muškarac-sedi-misli
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ali, Nebojša, godine nam prolaze. Šta misliš ti?

Ponekad je mislio da je trebalo samo da se oženi, isto kao što su se svi njegovi drugari oženili – bilo kojom. Da ima ženu. Ne prijateljicu, ne ljubav, samo ženu.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Ponekad je mislio da je trebalo samo da se oženi, isto kao što su se svi njegovi drugari oženili – bilo kojom. Da ima ženu. Ne prijateljicu, ne ljubav, samo ženu. Kojoj će i on da bude baš to – samo muž. Da savršeno igraju uloge, kao što svi ostali igraju.

Ali nije mogao. To nije bilo za njega. Znao je sam sebi da spremi jelo, da poruči kad ga mrzi da sprema ili da opegla košulju kad mu treba za posao. Nije mu bilo jasno zašto se ljudi žene samo da bi imali kućnu pomoćnicu, nekog ko za njih obavlja sav onaj posao koji je pre radila majka ili sestra. Nesposobni za svakodnevni život.

On je bio nesposoban samo za taj život bez ljubavi. Šta će ti tu onda žena, samo da mučiš i sebe i nju?

Kad je to rekao bivšoj, pogledala ga je kao da je malouman.

– Ali, Nebojša, godine nam prolaze. Šta misliš ti?

Očigledno nije razumela šta misli i onda je pustio. Neka samo njemu prolaze godine, a ona nek se uda. Da joj godine ne prolaze.

Gomile naslaganih ciljeva smeškale su mu se iz rokovnika. Ljudi su tako ponekad umorna i grabljiva stvorenja, kao da će živeti tri života – a ni ovaj jedan ne umeju pošteno da troše. Samo, ni on sam nije znao šta je hteo. Jer: godine prolaze, ima trideset i kusur i preispituje se – je li srećan? Nije. Gde je pogrešio? Ne zna.

Ali sva promišljanja, bar ta o ljubavi i neostvarenim vezama sa neostvarenim ženama uvek su ga vraćala na onu – prvu. Kao da se tu krije rešenje čitave enigme. Jer još te zime, onda, davno, malo kao da je i sam  predosećao da će otići i da će se ta ljubav, tako mekana i vazdušasta, pretvoriti u oblak izmaglice.

Tek je trebalo da se sretnu i želeo je da joj pokloni nešto, i činilo se – ništa nije prigodnije od muzike. Nedelju dana je tražio u Studenjaku nekog ko ima program za rezanje diskova i dovoljno vremena da se usred ispitnog roka maje s njim. Kad je pronašao sve pesme, nekako se nametnulo samo da prva pesma bude ona Balaševićeva „Kad odem“.

Bilo je patetično, znao je, ali zamišljao je kako joj daje disk, kako ulazi u autobus i vraća se u Beograd, a ona ostaje tamo u tom njenom gradu, pešači po snegu do kuće, na brzinu se javlja roditeljima i utrčava u sobu da pusti CD. Pa kako prvi put čuje taktove i rastuži se, jer eto, rekao joj je, odlazi. Jednom mora da ode.

muškarac-misli

Pexels.com

Iz ove perspektive danas, nije više bilo patetično. Kad bi pomislio na to kako je (skoro orgazmično!) zamišljao njene suze, jer eto, nedostaje joj baš ON, postajalo mu je sve jasnije. Kao da je sve to tad bilo malo proročanstvo. Bila je prva devojka koju je stvarno voleo, pa kad je raskinula, osećao je kao da ga je obesila. Kao kaput okačila na neki klin ili njen romantični čiviluk. Ali danas, odraslom Nebojši koji je slučajno u supermarketu čuo istu tu pesmu, odjednom ona više nije bila kriva za taj raskid. Odjednom – iz svega je izronila suština.

Svaku vezu je završavao neslavno, u stilu zbunjenog deteta kome nije jasno šta sad ova žena hoće. Davao je, mislio je, sve od sebe da se ta druga strana oseća lepo, zaštićeno, voljeno. Ali eto kao da nikada nije znao šta drugoj strani stvarno treba. Sad, između rafa sa maslinovim uljem i bademovim mlekom, tresnulo ga je posred čela. Problem je bio u tome što su sve te žene uvek bile to “druga strana”, nekad možda čak i “druga polovina”, ali da im nikad nije dao da budu rame uz rame s njim.

