Može i brzo kroz vreme da se putuje

Naravno, Nikoli nije tu mnogo što šta bilo jasno. Navikao je da njegova žena stalno mesečari kroz prostor i vreme, da glumata i igra se. Bilo mu je simpatično, ali nije je previše ozbiljno shvatao. Ko bi pa mogao da shvati ženu koja ima 30 godina, završene studije Istorije umetnosti (ko li ih izmisli!) i u slobodno vreme čita, a ne deli to na društvenim mrežama.

– Kako misliš, nemaš Instagram? Pa ‘ajde, otvori. – rekao joj je na drugom sastanku. Vremenom je navikao, neće njegova Vera raditi ništa što drugi rade samo da se kaže kako nešto radi. Bilo je lepo kraj sebe imati lepu ženu. Jeste ponekad umela da se zanese u svojim mislima, stalno je morao da je opominje jer kasne – njegova mama je neprestano gunđala što ih čekaju, a ručak se uvek ohladi.

A opet, znao je, na primer, da ga Vera nikad neće varati – previše je bila poetična za tako nešto. A i kog bi ona, ko bi nju tako zbunjenu i dečju?

Vera je s druge strane imala dane kad se pitala kako se uopšte udala za Nikolu. Volela ga je, ali joj je njegov pragmatičan karakter ponekad išao na živce, kao neka mušica koja ti obleće oko glave i ometa te dok čitaš ili dremaš. A bilo je i onih trenutaka kada joj je sve njegovo „praktično“, „preduzimljivo“ i „snalažljivo“ delovalo kao korisna navigacija. Kao da bi se bez te ruke što je čvrsto drži samo izgubila u masi drugih ljudi – ili svojim sećanjima.

Pexels.com

Eto, na primer, taj vremeplov. On bi je puštao da se vraća tako u neke davne datume, u život pre njega, u to njeno cvrkutavo traženje smisla. Nije joj zamerao, nije bio ljubomoran, niti zavidan. Više je, čini joj se, gledao na nju kao na neku zbunjenu lutku čije su baterije na izmaku, pa ponavlja isti slog.

Tako je valjda ona uvek i ponavljala jedno te isto leto u svojoj glavi. ONO leto, kad su se njene drugarice zaljubljivale i odljubljivale, plakale što su ostavljene ili prevarene. ONO leto kad je samo ona plakala jer je ostavila.

– Šta sad to znači? – pitala je samu sebe – Pa što sad plačem, zar nisam sama želela da se raziđemo?

Uvek kad putuje kroz vreme, vratila bi se u isti zagrljaj, u četiri ujutro na autobuskoj stanici. Imali su 17 godina i nije znala ništa osim da grli. Majka joj je napunila glavu pričama o momcima koji lažu (isto kao i tvoj otac), o tome kako su svi isti (samo bi da iskoriste devojku), kako ne treba nikom da veruje (da ne prođeš kao ja). Vera je nekako znala, ima nešto izvan tih zloslutnih pretnji, nešto više od tih samoispunjujućih proročanstava – nešto – NEKO, bilo šta i ne bilo ko, ko će složiti tu slagalicu umesto nje.

– Nikad nećeš naći dečka koji će duhovno da te razume. – rekla joj je drugarica na početku tog leta. – Zato lepo ne traži, to su samo ideali iz tvojih knjiga. Nego lepo, izađi u grad, nađi momka, bilo kog, samo da ti se malo svidi, znaš?

– Pre ću ostati sama, onda. – rekla je Vera.

Ogrnuta sopstvenim nesigurnostima i zbunjenostima (naravno da ih je bilo više!) nije prepoznala ruke što su je tog leta grlile.

Nije Vera bila glupa, znala je da već vodi lep život sada. Isti onaj iz svojih knjiga, po meri ideala i bez skandala. Samo bi se ponekad sebi činila kao zaglavljena, na jednom mestu izgrebana ploča – i dobro je znala da je to izgrebano tad nekad, oko tog zagrljaja u dalekoj prošlosti. Znala je, isto tako, da tu nema popravke, da neke ogrebotine na srcu jednostavno ne zarastaju – a i što bi zrela žena od 30 uopšte o tome i mislila? Ponekad se pitala da li to samu sebe sa sobom vara?

Ipak, puštala se niz tu ulicu, vraćala se u udaljeni grad, negde tamo na severu i samo na kratko, na desetak sekundi puštala da je čvrste ruke obuhvate.

– Može i brzo kroz vreme da se putuje. – rekla je Nikoli. – Evo, obećavam, ovog puta nećemo kasniti na ručak kod tvojih.