Mislio je da je interesantno što se zovem kao njegova bivša

Mislio je da je interesantno što se zovem kao njegova bivša. Stalno je pravio aluzije – kako sam lepa, pametna, simpatična „bez obzira na ime“. Smejao se nekada kao da ništa drugo i ne ume da radi u životu. Jednom me je odveo na svadbu kod druga iz gimnazijskih dana. Samo sam ja došla u farmericama i košuljici – sve druge devojke su nosile neke uske haljine.

– Neka si u pantalonama, ti si ono što si, zašto bi se menjala zbog bilo koga? – rekao je posle kad smo plesali.

Ponekad mi se čini da još osećam njegovu šaku na struku kako greje nešto unutra, ne znam ni ja šta. Nije lako biti sa nekim ko je već doživeo veliku ljubav pre 22. godine. Bilo mi je smešno kad je rekao pripit kako je „oštećen“ i da ga je jedna devojka „razorila“.

– Kad? U vrtiću? – pitala sam s blagim podsmehom. Izmakao se na trenutak i delovalo je kao da sam ugasila svetlo u nekoj sobi u njemu. Brzo se vratio njegov širok osmeh.

– Naravno, ne moraš to da razumeš. Nije važno ionako više.

Pokušala sam jednom da otkopčam tu petlju, pa sam naivno filozofski rekla kako uvek kad volimo rizikujemo da budemo povređeni, ali da je to život.

– A zamisli život bez ljubavi. – rekla sam mu.

– A zamisli život bez povređivanja – dodao je i zatvorio se.

Mislila sam da još pati za bivšom, tom mojom imenjakinjom, ali valjda me nije bilo briga da se poredim. Možda je mislio da mi nije dovoljno stalo. Zato je verovatno i trebalo toliko vremena da otkrijem da ni ta „prošla Marina“ nije ona što ga je oštetila „za sve druge i za sva vremena“.

E sad, ta oštećenja koja je on tvrdio da ga koče u životu meni se nisu mnogo razlikovala od uobičajenih osobina svih mojih bivših momaka. Nema ispovedanja, preteranog vezivanja, ponekad se pošalje neka romantična poruka – sve u svemu, nema otvorenog srca bez zadrške. Pa nisam ni ja bila blesava da se otvorim do kraja.

Foto: Unsplash.com

Voleli smo se kao dva zbunjena skupa gusto skoncentrisanih hormona. Znao je da dođe u moj stan i da me zaskoči bez pozdrava. A bilo je i onih dana kada bi došao da razgovara. Stalno je nešto „promišljao o svetu“.

– Ne mogu da filozofiram u prazno – rekla sam mu jednom – Moram da učim za ovaj ispit, polažem za tri dana. – i on više nikad nije pomenuo ni istoriju, ni filozofiju, ni mitološke priče.

Tako se zatvorio taj krug.

Njegova mama me nije mnogo volela. Stalno sam imala osećaj kao da sam na nekom testu. Hoću li pogrešiti? Da li sam se lepo obukla? Šta sad da kažem? Posle tri godine zabavljanja oslobodila se da mi kaže kako je „njen Bojan osetljiv i da mu treba žena koja će da ga podrži“. Tako sam konačno pala na testu kad mi je rekao da mora da se preseli u drugi grad jer je tamo dobio posao. Nisam bila dovoljno velika podrška. Zapravo, ni do današnjih dana ne znam šta se od mene očekivalo. Ona je htela da ga odgovorim od selidbe, a on da spakujem sve što imam i krenem – „ali posle malo, samo da se prvo ja sredim“.

„Posle malo“ nije došlo nikad. Uvek je bio u gužvi i nikad nije bilo dovoljno vremena da ja dođem. Onda, nekako se sasvim očekivano desilo i to – kad je on poželeo da ja dođem bar na vikend u njegov mali stan, ja sam imala proslavu cimerkinog rođendana. Posle moljakanja, optuživanja i nerazumevanja uglavnom se desi neizbežno. Raskinuli smo.

Bilo je nekog pokušaja mirenja. Kao čovek teatralnih gestova, Bojan se jedne noći samo stvorio na mojim vratima. Kaže da, pokušamo. Došao je na par sati – “da pokušamo”. Valjda je mislio da me je tako “kupio” za sva vremena, što je seo u kola i vozio do mene 200 kilometara. Pokušaj je bio, kao i njegova namera, kratkog veka.

Kada smo se konačno razišli, spakovao mi je gorčinu u jedno klupko i bacio u krilo: oprošteno ti je. Prvo sam bila ljuta, šta ima on meni da oprašta sad, pa sporazumno se razilazimo. Posle sam shvatila da ja njemu treba da oprostim – što mi je uzeo sve te godine. Što sam mu ih dala.

Al’ nisam mogla da oprostim. Pa sam godinama od tog njegovog klupka plela sebi šal, pa ogrtač, pa kapu. Umotala sam se u taj zbunjeni odnos. Menjala momke, poslove, izlazila – i nesvesno, sve vreme nosila na plećima “Bojanovu osetljivost”.

Interesantno je kako život ume lepo da se igra sa nama. Budemo poput kameleona – gde nas baciš, tu se prilagodimo. Spolja izgledaš kao običan, srećan čovek, a unutra – ko će znati. Neki ostanu pod tim kameleonskim plaštom decenijama, možda i do kraja ne otkriju ko su.

Zamalo da i ja budem jedna od njih.

Onda je pre deset dana u ordinaciju došla žena sa devojčicom – da nosi protezu. Prezime, tako poznato neobično prezime prošlo mi je kroz dušu kao svrdlo u pokvaren zub. Mama nosi jedno prezime, devojčica drugo.

– Mama, je l’ će to da boli?

– Neće, uzimaju ti otisak.

– Kakav otisak?

– Pa sad ćeš videti, kad sam ja bila mala za to se koristila jedna guma, kao žvaka, roze boje. Možda ovde imaju nešto takvo, ali još lepše!

Devojčica je sedela mirno u čekaonici. Imala je Bojanov nos, oči, i znala sam, znala sam da je njegova i pre nego što sam u zdravstvenoj knjižici pročitala: ime oca Bojan.

– Je l’ tata danas dolazi po mene? – lice se otvorilo s očekivanjem.

– Ne, nije njegov vikend, sećaš se? Ideš kod baba Vere. – dečje lice je splasnulo.

Dok je devojčica bila u ordinaciji majci je zazvonio telefon.

– Ne možeš danas da je uzmeš, kod zubara smo i obećala sam mami da je vodim. Razumem, uklapaš se, ali ja se ne uklapam.

Stajala sam iza pulta i buljila u ekran. Koje su šanse, o Marina, da dođu baš u tvoju ordinaciju?! Znala sam da se oženio, zvao me je pijan da mi kaže kako mu je dosta svih Marina na ovom svetu, kako je našao prvi put običnu, normalnu devojku, kako je završio sa filozofiranjem.

– Što me zoveš onda? – pitala sam.

– Zato što ne mogu da pozovem NJU.

– Koga? Kaži više!

– Ćao, Marina.

Shvatila sam: On nije umeo da bude srećan. Šal krivice počeo je polako da popušta, glava mi je odjednom bila lakša. Jesam li ja to godinama živela u uverenju da sam ga izneverila? Odraslog čoveka što ne zna o sebi da brine? Iza kog stoji mama da kaže: “moj Bojan je osetljiv”. Koji ne ume da preboli?

Šta sam ja to sebi radila?

Telefon je ponovo zazvonio u čekaonici i čula sam grub ženski glas koji kaže:

– Bojane, ne dosađuj više. Sledećeg vikenda.