Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Nikad zadovoljni, sve vam je malo!

Džigericu ste mi pojeli, sve vam je malo! Šta hoćete od mene?

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

U supermarketu je bilo zagušljivo uprkos mirisu osveživača. Stajala sam u redu i pokušavala da smirim u glavi pridike svoje ljutite majke. Ispratila me je “da dokupim materijal” za tortu, ocu je rođendan, zašto mi je teško da siđem četiri sprata i kupim? Ona sve radi i jednu stvar nas zamoli, a nama je teško! Sve nam je malo!

Iako nisam rekla da neću da idem, ona je svakako održala svoj govor mučenice i napunila mi ceger i glavu težinom. Čika Toma je stajao u redu iza mene sa jednom veknom hleba u korpi, pa mu se javih da ga propustim.

– A Ana kako je? – pitala sam više iz učtivosti, kad već stojimo u istom redu. Dobro sam znala sa društvenih mreža šta Ana radi i gde se provodi.

– Moja Ana? Znaš šta je uradila? Upisala dva mastera! Ma nije normalna! Znaš li kako joj dobro ide?! Sve moje ćerke su uvek bile odlični đaci, ali ona će, bogami, daleko da dogura! To, putuje, uči, polaže, samo desetke upisuje! Ne znam na koga je onako pametna. Da ti čika Toma u poverenju kaže, ja sam bio mnogo blesav kao mlad. A Ana? Ona kao da mi se s fakultetom rodila!

Nije čika Toma bio loš, ali me je do koske nervirao. Godinama me je podbadao tom njegovom “roditeljskom ljubavlju” i “punih usta hvale”! Moja Ana ovo, moja Ana ono. Kao da samo on ima ćerke. Nije mi on bio kriv što sam odrasla drugačije – bez trunke podrške.

Prva žaoka te ponosne očinske ljubavi ubola me je u petom osnovne, kad je čika Toma pred celom školom na kraj godišnje priredbe Ani doneo buket cveća. Poklonila se kao prava balerina! Moji nisu ni došli da čuju šta recitujem. Majka se baš tog jutra plačnim glasom žalila komšinici kako “nije ni htela da rodi drugo dete, a on navalio, ‘ajde, ‘ajde, i tako je ceo život ostala obična radnica u fabrici i domaćica!”

Drugo dete što nije htela da rodi bila sam, naravno, ja.

Znala sam ja da treba da skinem te okove večitog žrtvenog jarca, da ne kažem koze – u porodici. Nisam bila glupa, nisam išla kao muva bez glave kroz život. Ali jače je od mene, ima to što me ne pušta i ne da se oslobodim tog osećaja da nikad nisam željena i cenjena. Da ne vredim.

Prođe neko vreme, umine bol, ali ima tako dana i ljudi koji me žacnu baš u to nezalečeno mesto i još malo dublje zasvrdlaju u meso. Kao čika Toma. Njegova je Ana bila boginja na pijedestalu – i sa 11 godina kad recituje pesmu o drugarstvu i sa 24 kad kao prva u klasi upisuje dva mastera!

– Što si toliko ljubomorna na Anu? – pitala me je majka. – Vidiš kako dete lepo uči, nema joj ravne! Ne čeka ona sigurno majku da je pita je l’ spremila ispit! – rekla bi podsmešljivo, jer ja sam bila ta.

Večita studentkinja koja uči i radi, koja ne može i ne ume da se okrene i kaže: ali Ana ima Tomu! Njen otac nije njena podrška, nego tepih, leteći ćilim! Gde ona okom, tu on skokom! A vi…

Al’ kaži ti mojoj majci da se nisu dovoljno trudili, da nam nisu dovoljno dali i eto odmah novog predavanja, nove tirade, novog očajničkog poglavlja u porodičnoj “idili”. Sve vam je malo, znala je da završi. Godinama sam se istrenirala da samo tu jednu kratku, upozoravajuću a jalovu nazovi-pretnju čujem. Sve vam je malo!

U to jednostavno “sve vam je malo” stali bi svi rani i kasni jadi mojih roditelja, majke prevashodno. Sve ono kako se ona patila, kako je kroz život gurala, kako smo sestra i ja nezahvalnice neudate, nerealne, kako ne umemo da cenimo što se žrtvovala za nas.

A žrtva je bila uvek u istu kućnu haljinu odevena. Na posao je odlazila uredna, ali nedoterana – tek da pokaže kako nema vremena, a možda ni volje ni razloga da se sredi. Radila je i žalila se – kako je teško, slabo plaćeno, al’ mora se, svi tako… Kod kuće nas je sustizala krpom za prašinu, govorila kako od muškaraca ionako vajde nema. Kad je naročito “za srce ujedemo” time što smo deca, a posle devojke – znala je da drekne: “ista si k’o onaj tvoj otac”!

Nisi mogao takvoj ženi da objasniš, pa čak ni da pokušaš – da postoje porodice koje žive drugačije. Očevi koji donose cveće ćerkama i suprugama na važan dan. Majke koje rade i ne kukaju. Žene koje s ponosom kažu: a ova moja mala, ama ista je kao otac!

Za nju su svi ti ljudi bili izmišljeni, nestvarni, oni što “glume neku finoću, a isto se ovako pate kao mi, ma ‘ajde!”. Ako nisu glumci, a onda “lako je njima”. Vremenom je prenela na mene “nezadovoljstvo životom” kao zarazu. Šta god da sam radila, na kraju bi se svelo na to da je ona u pravu i da se uzalud koprcam.

– Da ti čika Toma u poverenju kaže, ja sam bio mnogo blesav kao mlad. A Ana? Ona kao da mi se s fakultetom rodila!

– Pa dobro, nemamo svi tu sreću. – rekla sam gorko.

– Ma kakvi sreća! To je samo kako na život gledaš! Mogla je i moja Ana da se potroši bezveze, al’ ne dam ja to! Ne treba čovek da je drčan, al’ kad je već živ – što da ne bude srećan, ha?

Stvarno, šta ima loše u tome?

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije