Kakva je to ljubav kad si je odmah dala?

Olja se zaljubila i izneverila me. Šta god ljudi pričali, jedna od najtežih stvari na svetu je kad moraš da priznaš sebi da si ljubomoran do koske na tuđu sreću. Naravno da sam se opirala, bila gorka, kisela i grozna. Svašta ljudi rade iz straha da ne ostanu sami, zar ne?

Sad da je moj pametni tata Radenko živ, tačno znam šta bi mi rekao: Neno, ima većih stvari na svetu od tvoje brige da ćeš ispasti malograđanka, znaš?

Mene je to valjda vazda pratilo – da ne budem kao baba i tetka, da merim tuđe reči u gram i brinem koja je komšinica u čiji auto ušla. Pa sam se valjda u toj zabrinutosti u provincijalku obukla. Odakle znam.

– Nemam šta da ti kažem. Meni se raste iznutra. Ne zanima me šta je rekla tvoja koleginica.
– Kako te ne zanima, pa ona kaže za tebe…
– Šta god da kaže, ona to o sebi priča. Ne poznaje me i ne može ništa da govori o meni, shvataš?

Otkad se vratila s letovanja, Olja je bila drugačija. To se videlo odmah, bukvalno onog trenutka kad je ušetala u baštu kafića u kom smo uvek sedele i satima raspredale o svemu što nas muči. Njen posao, moja šefica, njen bivši, moj bivši.

Nije mi se dopadala nova Olja. Bila je svesna, htela je da priča o idejama, o putovanjima – odjednom, ona je bila veća od mene. Ja sam i dalje bila mrav što vredno radi i kukumavči. Pritiskalo me je – i to što sam neudata, i to što šefica “bere moj kajmak”, što bivši deli slike romantične veridbe na obali mora. A ja stojim.

Ali nisam mogla da se pomerim.
Nekima je teže da skinu okove.

Znala sam da ćemo prestati da se družimo na neko vreme (a možda i zauvek) kad je rekla: “Hajde, bre, ne foliraj se. Niko nema baš toliko malo samopoštovanja!”

Ona je mislila da privlačim pažnju.

Ja sam znala da nije to, osećala sam da mi nešto drugo treba. Nisam znala šta. Pa sam se još dublje ukopala. Dok je Olja “rasla iznutra”, meni se činilo da iz mene raste nešto nekontrolisano, tuđe. Mislila sam, to je to, Neno, konačno si prsla, konačno si se u preobukla u malograđanku, neka si se sto puta preselila u Beograd, u metropolu – ti si i dalje ona zbunjena gimnazijalka što trči na autobus da se na vreme vrati kući, u selo.

Foto: Pexels.com

Olju sam upoznala na fakultetu, nosila je crvenu suknju i jednako vatrenu dušu negde ispod plave bluze. Cela je bila prava – oličenje ne-malograđanštine.

– Kako to misliš ne razgovaraš sa bivšim?
– Pa lepo, nemam šta više da mu kažem, mislim… Mnogo me je povredio…
– Ne znam, Neno, to je tako malograđanski. Ja sam sa svim svojim bivšim momcima u sjajnim odnosima!

Zamišljala sam te Oljine bivše momke i “sjajne odnose” i bilo me je sramota da kažem da ja u stvari samo tog jednog bivšeg dečka i imam. Jer – gle – i s tim jednim nisam uspela da “sačuvam” sjajne odnose. Kakva si malograđanka, rekla bih sebi u ogledalo, ne možeš da se izdigneš iznad situacije.

Olja je imala običaj da govori takve stvari kao što je “moraš da se izdigneš iznad situacije” ili “kakva ti je to ljubav kad si je odmah dala?” Ali mi se dopadala, pored nje sam drugima delovala manje zbunjeno. Nema veze što se klupko konfuzije još čvršće vezalo u neki čvor u meni unutra.

Spolja – Nena i Olja su bile carice.

Vremenom, i sama sam poverovala u to da sam se promenila. Sve dok nije došla zaljubljena s mora, samosvesna, svega puna i rekla: “’Ajde više, daviš s tim Davidom! Tebi treba da nađeš nekog normalnog, da se malo sebi posvetiš, a ne rekla koleginica ovo, rekao David ono. Ne foliraj više, niko nema toliko malo samopoštovanja!”

Kao da je pritisnula neki prekidač u meni.

Niko – al’ ja da. Tako su me tetka i baba naučile i večito odsutan otac. Majke jedva i da se sećam, jer je otišla u Nemačku još dok sam bila u osnovnoj školi, kroz maglu tek slutim neki prigušen razgovor iz susedne sobe “ne mogu bolesnu majku da ostavim, kako ne razumeš?” pravdao se moj otac. Moj jadni Radenko kog je ista ta bolesna majka nadživela. Nikad nisam otkrila koja ga je to muka pojela, zbog čega se u njegovom telu stvorio rak i odlučio da ga odvuče za tri meseca pod zemlju. Nikad nisam znala zašto ga baba i tetka toliko kinje, čak ni u onim trenucima kad smo sedeli svi za stolom a one solile ručak gorkim rečima.

– Mora čovek da se pomuči u životu, a ona gospođa neće na selo, nego Nemačka. Berlin, Minhen, gde je?! Daleko joj lepa kuća.
– A ja sam ti, Rado moj, lepo govorila, ne zaleći se, ne moraš da se ženiš odmah! A ti zapeo! Kakva mi je to ljubav kad si je odmah dao! To treba da “traji”. Dugačak je život.
– Ono jest’, naš Rada sve potrošio u prvih sedam-osam godina. Ha-ha-ha!

A “naš Rada”, moj otac dobri, on bi samo spustio glavu i ćutke jeo.

– Hoćeš, Neno, tajo da te vodi u park? – znao bi da pita ponekad i ja bih i ne završivši ručak ustajala od stola i žurila s njim napolje. U parku bih se ljuljala i gledala ga kako se smeje. Nikad mi nije objasnio šta to znači da ne treba “odmah da daš ljubav”, pa sam odrasla u uverenju da ipak možda ni ja ne treba da sačekam s tim “davanjem”.

Sve dok jednom moja baba nije progovorila na Oljina usta: “Kakva ti je to ljubav kad si je odmah dala?! Šta si se zalepila za tog Davida kao blesava?! Mora to malo dozirano, da te se uželi, a ne kao ti.”
Sedele smo u u bašti kafića u kom smo uvek sedele i satima raspredale o svemu što nas muči. Njen posao, moja šefica, njen bivši, moj bivši, kad mi je došlo isto da je pitam.

– Hej, Olja, kakva je to ljubav kad si je odmah dala? Kako to odjednom više nije malograđanski da se ceo predaš?
– Ma kakva malograđanština, Neno! To izleti na prozor kad ljubav uđe u srce!

Odjednom, osmeh mog tužnog oca Radenka na igralištu potpuno sam razumela.