Vera, pa oni su mene iskoristili!

– I onda je on bio sa Minjom u vezi, a paralelno i sa Kristinom? Strašno!

– Uf, strašno! Koliko su imali tad godina 19, 20? To nije opravdanje za…

– Nije opravdanje, ali tad sve doživljavaš tragično. Ubije te izdaja kao nožem da sečeš meso. Valjda je Minja zato i sve uradila onako… Sad je razumem, kako da veruješ bilo kome kad ti priredi tako nešto?

– Daleko ti ode!

Nije to bilo prvi put da mi se kaže da sam daleko otišla, ali to je valjda bila moja najveća mana – ili prednost, kako se uzme. Uglavnom, umela sam da izvrtim film na sto načina dok ne izlistam sve moguće katastrofalne scenarije i zaštitim sebe nepogode. Ne znam kad sam počela to da radim, verovatno negde kad sam završila osnovnu školu. Tog leta sam prvi put samu sebe šutnula u stomak – naravno da je bio u pitanju dečko, simpatija neka šašava – zabrljala sam i nije bilo povratka. (Istinski zvuči tragično kad imaš 15!)

Sećam se da sam ležala u dnevnoj sobi, zamračenoj usred vrelog jula i gledala u rupice roletni van, a u stvari u sebe. Izmaštala sam ceo film – kako s odeljenjem idem na ekskurziju ispočetka, kako ovog puta nemam temperaturu, kako se nisam postidela kad me je pitao nešto za upis u srednju i kako smo se umesto neprijatne tišine u hodniku hotela – smejali.

Izmišljeni događaji su bili lepši od stvarnosti, pa mi je prešlo u naviku.

Tako sam i došla do tog 30. rođendana paralelno koračajući – jednom nogom u svom, jednom nogom u ovom “kao stvarnom” svetu. Vera me je znala u dušu, tome valjda sestre i služe, da te poznaju i opominju kad preteraš. A i ja sam nju znala dobro, zato me je i brinulo što se najavila da dođe u petak ujutro (umesto u subotu, kako inače uvek radi).

– E sad, pošto smo ovako lepo jele, možeš da kažeš zašto si došla.

– Mile, ti danas nešto nisi svoja, a? Kako me pitaš što sam došla?!

– Lepo te pitam, pozoveš me sva zvanična, dođeš, ručaš, ćutiš, a svi znamo koliko to ćutanje tebi teško ide, je l’? Ne smej se! Šta smeraš?

– Ne smeram ništa, Milena, šta ti je?

– Milena?! E sad sam sigurna da si nešto smislila! Govori!

– Dobro, dobro… Imam jednog kolegu…

– Znala sam!

Došlo mi je da viknem: zar i ti sine, Brute, Vera?! Pored majke koja je već 7 godina lelekala kako unuke neće dočekati, pored oca kom nije bilo jasno zašto dižem kredit da kupim stan kad sam neudata, pored svih onih sažaljivih pogleda koleginica na poslu kao da imam 60 godina i grbu na leđima – javila se i moja sestra Vera.

– Neću vam biti na teretu čak i ako se ne udam, Vera! Ne morate da brinete o meni kad ostarim, znaš?!

– Uh! Daleko ti ode! Ko pominje starost, daj malo živi sad dok je mladost!

– Daleko ode? Milena uvek daleko ode. A je l’ se iko od vas zapitao zašto Milena daleko ode?! Da pobegne!

Bežanje mi je bilo u krvi, očigledno je. Inače se ne bih usred svađe sa rođenom sestrom digla iz sopstvenog stana i izašla napolje u papučama. Znala sam, Vera je previše dostojanstvena i ponosita da me juri po zgradi i kvartu, jer “šta će reći komšije ako vide?”. Bez obzira što to nije bio njen komšiluk i što niko ne bi prstom upirao u nju, nije htela mene da kompromituje.

