Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ti znaš da l’ treba il’ ne treba?! Uzmi kad ti dajem!

– Ne treba, tetka – govorili bismo, ali njen pogled bi nas sekao.
– Ćuti tu, ti znaš da l’ treba il’ ne treba?! Treba! Uzmi kad ti dajem!

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

– Marija, moraš malo manje da veruješ onome što se po gradu priča, znaš?! Tako su i za tvoju majku pričali da nije za tvog oca, pa eto tebe!

Životne mudrosti su “tekle sa tetkinog bunara” – ako si bio iole pametan da subotom posle pijace svratiš u njeno dvorište da popiješ kafu. Tetka Janja je bila žena iz drugog vremena. Nisu je takli još interneti, tv pretplate i digitalizacija. Kod nje se, što kažu, red znao. Prva dva sata u kući samo radio radi – nema tu vesti, lajkovanja, šerovanja. Nema stranih reči. Udavala se nije, pa nije imala ni decu koju će da prati na Instagramu kad već ne može kroz život.

Ali za ženu bez porodice bila je iznenađujuće spremna i spretna – za sve nas. Znala nam je svima rođendane, godišnjice, kad kome zafali ono malo para do kraja meseca – znala je da podmetne uz kilo domaćih šljiva i koju novčanicu „da se nađe“.

– Ne treba, tetka – govorili bismo, ali njen pogled bi nas sekao.

– Ćuti tu, ti znaš da l’ treba il’ ne treba?! Treba! Uzmi kad ti dajem!

Igrom slučaja, tetka Janja je kao jedino žensko dete moje babe i dede nasledila njihovu kuću. Stričevi i tata su se nekako skućili i njoj je ostao taj trošni a opet očuvan kućerak da u njemu vekuje vek. Tu, niz ulicu bila je pijaca i ona je znala – i bez Fejsbuka i interneta – sve abrove i događaje u gradu. Nisi je mogao naterati da progovori prva, al’ ako je samo malo čačneš – razveže jezik i ne pušta.

– Je l’ si čula, tetka za onu advokaticu što je izmanipulisala svima i obrlatila pola grada?

– Kaže, izmanipulisala svima, sve ih je obrlatila! Obrlatila, nego šta! Jok, treba da im pezi, pa da je gaze! Žena, bre, mora hrabro kroz život! I da gazi ako treba!

– Pa, dobro, tetka, gde to ima da se pronevere tol’ke pare?!

– Dobro, prevaru ne podržavam, ali onog njenog, onog, onog, uf, ne mogu da ga smislim – njega, vala ako je prevejala!

Tipično je to bilo za tetku – da ona zna nešto što drugi ne znaju.

– A što njega, jadan čovek, sad treba sam da brine o deci i … ?

– Uf, što me nasekira! Pa posle deset i kusur godina i red je da malo bude roditelj! Marija, moraš malo manje da veruješ onome što se po gradu priča, znaš?! Tako su i za tvoju majku pričali da nije za tvog oca, pa eto tebe!

Svaka tetka Janjina priča počinjala je sa „Marija, moraš malo manje da veruješ onome što se po gradu priča, znaš?!“ Nema tu, nekada davno u dalekoj zemlji – nego in medias res, direktno u grudni koš, izbije ti sav vazduh iz pluća! Posle njenih komentara i saznanja život nije mogao da bude isti – jer ona uvek zna nešto više.

Unsplash.com

Tako je valjda i priča o mojim roditeljima postala legendarna – otac je bio najmlađi sin u porodici, jedini neoženjen, uvek veseo, a majka sveže razvedena, napaćena i namlaćena – samo malo starija od njega. Nikome se nije svidela ideja da „trošena roba“ uđe u gospodsku kuću, frktali su i bunili se, ali otac je rekao: „ona il’ nijedna druga!“ Tetka Janja ga je prva podržala – a njoj, žustroj i otresitoj već niko nije smeo da se suprotstavi.

– Kako tako pričaš?! Šta je trebalo da kažu, da je tvoja majka tvog oca obrlatila, ha?!

– Pa nije da nisu pričali, tetka.

– ‘Ajd’ ćuti tu! Je l’ si bila tamo, a? Ispililo se a pametuje mi ovde! Marija, kad ćeš da se dozoveš pameti?

„Marija, kad ćeš da se dozoveš pameti“ – ovim je pitanjem počinjala razrada. Tu bi lepo tetka Janja elaborirala – sve, a najviše kako je lako da sudiš drugoj ženi kad te njene cipele nisu nažuljale. Posle bi pričala malo o svojim žuljevima, pa o žuljevima glavne akterke priče i na kraju – kad se zamori, zaključak bi iznosila onako kao usput, na kapiji dok te ispraća.

– Pusti, Marija, tu tvoju internet čaršiju! Evo ti ga stvaran život, dole niz ulicu, na tezgama – poskupljuje hrana, poskupljuje lepa reč, a ti se još mlatiš sa dokonim ljudima. Na ti ove kruške.

– Šta ti je sad to, gle? Ona opet meni daje pare?! Ne treba, tetka.

– Ćuti tu, ti znaš da l’ treba il’ ne treba?! Treba! Uzmi kad ti dajem!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije