozvoljen ni u kojim slučajevima, te je možda ona pod velikim uticajem dugogodišnje politike svoje zemlje.

Možda je samo vrlo konzervativna, a svi znamo da ljubomorni čuvari tradicije u politici i u ovom svetu koji se svakodnevno menja, ništa dobro ženskim pravima doneli nisu.

Elem, vratimo se francuskom predsedniku i njegovom ističućem mandatu. Kako francuski kritički duh nalaže, i ovoga puta su se pod lupom gledale brojne donesene odluke. Naime, petogodišnja vladavina Emanuela Makrona, složićemo se, nije bila ni malo jednostavna.

Od korone, preko žutih prsluka, Francuska je bila do srži uzdrmana i trebalo je baviti se velikim problemima. Međutim, još jedna u nizu stavki je što je feminizam ojačao više nego ikad upravo u toku Makronove vladavine.

Žene su se okupile, protestvovale, udružile se, složile se oko brojnih pitanja i tražile svoja prava glasnije nego ikad.

Ta okupljanja nemaju mnogo veze sa aktuelnim francuskim predsednikom, više imaju sa istorijom feminizma i temeljima koji su za ovakve današnje okolnosti postavljani preko sto pedeset godina. Ali ono što je Makron prepoznao, svakako je da treba da deluje.

Ove njegove odluke možemo lako da okarakterišemo kao političke, kao ,,kupovinu” glasova žena istraživanjima za endomentriozu, kao i zaštitom prava na abortus, posebno zato što je prošle godine dao vrlo problematičan intervju za francuski časopis Elle, u kome se naslutilo da je protiv abortusa.

I dok brojne feministkinje traže iglu u plastu sena i optužuju ga da to uopšte nisu njegove istinske odluke i uverenja, već da se radi o manipulaciji, mislim da propuštaju suštinu.

Shvatate li vi da se konačno političke odluke donose da bi se svidelo ženama? Razumete li vi da je ovo istorijski presedan, koji je važan za celu planetu?

Ovo znači da su političari muškarci uvideli da žena može i ne samo da može, već i da to čini, da razmišlja svojom glavom i da u skladu sa tim šta njoj odgovara GLASA?

Žene, više nego ikada razumeju svoju poziciju, razumeju da su jednako važne, razumeju važnost svog tela. E, do ovoga je trebalo da dođemo! Da spoznamo da ženski u odnosu na muški glas zaista ima jednakost na glasačkom listiću!

Dešavanja u Francuskoj u toku prošle godine

I dok mi bruji u glavi od razmišljanja o samo prethodnih desetak dana, razmišljam o svemu što se dogodilo prošle godine u Francuskoj, što je zaista naznaka da se stvari pomeraju za žene i u korist žena, a time za sve ljude ove planete, brže nego ikada pre u istoriji.

Na prestižnoj dodeli nagrada u Kanu, Žilija Dikurno (Julia Ducournau) dobitnica je zlatne palme za najbolji film Titan, čime je ona tek druga režiserka okićena ovom nagradom u istoriji kanskog filmskog festivala.

Prošle, 2021. godine, takođe je izglasan zakon o tome da žene istopolne zajednice imaju pravo na veštačku oplodnju pokrivenu zdravstvenim osiguranjem, baš kao i bilo koji drugi heteroseksualni par.

Ipak najveći buzz

Ali ono što je ipak najviše obeležilo prethodnu godinu je slučaj Valerije Bako (Valérie Bacot). Naime, ova Francuskinja je doživela sve ono od čega se ledi krv u žilama, od malena živeći u horor filmu. Znate ono kad odgledate neki film i poželite da priča nije istinita, već da je sve plod mašte nekog bolesnog scenariste? E, radi se o baš takvoj priči.

