Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Zašto je zabranjeno reći: Ne, nisam srećna?

Nedavno sam, ubijajući dosadu na internetu, naletela na video isečak iz popularne domaće tok šou emisije.

Autorka Jasmina Gavrilov Dražić

Priznajem, ponekad je gledanje ovakvog sadržaja moj način da opustim mozak. U okviru mini kviza u toj emisiji, voditelj je postavio pitanje jednoj našoj pevačici. Pitanje je glasilo “Da li si srećna?”.

Nakon kratkog promišljanja, pevačica je rekla “Ne”. Čuo se tajac u studiju.

Ne?” upitao ju je ponovo voditelj dok mu se u glasu čulo da je šokiran tom količinom iskrenosti izrečenom u samo dva slova. “Ne”, mirno je ponovila pevačica.

U emisiji gde sve šljašti i sija, gde svi žele da deluju uspešnije nego što jesu, gde je puno toga veštačko – od osmeha do grudi i guzica, jedna pevačica se javno usudila da kaže ono što, sigurna sam, svako od nas ponekad oseća – da nismo srećni. Ne u svakom trenutku i ne u svim životnim okolnostima.

Ali, ako je to nešto što svi osećamo, zašto nam je šokantno kada to neko javno kaže? I zašto se to sve ređe može čuti, čak i u razgovoru među iskrenim prijateljima?

Sećam se jedne svoje situacije od pre nekih sedam godina. Bila sam na polovini svoje prve trudnoće i čekala sam međugradski autobus za Zrenjanin. Na stanici sam srela devojku svog najboljeg druga.

Malo smo popričale, a onda smo nastavile svaka svojim putem. Sećam se da mi je drug kasnije ispričao kako mu je devojka rekla da joj nisam delovala srećno. To ju je iznenadilo, pomalo i zabrinulo, pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da sam trudna.

Meni je i tada, nakon razgovora sa drugom, ali i sada, gotovo deceniju kasnije, smešno očekivanje koje imaju ljudi, možda čak i najviše od nas žena – da bespogovorno treba da budemo srećne, nasmejane, blažene, da ne ispoljavamo tugu, umor, nezadovoljnstvo.

Da je društveno neprihvatljiva bilo koja druga emocija koja je na suprotnoj strani skale od sreće.

Posebno se u društvu čini neprihvatljivo da sreću ne osećamo u situacijama kada smo trudne, dobijemo decu ili imamo nekog pored sebe. Kao da nam sve ove situacije daju doživotnu blanko garanciju na sreću…

Ili još bolje – doživotni imperativ da moramo da je pokazujemo, čak i onda kada je u svom srcu ne osećamo. Jer kako smeš da ne budeš srećan kada imaš sve što je društvo od tebe očekivalo?

Uz očekivanja društva i sami smo pokleknuli. Pa je tako sada sve teže i iskrenim prijateljima priznati da nismo srećni. Ne priznajemo to čak ni sebi, u retkim prilikama kada se pogledamo u ogledalo.

U društvu gde je sve fejk, više se ceni fejk sreća nego iskreno odsustvo iste… Haštag – Samo pozitiva, pa makar ona i veštačka bila…

Svaka tuga doživljava se kao slabost, svako odsustvo sreće kao nezahvalnost… A sramota je biti i slab i tužan i nezahvalan…

A tuga, iako nije uvek prijatna, ume da bude tako oslobađajuća i da nas odvede na mesto odakle možemo dublje da pogledamo u sebe. Da, kao najboljem drugu, stavimo sebi ruku na rame i pitamo se kako smo…

Da porastemo i napravimo jedan korak više – ne nužno ka sreći, već ka dubini duše svoje…

Da priznamo sebi sve što osećamo i još važnije – da shvatimo da osećanje neće nestati samo zato što ga mi negiramo…

Jer, kao što ni tugu ne možeš sakriti, tako ni sreću ne možeš fejkovati… Ali, zašto se onda beuspešno trudimo da radimo i jedno i drugo? Ako je zbog samo slike na instagramu, onda stvarno baš nije vredno toga.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije