Ma kakav ghosting, čovek je tipična kukavica

– Nije valjda, En, ponovo?! – čula sam dobro poznat kritički glas preko telefona.

Samo je moja trezvena sestra imala pravo da me zove En. Skraćeno od Ana. Aleksandra, zapravo. Dobro, i Nikola je pokušavao neko vreme, dok nije ispario.

– Slušaj, ako izađeš s njim ti zaista nisi normalna! Čovek ne zna šta hoće, a ti mu praviš društvo! Ne mogu da verujem da ću ovo da kažem, ali, En, krajnje je vreme da počneš da poštuješ sebe više!

Ah, samopoštovanje! Kako grandiozna i značajna reč! Bombardovala me je sa svih strana – iz ženskih časopisa, sa portala i društvenih mreža! Svi su odjednom počeli da pričaju i pišu o tome kako moramo da budemo najbolja verzija sebe, da se više poštujemo, da cenimo svoje vrednosti. Malo kome si danas mogao reći: ej, zdravo, znaš, ja i nisam bog zna kako oduševljena kako sam ispala. Trudim se, ali neće nešto.

Sestra zna, na primer, da kaže: ne mrači, ti si divna! Al’ kad razmisliš – kakav mu je to kompliment i podrška?! Jesam li divna pa nemam razloga da mračim ili sam divna samo ako ne mračim? Jednom sam je to pitala, pa mi je spustila slušalicu. Sad je uradila isto.

A zašto?

Zato što sam rekla da se Nikola ponovo javio.

Nikola – bivši dečko, sadašnja ljubav, pomahnitali kompas mog života. Prvi put smo bili zajedno sa 22, zabavljali smo se skoro dva meseca, ali viđali svakodnevno – čitaonica, parkovi, studentska soba, maženje u mračnim ulicama. I onda je samo nestao. Tada nije bilo fejsbuka, internet je bio u začetku, dial-up koji krči u studentskoj sobi, mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Imala sam samo broj fiksnog telefona njegove majke u Užicu, ali me je bilo sramota da pozovem.

Kad imaš 22 i ostave te, možeš da se zatvoriš u sobu, plačeš nekoliko dana, protreseš glavom – kao da možeš da izbaciš taj osećaj da nešto s tobom nije u redu – i nastaviš dalje. Cimerke te prvo gledaju sažaljivo, posle zaborave da je tu bio neki Nikola zbog kog su morale da sklanjaju veš sa stolica ili da izađu da biste ostali nasamo.

– Kako misliš nestao?

– Pa lepo, nema ga da me zove. Videli smo se, rekao je da mora kući, njegovom bratu je rođendan. Otišao je u Užice i nije mi se javio uopšte.

– Kakav ti je to, dečko, En?

– A da mu se nije nešto desilo?

Dugo me je držao taj grč. Možda nije kriv, možda se nešto dogodilo. Pa onda opet novi krug – šta sam rekla pogrešno? Jesam li ga nekako uvredila? Bile su mi potrebne godine da se otreznim od tog osećaja isprazne, nedorečene izdaje. Otreznim, ali ne i oporavim.

I onda se pojavio. Kao da ga nije bilo dva dana, a ne dve godine. Ide mi u susret i kaže: ej, En, gde si ti?

Ne znam kakvi su to izgovori bili, da li se uopšte nekako “izgovarao”, ali je uspeo da dođe do mog broja telefona, da mi pošalje zahtev za prijateljstvo na fejsu, da me čeka ispred afmiteatra posle vežbi.

– Izvini, ali ja mislim da te volim. Ne znam kako drugačije ovo da objasnim. Ne mogu da te izbacim iz glave, bio sam budala. Oprosti mi.

Bila sam budala. Oprostila.

Vodio me je u Italiju na more (kažem vodio, jer je tamo imao neko istraživanje, pa me “ugurao” kao studentkinju svog fakulteta). Počeo je da priča o nekakvom vereničkom prstenu, o ljubavi za ceo život, “jednog dana bićeš majka moje dece”. Kad se kaže u Italiji – duplo se računa, zar ne?

Sleteli smo u Beograd, pozvao mi je taksi do stana, a on produžio za Užice. Čujemo se kad stignem, važi?

Ali ne važi.

Ovog puta veza je “potrajala” čak deset meseci, imala sam više “kanala” da mu se javim. Samo: mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan, samo blokirana na društvenim mrežama, samo: Ana, pa Nikola je otkazao stan, nije Vam rekao?

Poklopio me ciklon razočaranja, besa i tuge. Sad nisam više bila toliko glupa da se pitam da li mu se nešto desilo. Šta god da je, stigao je da me izbriše iz prijatelja – dakle, nije mu ništa! Ali šta je meni? Što je ovo meni?!

Foto: Pexels.com

– En, dečko je manipulativni skot, vidi se iz aviona! Ljubav, ljubav, pa klis! Ma nije nego! Pusti to, nije do tebe! – sestra je kao i uvek bila pribrana i realna. A baš te dve osobine koje su mi toliko trebale – pribranost i realnost – kao da je iščupao iz mog bića. Čujemo se kad stignem, važi?

***
Sinoć. Instagram. Direct messages.

– Ej, En, gde si ti?

Nisam mala, nisam glupa, nisam zaljubljena (valjda, više?!) ali eto me, sat vremena kasnije, gledam u ekran, u to malo pitanje da li želim da popijemo kafu i popričamo o svemu.

– Nije valjda, En, ponovo?! – čula sam dobro poznat kritički glas preko telefona. – Da li si luda ili ja ne znam?!

– Znaš, kaže, ne seća se što smo se razišli i kako.

– Ej, znaš, sad zvučiš kao ona pesma kad lik ostavi devojku, pa je on tužan. Kako beše: sav bespomoćan, k’o malo dete? Daj, bre, trgni se!

– Ne znam kako zvučim, ali znam da ne mogu da nastavim dalje a da ne znam zašto me je ghostovao.

– Šta ti je uradio? Gde te je gostio?

– Ne gostio, ghostovao. Čula si za ghosting, zar ne? Kad neko ispari iz tvog života umesto da istupi lepo i raskine… mislim, ako već hoće da raskine.

– Ghosting? Kakav ghosting, En, čovek je tipična kukavica. Sad će još ispasti da on nikad nije hteo da raskine s tobom, nego te voli, nego pati, treba da ga razumeš, bla bla truć! Slušaj, ako izađeš s njim ti zaista nisi normalna! Čovek ne zna šta hoće, a ti mu praviš društvo! Ne mogu da verujem da ću ovo da kažem, ali, En, krajnje je vreme da počneš da poštuješ sebe više!

Slušalica dramatično spuštena.

Sestra to ponekad ume da radi. Nema posebne svrhe da joj kažem da je i to spuštanje slušalice nepoštovanje mene. Reći će nešto mudro u smislu – da samu sebe poštujem ne bi mi drugi prekidali vezu. Ni telefonsku, ni emotivnu.

Tome valjda sestre i služe, da te “oprave” kao neki krivo nasađeni, nervozni lajfkouč koji radi volonterski. Ovi drugi, ljubazni lajfkoučevi što naplaćuju svoje savete, oni kažu isto to, samo malo suptilnije.

Voli sebe.

Ghosting više govori o njemu nego o tebi.

Suoči se s njim. Ili nemoj. Ali sa sobom se suoči. Pa zagrli to dete u tebi. Nije ono krivo što je srelo budalu.

I deder, nasmeši se malo.