žena-senka-cveće
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Nije ni prva ni poslednja

Do koske ju je zabolelo, jezik joj se zavezao, u ušima zazujalo, pred očima zamaglilo.
Ovako mora da izgleda nervni slom – seća se da je pomislila.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Gubeći se u vrtlogu komentara, Lidija je polako iz dana u dan bila bliža svemu onom što drugi kažu, a ne onom što sama jeste.

– Nije ni prva ni poslednja koja se razvela – rekla je koleginici koja se žalila zbog ćerkinog naglo srušenog braka.

Ugrizla se za jezik.

Jednom je tako i njena svekrva rekla za njenog brata: Nije ni prvi ni poslednji kom je žena umrla. Šta sad orden da mu se da što čuva decu?! Pa otac je.

Do koske ju je zabolelo, jezik joj se zavezao, u ušima zazujalo, pred očima zamaglilo.

Ovako mora da izgleda nervni slom – seća se da je pomislila.

Mogla je da čuje srce kako joj bije i pokušava da se protne uz grkljan, gore, na usta pravo. Magla se još nije razišla, videla je samo belo – ali je čula, kad je srce iskočilo, izletelo, razvezalo jezik – a ona zaurlala: Sram te bilo!

Posle su se reči nizale, nije imala pojma šta govori, ali kad joj se vid razbistrio i svekrvin zapanjen izraz lica izoštrio – shvatila je da nije rekla ništa lepo. Telo joj je bilo kao neispravna mašina. Kad se jedno čulo uključi, drugo bi se gasilo i sad je mogla da vidi i oseti kako joj trnu ruke i prsti, ali uši kao da nisu radile. Svekrva je nešto pričala, uvređeno – ton je razaznavala – ali reči, to nikako nije mogla da rastumači.

Posle su kolena počela da joj klecaju, morala je da se pridrži za stolicu i na kraju sedne. Baš u trenutku kad su je noge izdale, svekrva je izletela iz sobe i gluvoća se srušila u jednom oštrom: „I to mi je hvala!“ i treskanju vrata.

Onda je čula jasno kako još neka vrata u kući istim intezitetom lupaju, vodu u džezvi koja vri i čudesno opominjući zvuk graška koji kipi. To ju je pokrenulo, noge su proradile, ali je sada jezik ponovo bio u čvoru i nije mogla ni da opsuje kad se opekla dotaknuvši rukom dršku upropašćene šerpe.

Pošto je popila čašu vode, mozak se uključio – kao da se vratio četiri koraka unazad, u trenutak kad njena svekrva izgovara: nije ni prvi ni poslednji – i sada je znala da je trebalo nešto drugo da kaže.

Nije prvi ni poslednji, ali je moj brat. Ili možda: nije prvi ni poslednji, ali to ne znači da nije teško, deca su ostala bez majke, eeeej!

Kao da bi Dragica razumela. Njoj je ceo život mogao da stane u: nije prvi ni poslednji. Za nju ničeg novog nije bilo pod suncem. Sveznajuća Draga! Nije se zaustavila. Otišla je da sinu ispriča kako je oženio “karakondžulu”.

U burnoj a tihoj bračnoj svađi koja je usledila Lidija je čula svekrvu kako progovara na usta njenog muža: ona se napatila u životu, nije u redu da joj se bilo ko dere, uostalom to je istina, njen brat nije ni prvi ni poslednji što je ostao udovac u 32 godine. Deca, pa da deca će da porastu, eto i on je odrastao bez oca, pa šta mu fali.

Tu se opet pretvorio u sebe – u Lidijinog muža, ne u Draginog sina – zagrlio je i rekao: nemoj toliko da se sekiraš, biće sve u redu. I to je bilo završeno, što se njega tiče. Lidija je znala da je tek počelo i da će da traje dokle god su živi i dokle god ona bude umela i mogla se umeša u njihov ručak, u njen na drugačiji način sklopljen veš, u kum mora da se pita za ime, kako to mislite da joj vi date ime, jeste li vas dvoje kumovi?!

***
Lidija je mislila da je postala imuna na sve što njegova majka priča, a u stvari, samo je pustila da im se u zidove uvuče, da bez nje ne prođe dan, težak, naporan. Od  poletne i radosne žene, zaista je nastala “karakondžula”, žena-zvocalo, mogao-si-ti-i-bolje-da-se-oženiš-sine.

žena-zamišljena

Foto: Pexels.com

Oblikovala ju je kao mekani plastelin svojim hrapavim rukama. Tamo gde je bila kruta, jednostavno je otkidala delove, tako da ostane samo ono što se njoj dopada, ono što ona odobrava. Tako od Lidije, posle nekog vremena nije ostalo ništa. Išla je na posao, čuvala decu i radila sve ono što bi ona radila – negovala saksijsko cveće na terasi, dramila kad uvene, nezadovoljno spremala ručak, bunila se što ih prijatelji ne posećuju – a onda kad se najave – ceo dan gunđala gde su se baš danas setili. Nije umela da živi, jer je nad njom bdila Dragina senka, Dragino “slegla si mi, snajkice nisi više onako živčana”.

I ona bi se na to “živčana” samo nasmejala – nemajući šta da kaže.

Nije ni prva ni poslednja kojoj se svekrva meša u život, mislila je.

A onda je, bez imalo osećaja, rekla koleginici koja se žalila zbog ćerkinog naglo srušenog braka: nije ni prva ni poslednja koja se razvela.

Ugrizla se za jezik.

Nije ni prva ni poslednja, pomislila je – ali, njoj se to sad prvi put u životu dešava. Nju boli. Nema to veze sa drugim ljudima, niti treba da je briga šta će ko da kaže. Kao što ni ja nisam ni prva ni poslednja kojoj je pola života prošlo u izbegavanju istine, u “lakše mi je da trpim nego da se sa svekrvom svađam”, u “proći će i ovo”.

Prošao je samo život.

– Ih, gde ti ode, Lidija?! – rekla joj je koleginica – Pa tek ti je 38! Imaš ti i-ha-ha vremena da živiš!

Niko nema garanciju za to koliko će da živi, htela je da joj kaže. Mnogo je i kad drugima daš parče sebe i godinu dana, a ne deset godina. Mnogo je – ako trpiš i zaboraviš kako je kad se smeješ, kako da zagrliš i utešiš kad ti se neko požali. Mnogo je – kad pomisliš da život nije vredan življenja, jer nisi ni prvi ni poslednji.

– Imam. Već sam počela. Ponovo.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije