zakon-privlačnosti-žena-svetlo
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Mora li sve da bude taj „Zakon privlačnosti“?

– Mora li sve da bude taj Zakon privlačnosti? – pitala sam odjednom i pokajala se. Znala sam da će Sandra da se uvredi – ljuljam joj kavez, rušim joj Sneška, buhu grozna Vera.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

– Klasičan primer Zakona privlačnosti, moja Vera! Kako pomislim na njega, eto ga, iskrsne! ‘Ajde da živimo u nekom malom mestu, pa da da shvatim da je uvek tu iza nekog ćoška, ali ovde?

– Možda te prati – rekla sam ozbiljnog glasa, ali sam se u stvari šalila.

– Mene da prati?! E svašta! Pa on je srećno oženjen čovek! Ma to sam ja nešto projektovala!

To je bila tipična Sandra. Kod nje je sve bilo u Zakonu privlačnosti, u projekcijama, energiji, vizuelizaciji. Sećam se kad je probala da me ubedi da obučem plavu bluzu za razgovor na posao.

– Ta boja je savršena, Vera! Slaže ti se sa aurom!

– Ma je l’ mi se slaže s pantalonama, pusti sad auru! – bila sam praktična.

Međutim, Sandra se nije dala. Nije u sebi gajila ni zrnce praktičnosti. Uvek bi se nekako zaglavila u tim njenim energetskim poljima, šašavim čakrama, meditaciji. Verovala je da se sve u životu događa s razlogom, a da je najveći razlog uvek neka lekcija.

Samo što je malo koju lekciju naučila.

Sada se ušeprtljala oko muža svoje drugarice s fakulteta. Tvrdila je da joj se nikad nije sviđao, kako bi – pa Zlatko je oduvek Majin dečko, sad muž, oni nikad skoro i ne razgovaraju, ali eto – Zakon privlačnosti joj ga nekako nenametljivo dovodi.

– Kunem ti se, ne radim to namerno. Eto, znaš da treba da menjam gume na kolima. Idem jutros lepo, vozim, razmišljam kako treba da zovem vulkanizera i setim se da je najbliži u ulici ispod moje pošte. Sledeća asocijacija mi bude poštar, a ti znaš da Zlatko radi u pošti, i sasvim logično, pomislim na njega. Stojim na semaforu na crvenom i eto ti njega – prelazi ulicu. Koje su šanse?!

Imalo je nešto naivnog u Sandri zbog čega nisam mogla da joj kažem da joj se Zlatko sviđa. Možda ne Zlatko kao Zlatko, ali eto – verovatno joj se dopala ideja da i ona ima nekog kao Maja. Stabilnog, pouzdanog muža sa jednako stabilnim i pouzdanim primanjima. Misliš, oslonac? Čula bih sad Sandrin piskutav glas.

Da, oslonac.

pesak-šaka-prolaznost

Pexels.com

Premda se uvek dobro držala i sama, sa svim svojim vizuelizacijama, srećnim mestima u glavi i energijom spokoja – Sandra je bila samo to, žena koja je podlegla uverenjima sredine. Zapravo, klackala se između onog prastarog balkanskog da žena ne može bez muškarca i ovog modernog da može da bude feministkinja što grize, pa ko ih šiša.

Bilo mi je pomalo žao što se krije iza te zavese i ide kroz život „širom zatvorenih očiju“. Jednom sam joj to i napomenula, a ona se samo nasmejala i rekla: „Smešna si, Vera! Pa ja čak i ne ličim na Nikol Kidman!“

Već joj se približila 33. Imala je stalan posao, odvojila se od roditelja, bila je negovana, zgodna, lepa, štaviše. Ali previše nežna da bi se mogla opisati kao „jaka žena koje se plaše muškarci“. Uvek su joj se svideli nedostupni tipovi – nikad muškarci, momci, uvek – tipovi. Ulazila je u veze sumnjivih obrazaca, nejasnih granica i opisa, bez etikete da je nečija „devojka“. Samo bi znala da kaže „eto, viđamo se“, kao da je ispala iz romana Sali Runi, a ne da živi usred Beograda.

– Mislim, ima on nešto, kao… Znaš kad pričaš, pa te gleda, imaš osećaj da te stvarno sluša. Pričali smo jednom, to je bilo davno, on i Maja su tek počeli da se zabavljaju i on je kao… Uf… Ne znam kako to da objasnim, rekao je nešto o vezama zbog čega sam mislila da mu je to s Majom kao usput. Ali eto vidiš kako sam pogrešila. Sad su koliko, skoro deset godina venčani i imaju dete i tako… Moguće je da mi Zakon privlačnosti preko njega poručuje da i ja treba da se skrasim.

– Mora li sve da bude taj Zakon privlačnosti? – pitala sam odjednom i pokajala se. Znala sam da će Sandra da se uvredi – ljuljam joj kavez, rušim joj Sneška, buhu grozna Vera. Ali je bilo kasno da pitanje povučem, pa sam uhvatila zalet. – Mislim, da li se nešto u tvom životu desilo a da ti ne tvrdiš da si nekako i nečim privukla? Šta ako se stvari samo događaju? Ako se naprečac srećemo, sastajemo i rastajemo s nekim ljudima? lli ništa nije nimalo slučajno?

– Pa Zakon privlačnosti upravo to i kaže, da ništa nije slučajno – rekla je Sandra pomalo utučeno. – Da nije tako, mislim, sve bi bilo besmisleno. Onda ne bismo imali nimalo uticaja na to šta nam se dešava.

– A ovako imamo?

Na trenutak me je pogledala i videla sam da se lomi, ali se umesto pucanja odlučila za osmeh.

– Vera moja, što si odjutros nešto mračna. Evo, vidi, i aura ti potamnela.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije