Šta si se tu prepustio razmišljanjima o životu kao neka žena?
Šta si se tu prepustio razmišljanjima o životu kao neka žena? – kao da čujem oca. Nikad nije razumeo… Tome valjda očevi i služe.
Foto: Pexels.com
Razboliš se i odjednom ti se otvore oči. Počneš da vidiš. U trivijalnim razgovorima i situacijama, kao što je pauza za kafu na poslu – tek, primetiš neke davno zaboravljene obrasce.
– A je l’, Miki, da je dobro kad nemaš ženu? Ova mi se moja na glavu pope!
– Hm…
– Čoveče, ko šta radi, ona zvoca te treba ovo, te treba ono, lepo si se ti na vreme razveo. Bar ne plaćaš alimentaciju. Ideš u teretanu, a? Pa i ja bih, al’ ova moja bi pošandrcala… A mislio sam da sam se oženio iz ljubavi. Čuj, ljubav!
Kolega je mleo, kao i svakog dana – isto, ali taj kratki “vapaj” za razumevanjem – “čuj, ljubav”, vratio me je više od 25 godina unazad. Na trenutak, opet sam bio onaj žutokljunac, dovoljno glup da ne pretpostavi da s Vanjom neće uspeti.
Sve je bilo intenzivno, stvarno, previše. Moja majka je znala da kaže da ne postoji nešto kao „previše ljubavi“, ali toj bi se njenoj izjavi otac slatko podsmehnuo: gde s’ čula to, Maro, u nekoj tvojoj seriji? A ja sam „bio muško“, pa sam morao da slušam šta otac kaže. „Čuj, ljubav! Samo se nešto izmišljaju te žene.“
Imao sam 18 godina i nije mi nešto posebno bilo do toga da razmišljam o ljubavi između mojih roditelja i njihovom braku. Sad već kao odrastao čovek ne mogu nikako da shvatim – kako su se uopšte venčali? Nikad se oni nisu svađali, al’ za moju večito sentimentalnu majku nije bio čovek—sirovina kao što je bio moj otac.
Ipak, tada, kad sam upoznao Vanju i kad je za tri dana iščupala klinove kojim sam bio zakucan za sve ono „pre“, odleteo sam od zemlje, od stvarnog sveta. Majka je vrtela glavom, smeškala se i nervirala me je, jer je izgledalo kao da ona zna nešto više, nešto što će se meni tek kazati.
Otac je samo kratko rekao: Pazi šta radiš, nikoga ženidba pre dvadesete nije usrećila.
Ali nije trebalo da se brine za mene i moju ženidbu. Vanja i ja smo planuli – onako kako mogu samo prve strasti da zasijaju i – zgasnuli. Bar je tako izgledalo sa strane. Iznutra, osećao sam godinama u grudima da me nešto peče svaki put kad neka devojka pokuša da mi se približi, da mi postane “nešto”.
Pexels.com
Majka je rekla jednom, kad je već bila uveliko bolesna i pre vremena ostarela, da ne postoji ništa tako istinski lepo i čisto kao kad se zaljubiš sa 17-18 godina.
– Mija, tako se zvao moj momak. A tvoja je beše bila ona mala, Vanja? – pitala je i utonula u još jedan od njenih dugih višesatnih snova. Nestajala mi je u tom krevetu pred očima, kao da su je beli čaršavi svakog dana pomalo upijali, dok konačno nije isparila na februarskom suncu. Imao sam 42 godine. Trebalo je da budem spreman.
A jesmo li ikad spremni da izgubimo roditelje? Posebno one koji nas nisu grlili ili rekli da nas vole?
Znao sam ja da me moja Mara voli. Koja majka ne voli dete? Al’ nije da se to u našoj kući pričalo. Posle Vanje, dvadesete sam proveo u jurnjavi i pod očevim uvek živim i teškim “budi muško”. Do tridesete sam se već koprcao u brakorazvodnoj parnici, jer sam bio “previše muškarac”. Bivša mi je zamerala što ne umem da pokažem da volim.
– Nisi romantičan. Tebi je i bombonjera pored vereničkog prstena bila trošak! Nikad mi za sve ove godine cvet kupio nisi! Znaš ti kakvih sve muževa ima?! – vikala je iz nemoći, suočena sa mojom ravnodušnošću.
Nisam ja bio ravnodušan, u stvari, samo nisam znao šta hoće od mene. Šta joj to ne dajem? Zašto je uvek namrštena? Posle se ponovo udala, ljubav joj je cvetala na Fejsbuku kao muškatle na terasi moje majke.
– Šta si se tu prepustio razmišljanjima o životu kao neka žena? – kao da čujem oca. Nikad nije razumeo… Tome valjda očevi i služe.
Istina je da sam našao na Instagramu Čehovljev citat kako svaki pametan čovek drugi deo svog života provodi u oslobađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života.
E pa ja sam sad bio u toj drugoj polovini. Zapravo, na kraju.
Moram da priznam da je i ova iznenadna i ne tako prijatna dijagnoza ubrzala čitav proces retrospektive života. Sve te usputne veze, glupavi poslovi, izgubljeni prijatelji i odsustvo svesti. Živeo sam kao da sam kroz maglu koračao. Budi muško, zaradi pare, izvedi ženu koja ti se dopada na večeru, poseti oca i majku bar jednom nedeljno. A ništa.
Kao da je svaki dan bio protraćen. Čak i onaj gde je izgledalo da sam nešto postigao – kao na primer onda kad sam diplomirao ili dobio povišicu “za zalaganje u firmi”. Sad mi izgleda kao da sam dušu založio, negde u nekoj zalagaonici koja se odavno zatvorila, prethodno rasprodajući sve iz magacina u nepovrat.
– A je l’, Miki, da je dobro kad nemaš ženu? Ova mi se moja na glavu pope!
– Hm…
– Čoveče, ko šta radi, ona zvoca te treba ovo, te treba ono, lepo si se ti na vreme razveo. Bar ne plaćaš alimentaciju. Ideš u teretanu, a? Pa i ja bih, al’ ova moja bi pošandrcala… A mislio sam da sam se oženio iz ljubavi. Čuj, ljubav!
Da objašnjavam kako sam počeo da vežbam po preporuci doktora? Da probam da izbegnem operaciju? Da ne znam hoću li sledeće godine s njim stajati isto ovako na pauzi za kafu da slušam kako se žali? Da nema ništa gluplje od tog podsmešljivog “čuj, ljubav”?
– Pa šta ćeš… – kažem, isto kao i svakog dana – tako se zalomilo… – nešto kao da kvrcne – Nego znaš šta? Proveri ti da nije od te ljubavi nešto ostalo. Za svaki slučaj…