Žrtva seksualnog zlostavljanja sa samo 12 godina od strane svog očuha, Bakotova je sa istim zatrudnela sa svojih 17 godina, nakon čega je otišla da živi sa njim. Ne samo da je tokom celog svog života nastavila da bude žrtva seksulanog, fizičkog i psihičkog nasilja, već ju je on i primoravao da se prostituiše u njegovom kamionu.

Njih dvoje su zajedno imali četvoro dece.

Spoiler alert. Ova priča daljim čitanjem postaje sve gora, steže želudac i čini da moraš da zastaneš, skuvaš sebi neki topao napitak i podsetiš sebe da svet nije tako grozno mesto.

Elem, Valerija je 2016. godina usmrtila svog tadašnjeg muža. Kako se radilo o ubistvu sa predoumišljajem, vrlo dobro isplaniranim, smišljenim, očekivala se maksimalna kazna. Za ovakve stvari, počinioci zločina dobijaju i doživotnu kaznu.

Ona je u zatvoru bila godinu dana pre nego što je suđenje počelo, ubeđena da će presuda biti doneta protiv nje, jer kako je i sama rekla, ona nije bila samo žrtva, već i počiniteljka zločina za koji treba da bude kažnjena. Bokova je, uprkos svim očekivanjima, oslobođena svih optužbi, na šta se ona u sudnici onesvestila.

A šta je sve ovo donelo

Naime, za vreme suđenja se uvidelo u brojne propuste francuskog sistema, kojima se nasilnici brane. Ubijeni najpre očuh, zatim muž i makro 25 godina stariji od nje, bio je osuđen na dve godine zatvora za zlostavljanje maloletnica, kada je Valerija već bila njegova žrtva i imala petnaest godina.

Nakon njegovog izlaska iz zatvora, ništa se nije promenilo, on se vratio Valerijinoj majci, ubrzo nakon čega je maloletna Valerija ostala trudna. Sudstvo, koje je, dakle, znalo za ovaj slučaj, ali i francuska javnost, jer se mnogo pisalo o tome, nije odreagovala kada je Valerija zatrudnela sa 25 godina starijim očuhom, prethodno osuđivanim za zlostavljanje maloletnica.

Ovo je dovelo do toga da se promeni zakon, po kome će svaki seksualno opštenje sa maloletnicima biti smatrano silovanjem i osoba će odgovarati bez obzira na to šta žrtva kaže. Maloletna osoba nema dovoljnu sposobnost razlučivanja, nema dovoljnu emocionalnu zrelost da razume šta znači pristanak.

Kako je ovo ubistvo dobro isplanirano, mnogi sudovi ne bi uzeli u obzir samoodbranu, jer samoodbrane u onom standardnom i klasičnom smislu nikada nije bilo.

Samoodbrana je samo ako odreaguješ u trenutku kada te neko napada, ali ako te neko napada, tuče, siluje i psihički maltretira od kada imaš 12 godina, zar ti ne živiš u konstantnom strahu od napada, zar život za te žrtve ne postane jedan opšti, konstantan napad?

Tim psihijatara se okupio i dijagnostikovao post traumatski sindrom, zbog koga ona nije mogla racionalno da razmišlja i donosi odluke. Logično, zar ne? Čak i prošle 2021. godine u njenim svedočenjima, pet godina nakon što njenog mučitelja više nema, ona kaže da ne može da se oslobodi njegove slike i njegovog prisustva.

Na sudu, jedan od najvećih argumenata tužilaca je bio taj da je ona mogla u svakom trenutku da ode. Ali, ako nekoga znaš od svoje dvanaeste godine, kada su ti samo određena ponašanja predočena kao ona legitimno i prava, a samopouzdanje ti je nepostojeće, kako odeš? Da li ikada smogneš snage da odeš?

Okidač

A šta je trigerovalo nakon toliko godina ovakvu odluku? Šta je bila kap koja je prelila čašu? To što je Valerija načula da otac njene dece pita da li je njegova ćerka seksualno aktivna. Da, upozorila sam vas da stvari postanu gore, ako je to ikako moguće.

