Izvan te bolničke sobe bilo je „resto“ od života

Nije joj bilo jasno: kako ovi ljudi šetaju, što se smeju? Pa on je bolestan, leži ovde u bolnici i lekari ne znaju ništa da kažu. A ljudi idu na posao, žale se telefonom na šefa, na prevelik račun za struju, na svekrvu što je sinoć opet nenajavljena došla.

Odakle ljudima ta moć – ta nesnosna moć – da budu nesvesni života? Da hodaju, jedu i govore kao roboti, kao da će večno tako?

Shvatila je – i ona je ista takva bila dok ga nije upoznala. Isto se tako smejala na autobuskoj stanici sa koleginicom, na isti je način nonšalantno sklanjala kosu iza uva, vadila novčanik iz torbe i plaćala svoj doručak u pekari. Sve je isto radila – živela kao da nema kraja.

Prvi sprat.

S njim je bilo drugačije, on je već u sebi nosio posebne slojeve i terete. Godine nekog „iskustva“: bio je već otac i bivši muž i unapređen i smenjen kad ju je upoznao. Ponekad je imala osećaj kao da je točkić koji mu je nedostajao da bi mogao da nastavi da se kotrlja. Pa su se kotrljali tako, jedno godinu – dve, dok se nije desila ta dijagnoza. Onda je odjednom vreme dobilo neki drugi okvir i metar i sve što je želela bilo je da neko isključi taj film.

– Da li možeš nekog da voliš toliko da te boli? Je l’ ja to volim njega ili sebe?

– Bojim se, Miljana, da je to pitanje koje treba da uputiš psihoterapeutu, a ne meni. – rekla joj je sestra.

– Kakva si to, i ti misliš da sam luda!

– Nije stvar u ludilu, nego u tome da ti je potrebna pomoć. Nećeš moći ovo da izguraš sama, razumeš? A ja nemam potrebno znanje da ti pomognem.

– Meni ne treba tvoje znanje, meni treba podrška. – tuga se preobukla u ljutnju i bes. U poslednje vreme to se prečesto dešavalo. Možda zaista treba da popriča s nekim ko zna…

– Podršku imaš, Miljo, stvarno. Ali ja ponekad ne znam šta da ti kažem…

Drugi sprat.

U tome i jeste bio problem. Bila je okružena ljudima koji ne znaju šta da kažu, pa se i sama pretvorila u jednu od njih – kad bi se zaustavila pred vratima bolničke sobe, skupljala bi celu sebe u nekoliko reči. Nikad nije znala šta da mu kaže. Da se pravi da je sve u redu, da mu nije ništa, da će ozdraviti? Da se smeje i prepričava mu neke gluposti s posla? Šta god – samo da pronađe mehanizam, nešto, bilo šta što će je zaustaviti, što joj neće dopustiti da se pred njim rasplače.

Jer, odakle njoj pravo da plače kad je on bolestan?

Treći sprat.

– Vidiš, Miljo, i to je pitanje za psihoterapeuta – pomislila je dok se pela bolničkim stepenicama. Uvek je išla pešice i izbegavala lift, sad joj je postalo jasno i zašto, skupljala je hrabrost za te posete.

Evo ga – četvrti sprat.

Pexels.com

Stvarno, da li je imala prava da se oseća toliko tužno i raspadnuto, kad je on, on, on… kad on leži na krevetu tamo i čeka nju da jednom dnevno dođe, sedne na ivicu kreveta, pita ga da li želi da mu oljušti narandžu, da li bi da mu izmasira stopala, treba li mu nešto? Kad je gleda onim očima kao da je već ne vidi, kao da je već nekud otišao i da se pita ko je uopšte ona.

Peti sprat.

Bilo je dana kad bi je oslovljavao sa „mama“, nekad bi je zvao imenom bivše, pa ponekad nešto gunđao, žalio se što „mora da uči za sutra“. Pa se vraćao, bio isti onaj Branko u kog se zaljubila, smeškao se i pitao je što se tako lepo obukla i kako će mu srce stati samo dok je gleda.

Šesti sprat.

U toj bolničkoj sobi, u tom hodniku, ponekad mislila je, samo je tu ono što jeste. A ceo svet, sve ono izvan bilo je „resto“. Kao neki otpadak od života, nešto što njima dvoma više ne pripada. Ljudi su se ustručavali da pitaju kako je, kao da će ih i to malecno pitanje zaraziti tugom, nesrećom. Koje su zaista bile šanse da se Branko, večiti atleta i pobornik zdravog života razboli nekoliko dana pred svoj 31. rođendan? A eto, tek se lepo skrasio, rekla je njegova tetka koja je uvek imala šta da kaže. Miljana se samo blago nasmešila – a šta možeš drugo kad staneš u razlog za „lepo se skrasio“.

Srećom, već je bio razveden kad su se sreli, inače bi prežvakavali po familiji da je rasturačica brakova i porodične sreće.

Sedmi sprat.

Jesi li, normalna, Miljana? Da l’ je sad uopšte važno šta njegova tetka o tebi misli? Sredi glavu!

Osmi sprat.

Poslednja vrata niz hodnik levo. Krevet do prozora.

– Zdravo, Branko.