Poslednja mu je čak savetovala da popriča s nekim psihoterapeutom. Kao idi popričaj malo s nekim stručnim. Zvučalo je kao: ej, ja raskidam, ti si disfunkcionalan i šta ti ja znam, prošetaj do pijace, kupi šargarepe malo. Ponekad se pitao da li i njegove kolege i prijatelji imaju ovakve misli. Uglavnom su bili oženjeni, kukumavčili su zbog kućnih obaveza, što su se žene emancipovale pa neće da im opeglaju košulju za posao, ili kako su kod mame ipak lepše jeli. Ponekad, to što o sebi misli, delovalo je kao patetična rubrika iz ženskog časopisa „Draga Saveta“. Ali on zaista nije imao s kim da se posavetuje.

Spolja, svi su oni vodili te neke „ozbiljne, odrasle“ živote. Možda čak i on – sa svojim poslom, skupim automobilom i kreditom za stan.

Na sve strane je nailazio na krilatice: „Iskoristi trenutak“, „budi najbolja verzija sebe“, „živi život punim plućima“. A on je mislio samo: punim plućima čega?! Gde piše to da moram?

Nije bio toliko glup da misli kako nikad posle tog Studenjaka nije nikog voleo. Bilo ih je… raznoraznih. Ali kako je vreme odmicalo, činilo se da je ljubav uvek jedna, da se samo pretapa, preliva i da – samo zato što je muškarac u tridesetim – nema više prava da o tome priča ili da priželjkuje. Kao: nije mačo. Kao: nije realno.

Ponekad, kad bi hteo da opipa puls velikog sveta, umeo je da popriča sa sestrićem – uvek, naravno, kad je u blizini snaha Ivana, tako da čuje “žensko viđenje stvari”. Znao je da Ivana voli da priča, da se uvek razmaše svojim teorijama, mišljenjima o najnovijim filmovima i tek pročitanim knjigama. Prijalo mu je da to sluša, jer je u tom “ženskom razgovoru” mogao ponovo da bude ONAJ, nekadašnji, što krči put kroz sneg sa autobuske stanice do Studenjaka i zamišlja – evo, ponovo je pustila istu pesmu, sad će da mi pošalje SMS, samo što nije. Nikad nije shvatao kako neko može da te voli, da mu nedostaješ, da te želi – i onda odjednom, ne voli te više, ne fališ mu u životu.

Naravno, nikad ni sa kim o tome nije razgovarao stvarno. Muški su uvek imali muške teme, a čak ni on nije bio toliko lud da sa devojkama o tome priča.

Pomislio je – možda stvarno treba da odem psihoterapeutu i kažem: dobar dan, ništa mi ne fali osim odgovora.

Glupo je to, ljudi gladuju, ubijaju se, imaju stvarne probleme, a on u slobodno vreme ređa kocke na podu bratovljevog stana i lovi Ivanine rečenice i prostor gde može da udene to jedno malo, najmanje pitanje: Jesi li srećna?

Verovao je da bi Ivana znala da kaže nešto, bilo šta, za šta može i sam da se uhvati, neku univerzalnu formulu koja može da ga iščupa iz ovog stanja. O anksioznosti i depresiji se toliko priča danas da mu se čini kako još samo fali da nosi žutu traku oko ruke. Obeležen. Što svi moraju da znaju da se boriš? Zbog toga se verovatno svi i kriju.

Iza osmeha.

Iza mačo stava.

Iza: živi život punim plućima.

Kako se to čovek zaglavi na prvoj pesmi CD mix-a ili ljubavnog saundtreka za bivšu devojku? Na kraju, kad se i to pomene – ko daje te etikete “bivši”, “ljubavno”? Kako je on na to pristao?

– Godine nam prolaze, Nebojša, šta misliš ti?

– Bolje da ti ne pričam šta mislim.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije