Milanka Blagojević: Moj tihi muškarac
Zrna riže padala su ko konfete.
Zavlačila su se u svaki ćošak kuhinje.
Nekoliko će i on ponijeti sa sobom u džepovima, kragni košulje.
Ljubav je glasna. Ljubav govori, pršti. Ljubav stišće. Lomi kosti. Ljubav ubija.
Uvijek je bio tih. Volio je tiho. Tako sam mislila.
Njegova ljubav je strpljiva, zato će biti duga.
Takav je on, sve radi polako, strpljivo. Voli me strpljivo. Gradi našu vezu kamen po kamen, zrno po zrno. Sedmu godišnjicu smo proslavili za trpezarijskim stolom.
Uvijek sam sjedila preko puta njega.
Između nas tišina. Poneko moje pitanje presječe njegovo ćutanje. Odgovarao je kratko. Moj ozbiljni muškarac. Staložen. Odmjeren. Nikada nije izvoljevao, jeo je sve što napravim. Voli me tiho. Moj tihi muškarac ne voli dramu. Voli tišinu. Voli da ga otkrivam. Sedam godina.
Moj strpljivi muškarac.
Nekada kada bi s drugim ljudima pričao o hrani saznala sam šta ne voli. Nikada mu to nisam kuhala. Nikada ga nisam previše ispitivala. Takav je on. Tih. Voli me tiho. Pažljiv, voli me pažljivo.
I u krevetu je tih. Za stolom je tih. Moj tihi, pažljivi, strpljivi muškarac voli me polako. Pažljivo. Za rođendan mi kupuje ružu i čokoladu. Jednom sam mu rekla koju volim. Zapamtio je i već sedam godina volim istu.
Danas nam je godišnjica.
Skuvala sam mu sataraš.
Sjeo je da jede kao i obično preko puta mene.
Odgurnuo je tanjir i rekao:
Ne volim tvoj sataraš. Nikada ga nisam ni volio. Mrzim rižu u satarašu. Želim sataraš bez riže.
Spakovao se i otišao. Pokušala sam ga dozvati vadeći zrno po zrno skuvane riže iz tanjira.
Uzalud , nije se odvajala od ostatka sataraša.
Kuvala sam sataraš s rižom, takav nije volio.