Eto i u tome sam htela da sam malo više kao ona. Uvek mi je nedostajalo pribranosti i svesti o drugima. Vera je jednom rekla da ne bih smela da budem toliko zagledana u sebe, jer ću kad tad udariti u neki zid unutra, da ću se zakucati i da neću naći put za nazad. Ali pošto smo bile klinke i pile treće pivo te večeri – izabrala sam da je ne shvatim ozbiljno.

Pexels.com

Možda je trebalo – pomislila sam sada kad sam se sudarila s komšijom na stepenicama. Da li se zaista može ići tako kroz život? Verovatno da bih bolje prošla da nisam stalno okretala traku u glavi i pravila sebi bioskop. Sve što moj želudac nije mogao da svari, a duša preobrazi, ja sam menjala. Kao eto to za Marka, Minju i Kristinu. Sad, više od deset godina kasnije, otkad nema Minje, otkad Marka i Kristinu ne viđam, ne mogu da poreknem koliko su bili važni. Najbolji drug i najbolje drugarice. U ljubavnom trouglu.

A Milena – guska!

Da nisam toliko zabila nos u knjigu i u svoj svet, možda bih i videla šta se događa. Kako me namerno isključuju iz svojih života, kako misle samo na sebe, kako…

Napolju je počela kiša, cigarete nisam ponela u nastupu besa, a nožni prsti su počeli polako da mi se mrznu u sobnim papučama. Čekaj? Nisam li ja to ponovo u istoj situaciji kao onog oktobra kad me je Marko posvađao sa Minjom i Kristinom?!

Istrčala sam uz stepenice do stana i dreknula sa vrata:

– Vera, pa oni su mene iskoristili! Marko mi je ostao dužan znaš koliko para! Kod Kristine i Minje su ostale moje stvari, knjige, beleške, i onaj bež kaput, znaš? Uf! Uf! Uf! Gde su mi cigarete?

– Čekaj, Mile, polako. Kakve veze imaju sad oni s ovim što smo razgovarale?

– Kako kakve? Sve ima veze! Oni su kovali zavere, zaljubljivali se i odljubljivali, a ja sam išla pored njih kao, kao, kao… Ja nemam reči, ja ne znam šta sam ja bila! I onda je Minja popila tablete i…

– Bila si mnogo mlada i ne treba na to da se vraćaš, nego da me saslušaš.

– Ne, ja baš na to treba da se vratim! To je to! Ja sam uvek dolazila dotle, ali zbog Minje nisam mogla to da vidim! To je moj obrazac!

– Ma kakav obrazac, Milena? Slušaj me! Ti zaslužuješ mnogo više od ovog čeprkanja po prošlosti i izmišljanja boljeg života. Krajnje je vreme da skineš sa sebe taj žrtveni plašt i lepo kreneš napred. Ti nisi kriva za ono što se Minji dogodilo, razumeš?!

S Verom se nisi mogao raspravljati. Da sam sad pomenula psihoterapeuta, udavila bi me pogledom. Pa sam ćutala.

Nisam imala pojma dok nije rekla – da ja u stvari sve vreme sebe krivim i opravdavam. Što sam upoznala Marka sa Kristinom i Minjom, što su se obe zaljubile u njega, što je izigrao, što su se posvađale, što se Minja ubila. A iza toga, iza tog mračnog paravana, dok sam ja filozofirala, izmišljala drugačiji film, gde Minja kaže: “Važi, hoću na kafu.” umesto “ne mogu večeras, mislim da ću leći da spavam”. Gde Kristina ne viče na mene kako sam upropastila naše prijateljstvo i što sam ga uopšte dovela da se upoznamo. Gde je Marko i dalje onaj klinac kome verujem, a ne “Mile, daj mi, molim te, 100 evra do prvog, vratiću ti, samo da se snađem.”, a ne “šta sam im ja kriv što su se obe zatelebale u mene?”

Konačno sam udarila negde unutra.

Prestani da vrtiš film, Milena.

Vreme je da živiš.

Naučićeš već kako.