Malo podigni zidove, tek te čekaju problemi u životu

– Metodije, ne znam da li ti znaš da je ovo 21. vek i da ti nisi lord Bajron! Svetski bol nije veći od neplaćenog računa za struju, znaš? Treba da platimo tatin dom, treba nešto da se pojede, ide zima, cene idu u nebesa, a šta si se setio ti, da pišeš, čuj, molim te!

– Marina, nije to tako. To se zove terapija pisanjem.

– Terapija pisanjem, kažeš? Ako ti za to tvoje… stanje… treba terapija, onda bato, treba da se lečiš, ne da objavljuješ knjige.

S Marinom nije bilo mesta za “cile-Mile”, ona je znala otvoreno da šutne direktno u stomak, tamo gde ne tražiš, al’ tako da te zaboli i da zapamtiš. Nisi mogao da potražiš savet, pa da ti ona uz blagi sestrinski osmeh kaže: Dušo, biće sve u redu.

Ne, umesto toga mogao si da računaš na oštar pogled i savet stroge razredne – “idi, leči se.”

Metodije je bio osetljiva duša, mlađi dobrih devet godina od nje. Uvek ga je sa sobom vodala na treninge, izlete, prigovarala – njemu, ne i ostarelim roditeljima – što je baš ona morala da zaglavi sa klinjom i da bude večita bebisisterka. A nekako, i kroz tu oštrinu i večito gunđanje, Metodije je znao da ga voli.

E sad, imati deset godina i pratiti u stopu sestru nije isto kao i imati dvadeset i kusur i tražiti njeno odobrenje. Ne zna valjda ni on šta je hteo, ali posle svega što im se izdešavalo, jedino što je mogao je da piše.

Bila je ta jedna devojka koja mu se svidela – Tanja. Ona je stalno nešto pisala u svojoj beležnici i ona ga je i posavetovala. “Znaš, Metodije, nije lako ostati tako mlad bez majke. Razumem te, ali ti nemaš drugog izbora nego da nastaviš dalje. Najbolje bi bilo da svaki dan počneš pisanjem. Zapiši šta si sanjao, šta te muči, šta bi voleo da možeš da joj kažeš. To se zove terapija pisanjem. Ko zna, možda se nešto lepo izrodi iz toga.”

– Terapija pisanjem – gledala ga je Marina zapanjeno. – Sve si mogao da mi kažeš, ali da ćeš otići u pisce? Nećeš se od toga ‘leba najesti!

Nije stvar u hlebu, hteo je da kaže, ali ona je nastavila dalje, deset minuta žvaćući uvek istu žalopojku, kako je eto baš njoj zapalo da čuva derište, nikako da odraste, evo ga ima još malo 30 godina, a on mašta, šta misli kako će, šta će…

Metodije je razmišljao, možda kad bi samo jednu njegovu priču pročitala, možda bi razumela, ovako… Šta može ovako?

Pexels.com

Nije imao druga kom može da se poveri, a Tanja je tog leta otputovala s fakultetom u volonterski kamp. Javljala se samo uveče, kad ugrabi internet, umorna ali sa zadovoljnim osmehom na licu. Nije da je mogao da joj traži mišljenje.

– Ti moraš da se trgneš, da završiš to tvoje i da počneš da radiš. Volontiranje, piskaranje, vaćarenje, sve se to može kad imaš para. A je l’ imamo mi para? Nemamo. Ja hoću da ti pomognem, Metode, stvarno, ali vidiš da nekad ne znam ni kako se zovem. – Marina je ovako zatvarala svaku priču o “osećanjima”, “smislu života” i ostalim “glupostima kojima joj je Metodije zamarao glavu”.

Bilo je dana kada se pitao hoće li nekad nešto da se desi, da se možda Marina zaljubi ili da se ćale seti da su mu oni deca kad odu u dom da ga posete.

– Misliš da je u redu što je tata u domu?

– Kako misliš da li je u redu?

– Pa to, što nas dvoje živimo ovde, ti radiš, ja idem na predavanja, a on je u staračkom domu umesto u stanu, sa nama.

– Metodije, šta tebi tačno nije jasno?! Sad si rekao sam, ja radim, ti ideš na predavanja, on je bolestan, ko bi brinuo o njemu?

Uveče je čuo kako plače u kupatilu, više je nije pitao da li je ispravno bilo šta. Samo se sklanjao – i pisao.

– Dečko, ti moraš da shvatiš da nije tvoja krivica što te je majka rodila u 41. Mislim, svako je odgovoran za svoj život. Nije baš da je ona htela da umre u 62. Ko eto i tvoj ćale … Niko ne traži demenciju, sama pokuca na vrata. Isto važi i za sve ostalo što se dešava. Znam da te boli, empatičan si, sve mi je jasno, ali ne možeš više ništa, nego da batališ to i da učiš. Piši, spasi se, ali uči. – tako je rekla Tanja.

I on je pisao, učio, pokušavao da se spasi, ali ta empatija, što bi rekla Marina – ničim izazvana boljka – nije ga ostavljala na miru. Što je više bežao, krio se iza slova, to je osećanje bilo teže.

– Momak, previše si ti osetljiv za muškarca! Ne možeš, bre, pola dana da tuguješ što neko dete prosi na ulici. Da ti cela nedelja propadne jer je komšinica bolesna. Malo podigni zidove, sačuvaj to srce, tek te čekaju problemi u životu!

Znao je on dobro da treba da postavi te čuvene granice, da digne ogradu, kako god, nije bio klinja. Samo, sve vreme je imao osećaj kao da izneverava sebe kad okrene glavu na drugu stranu, kad nije tu za drugog čoveka.

– Metodije, ne znam da li ti znaš da je ovo 21. vek i da ti nisi lord Bajron! Svetski bol nije veći od neplaćenog računa za struju, znaš? Treba da platimo tatin dom, treba nešto da se pojede, ide zima, cene idu u nebesa, a šta si se setio ti, da pišeš, čuj, molim te!

– Marina, nije to tako. To se zove terapija pisanjem.

– Terapija pisanjem, kažeš? Ako ti za to tvoje… stanje… treba terapija, onda bato, treba da se lečiš, ne da objavljuješ knjige.

– Ali ja ću da poludim, Marina! Nisam ja kao ti! Ne mogu tako hladne glave da idem kroz život.

– Nekad ti je za život potrebno baš to, hladna glava. Moram na posao, ne mogu da vodim besmislene razgovore.

Marina je zatvorila vrata stana i Metodije je znao, zatvoren je svaki razgovor na tu temu. On će ostati “usijana glava”, polagaće ispite, zaposliće se, ali Marinina vrata, Marinini zidovi – to se neće srušiti. Učio je dok se nije onesvestio u fotelji od umora.

Probudio se u pola noći, video da je pokriven – Marina je sigurno došla s posla. Tanjir od sendviča i šolja od mleka nisu više bili na stolu. Knjige i skripta sklopljene, a njegova poslednja priča – ona o ocu – imala je na dnu papira “ocenu”.

Marininim sitnim rukopisom bilo je ispisano: “Drago mi je što nisi “hladna glava”. Nemoj da poludiš. Piši.”