Moje cimerke nisu imale pojma

Zvale su me Klompica. Mislile su da ne znam dok su se smeškale i zvale me na kafu. Bile su mlađe samo godinu ili dve od mene, ali bilo je očigledno – dele nas decenije iskustva. Slušala sam kako pate za njihovom dalekom provincijom – sve su uvek, po pravilu, dolazile odnekud s juga. Pokušavale su da isprave akcenat, leđa i ponašanje.

Moje cimerke nisu imale pojma da su te njihove brige koje su tako tužno nosile čista smejurija. Jedna je plakala za dečkom što svako veče izlazi u provod, tamo daleko, mimo njenih pogleda. Druga je mesecima vukla noge niz hodnik žalobno – jer nije kod kuće, u majčinom krilu. Treća bi se rasplakala svaki put kad popije više od tri čaše piva. Dotad bi se smejala kao ćaknuta, kliberila i glumila sveticu. Pivo bi joj „otvorilo oči“, rekla je jednom – kad pogledam u sebe, vidim samo crno.

Tipičan primer privlačenja pažnje, kad si nazovi-darkerka i slušaš Metalikine balade.

Zvale su me Klopmica, jer nisam skidala klompe. Škola i dom su bili u istoj zgradi, lakše mi je bilo tako da istrčim na praksu, do laboratorije ili da brzinski prijavim ispit – sve mi je bilo na jednom mestu. Njima to nije bilo jasno.

„Zamisli da ja odem do Filozofskog u klompama, ha ha!“, rekla je jednom plačljivica broj 1 kad je mislila da ne čujem.

Posle se nizalo – nije im bilo jasno što sam u vezi sa starijim momkom, pa onda što raskidam zbog „starijeg i ružnijeg“, kako mogu da se smejem, a umro mi je tata.

– Mnogo mi je žao, znam kako ti je. – rekla je plačljivica broj 2.

– Ne znaš kako mi je, Irina. Daj bože da ne znaš. – rekla sam tiho, a posle četiri meseca sam je podsetila na taj razgovor kad je umro njen otac. – E sad znaš.

Ogovarala me je u domu zbog toga, kako je „Klompica oštra na jeziku“ i kako „nemam srca“. Važno je valjda bilo tad – kad imaš 20 godina – da svi vide koliko si osetljiva duša, šta li?

– Nisam ja kriva, rekla sam majci jednom, ti si me tako naučila. Da stisnem zube, skvrčim se i pretvaram da me ništa ne dotiče.

Vremenom, pokazalo se, takva sam i postala. Valjda mi zato nije ni smetalo kad me ogovaraju što u klompama overavam semestar, šetam do okretnice da kupim burek u 11h uveče i što neću da pijem s njima. Kad sam shvatila da prevrću oči na moju priču kako su cigarete štetne – koristila sam svaku priliku da o tome trubim. Bila sam, kako sam čula – iritantna.

Moje cimerke nisu imale pojma koliko iritantna mogu da budem.

Pexels.com

Namerno bih se zaključala u sobi kad mi dođe dečko i pravila face nevinašceta – jaoj, pa nisam znala da ćeš večeras spavati u domu, izvini. Plačljivici broj 1 sam rekla da su „Titanik“ i „Beležnica“ najveća glupost u kinematografiji i da ne „ronza“ nego bolje pogleda neki dokumentarac.

Plačljivici broj 2 sam rekla kako bi „baš bilo kul da joj se mama sad preuda“ – tri meseca pošto joj je umro tata.

Plačljivici broj 3 sam sakrila cigarete i puštala Sinana Sakića.

O, da, Klompica je bila iritantna, ali niko nije znao koliko Klompicu sve boli – pa ne kuka!

– Imam i ja probleme, samo ne pričam o tome – rekla sam na jednoj sedeljci. Svi momci iz doma su mi jeli iz ruke posle toga.

Čula sam kad docimerka, studentkinja psihologije objašnjava mojim cimerkama kako ja samo vapim za pažnjom i da je to još jedan od razloga što toliko lupkam klompama niz hodnik. Danima sam crkavala od smeha u sebi.

Ne znam šta je to u klompama, sad ih sve u bolnici nosimo – pa valjda nema razlike.

Moje cimerke nisu imale pojma kako je to kad moraš da studiraš i radiš, ušuškano su trošile džeparac i žalile se na svoje roditelje. Bilo mi je muka.

Jednom mi je jedan bivši rekao da to sve devojke od 20 i treba da rade i da sam previše ogorčena za mladu osobu. Nije mu smetalo što sam ozbiljna dok sam mu pomagala od isplati neki dug, ali kad sam rekla da ne mogu da budem s nekim ko se samo kliberi – odjednom sam postala gorka baba.

Nije bio poslednji koji me je na isti način ostavio. Dok im nisam shvatila obrazac dopuštala sam da me na tako glup način troše. Posle sam ja njih otkačinjala čim dosade. Čim počnu da melju o problemima koji to nisu. Čim počnu da mi trube kako sam ostala “zarobljena na fakultetu” i kako treba “da radim na sebi”. Da ne mogu uvek ja biti u pravu. Sve u svemu, čim su poželeli da me promene.

Bio je jedan doktor posle, jedini što mi je „skresao“ da ću da se udam za nekog „tuta-mutu“ i da meni ne treba muškarac nego sluga, papuča.

– Misliš, klompica? – pitala sam ga s osmehom.

Baš kao i moje cimerke – nije imao pojma.