Kao što to vrlo često biva, žrtve se odluče na progovaranje, odlazak, ili pak nešto mnogo ekstremnije kada uvide da je život i drugih osoba u opasnosti. Zvuči poznato?

Dakle, osim promene zakona o opštenju sa maloletnicima, ali i brojnim promenama u vezi sa incestom, ipak je najveća promena ne samo u zakonu, već i u svesti javnosti napravljena priznanjem i uvažavanjem ,,stanja prebijene žene”.

Pre toga, bilo je ustanovljeno da postoji post traumatski stres koji može da dovede do ubistva, ili da žrtva ne može da fizički pobegne od agresora, ali sindrom pretučene žene, nikad ranije nije bio definisan na ovakav način.

Važnost ovog zakona se vidi u slučajevima drugih žena koje su bile osuđene, kao na primer Žaklin Sovaž (Jacqueline Sauvage), koja je 2012. godine, nakon takođe preživljenog pakla, usmrtila svog tadašnjeg muža dan nakon što je njen sin izvršio samoubistvo.

Ona je osuđena na deset godina zatvora, od kojih je odslužila dve, nakon čega je 2016. godine oslobođena, ne zbog zakona, već zbog toga što ju je tadašnji predsednik Francuske, Fransoa Oland, pomilovao.

Javna osuda ovog slučaja i pritisak javnosti su doveli do odluke pomilovanja. Što nam pokazuje da zakoni ne brane prava žena, jer su pravljeni od strane muškaraca za muškarce. Bila je potrebna solidarnost, zauzeće žena, pričanje i pisanje o tome, kako bi se ova žena oslobodila. Da je do zakona, ona bi bila oslobođena tek za nekoliko godina.

Valerija Bako, dok je bila u zatvoru, dobila je zaista ogromnu podršku najpre u Francuskoj, a onda i u mnogim drugim zemljama Evrope. Dakle, velika pobeda o kojoj sam pričala na samom početku ovog članka je ta da se javnost uključila.

Ali ne onako kako mediji to umeju radi senzacionalizma i radi povećanja klikova. Ne. Ovog puta su se uključili kako bi odbranili pravo žena, kako bi javno i otvoreno govorili o incestu, kako bi govorili o femicidu kao o ozbiljnom društvenom problemu, a ne o priči gde je žena nešto dobila jer je zaslužila, kako obično o tome čitamo.

Dakle ova priča je dobila epilog koji je dobila upravo zahvaljujući određenoj društvenoj atmosferi koja se stvorila, podršci koja sada postoji više nego ikada. Ono što je Valerija uradila postalo je mnogo manje u odnosu na ono što je ona doživela.

Uticaj na svet

Francuska je, na današnjoj političkoj mapi i sceni, vrlo važna zemlja. Svi znamo da kod nas, na Balkanu, stvari kasne, ali kad-tad dođu. Tako će rezultati istraživanja o endometriozi stići do svih zemalja spremnih da prime nove informacije u vezi sa medicinom koja vrlo brzo napreduje.

Ipak živimo u globalizovanom svetu, gde odluke jedne zemlje imaju itekako odjeka u drugim zemljama.

Ako abortus bude uvršten kao jedno od osnovnih životnih prava, doktori više neće smeti da ih odbijaju i zemlje neće moći tek tako da menjaju svoje zakone, kao što je bio pokušaj u Hrvatskoj.

A što se tiče sindroma pretučene žene, nadajmo se da će i za ovako nešto zakoni imati sluha, što će zasigurno u velikoj meri uticati na medije, način izveštavanja, ali i javnost.

Od nekoga mora da počne, zar ne?

A do tada, jedino što nam preostaje je da budemo glasne, jer je naš glas, politički ili ne, od velike važnosti i toga postajemo, najpre mi, žene, sve svesnije, što čini da otvaramo brojna vrata, čak i ona za koja smo mislile da su zapečaćena.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije