muškarac-ide-prugom
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Da imaš ženu i decu, ne bi ti sve živo smetalo, nego bi radio

– A što se ti gnjaviš sa mnom, a? Nemaš nekog drugog da tešiš u tvom bloku 45?

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Drugi su otišli u Nemačku, Austriju, Švedsku, pa čak i daleku Australiju. Slavica iz 6-2, seća se, rekla mu je kako je tata “sredio papire za Kanadu“. Njegov tata je samo sredio traktor „da mu ne stane negde usput“. Drugi su mogli da žive tim kako ga zovu „normalnim životom“, pa već posle nekih 5-6 godina, možda. On se, eto, i u kasnim tridesetim još koprcao u sećanjima. On je celog života ostao izbeglica.

Glupo mu je bilo to, znao je. Samo kao da ga je neko čiodom prikačio za taj osećaj da nikad nigde više neće da pripada. Kao da mu je preostalo samo da beži.

Zbog toga nije mogao nigde ni da se skrasi. Posao je menjao u proseku na tri do šest meseci. Veze nije ni započinjao. Dok je bio u školi, seća se, dugo ga je peklo što ne može kao ostali gimnazijalci da izgovori to jednostavno “Treskavica”, nego “Treskav’ca”. Posle je shvatio da je ionako svejedno, pošto se jedini ne preziva na –ić.

Bila je jedna Nada, doduše, koja se stalno tu nešto oko njega motala. Znala je, na primer, da mu pomogne ako ne razume zadatak iz matematike ili da podeli s njim geografski atlas.

– Kako nemaš atlas, Nemanja? – pitao je strogo profesor geografije.

– Pa, nemam. – nije hteo da kaže da je izbeglica, svi su to ionako znali. – Ostao mi je… – nije hteo da kaže “kući”, jer nema više kuću.

– Ostao ti je “tamo”, je li? – posebno je profesor naglasio reč “TAMO”. – Čudno. Kad si se već selio, prvo je trebalo atlas da poneseš, da znaš kuda ideš. Je l’ tako?

***

Ćutao sam. Otac me je učio da autoritete treba poštovati. Ovaj nije bio autoritet, već običan smrad. Al’ ja to tad sa 16 godina nisam mogao da shvatim. Samo sam ćutao i borio se sa sobom da ne skočim iz predzadnje klupe i stisnem ga za gušu. Bilo je onih koji su se smejali. Sećam se i toga dobro. U bezobličnoj i bezličnoj masi bubuljičavih lica iskrsla su tek dva-tri postiđena pogleda. Oni su znali da nije u redu da mi se tako obraća. Ali ništa nisu uradili. Niko osim Nade.

– Evo, profesore, ja ću s njim da delim moj atlas.

mapa-sveta-atlas-ženska-ruka

Pexels.com

Nada je bila dobra, ali je nisam pustio u moj vrtlog. Čemu da se nadam? Čemu da se ona sa mnom nada? Koliko god da se Nada zove. Samo sam se zakopčao do kraja srca. Bilo mi je žao da se bilo ko pored mene muči. Zašto da lepu nasmejanu Nadu pokrijem mrakom? Ne baš srećan izbor reči, znam, ali patetika je jedan od onih paketa koji poneseš kao izbeglica. Patetičan ili ogorčen – možeš da biraš, a možeš i oba da uzmeš.

Bio je jedan novinar, isto, sećam se. On me je negde na tom mom “putovanju” i našao. Rekli mu ljudi, onaj mali ima 15 godina, sam vozi majku, babu i sestru. Nisam nikad gledao taj prilog na televiziji. Pitam se da li je kamera sve lepo uhvatila? I onaj krevet na prikolici što nam je bio u dnevnoj sobi do prozora? I onaj nanin šporet bez kog nije htela da pođe “pa nek me ubiju”? Nekol’ko kofera. Ne sećam se ni šta sam rekao u ono čudo od velikog crvenog mikrofona.

***

– Što se ne oženiš? – pitao ga je šef na poslednjem poslu – Da imaš ženu i decu, ne bi ti sve živo smetalo, nego bi radio!

A nije mu smetalo sve živo. Smetala mu je samo nepravda i to što je radio kao blesav, a opet nikad nije nagrađen. Mislio je, namerno ga preskaču, al’ shvatio je jednom – to sam sebe preskače. Nije mogao da se otrese tog osećaja da će sve što stekne da izgubi. Pa je stiskao. Novčanik, kesu, dušu najviše.

– ‘Ajde ti lepo sa mnom u Nemačku – rekao mu je Šomi. – Sestra ti se udala, nana umrla, majci uvek možeš neki evro da šalješ. Nema ovde, čoveče, ništa za nas. Bolje sad nego da se oženiš, pa posle da ti bude žao decu da ostavljaš.

Nije otišao.

***

Nisam mogao da presečem ništa u životu. Kao da me neko odsekao onog dana na pola. “Evo ti ključ, traktor znaš da voziš. Pravo u Beograd, ne staj nigde, si čuo?! Napred samo.”

Sećam se jednom je Nada rekla: “Ne znam šta ti se desilo, sigurno je mnogo strašno kad nećeš da mi kažeš, ali sad si ovde, sad treba napred samo da gledaš, znaš?”

Al’ kako ja da objasnim da meni to “napred”, ta čistina, to nešto nikako da dođe? Sa strane, znam, za druge sam jadnik.

Al’ ne znaju drugi koliko je jada iznutra.

– Il’ možda, ako ne možeš napred, onda nekako u krug, ne znam. Samo da ne cupkaš u mestu, znaš? – bila je uporna Nada.

– A što se ti gnjaviš sa mnom, a? Nemaš nekog drugog da tešiš u tvom bloku 45?

Možda ja nju volim, pomislio sam kad je već odavno okrenula leđa i otišla od mene. Još bolje onda što ide. Šta bih ja njoj mogao da dam?

***

Nisu se mesecima sreli. Onda je jednog jutra čula da se ipak seli u Nemačku kod Šomija. Odnela mu je geografski atlas.

– Da znaš kuda ideš i gde da se vratiš.

Nije izbegao zagrljaj – našao je utočište.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije