devojka-
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Zašto su ti ispucala usta, labelo nije skupo – negging u eri pre interneta

– Je l’ znaš da je to dijagnoza, u stvari? Postoji ime za takvo ponašanje… Jaoj, kako, beše… Ah da! Negging!

Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Naslonio je ruku na zid pored moje glave i počeo sa zavođenjem. Namerno kažem „počeo sa zavođenjem“ iako izveštačeno zvuči, jer je upravo tako i bilo.

Zastala sam da vežem pertlu i on je iskoristio tu situaciju da ostane pored mene i zadrži me još malo, taman toliko da naše društvo odmakne. Nisam bila „vešta sa čašom“ kao moje drugarice, pa mi se – čim sam zapertlala patike i pridigla se – zavrtelo u glavi. Nije trebalo da popijem drugu čašu crnog vina.

Naslonila sam se na zid, a on je iskoristio priliku koju je celo veče, očigledno, čekao.

Stavio je ruku pored moje glave i „počeo da zavodi“. Izgledalo je kao da je u zidu našao neko dugme koje je pritisnuo kažiprstom i tako pokrenuo predstavu, film, neki mehanizam. Promenio mu se izraz lica, blago je podigao obrvu, nabacio neki iskrivljen osmeh i iznenada rekao:

– Je l’ uvek tako smotano vezuješ pertle? Pomisliću da to namerno radiš da bi ostala nasamo sa mnom.

Pokušala sam da se odmaknem od zida, ali njegova šaka je već našla svoje mesto na mom ramenu i lepila me je nazad. Kao: gde si krenula? Kao: nisam završio. Kao: tek sam počeo.

– Primetio sam da su ti ispucala usta. Zašto to dopuštaš? Labelo nije skupo. Kupi grožđanu mast ili vazelin.

Po automatizmu sam oblizala usne, da proverim o čemu to priča i njegov glas je postao za nijansu dublji, tamniji.

– Nemoj! – pa dug pogled u moju donju usnu. – Nemoj to da radiš. Praviš još goru stvar. Ko želi da ljubi takva usta?

zbunjena-devojka

Pexels.com

Pokušala sam da odlepim leđa od zida, ali me je njegova ruka i dalje čvrsto držala prilepljenu. Nekako nisam mogla da se opirem, imala sam osećaj da ću da ga uvredim. Da ga uvredim?! Ja njega – dok on mene vređa.

– I kosa… Kad si poslednji put oprala kosu? Koliko imaš godina? 17, 18? Zar ti nije glupo da izađeš u grad sa masnom kosom? Kupi običan šampon od koprive, samo ne izlazi masna napolje.

Njegov pogled je bio neizdrživ, pa sam okrenula glavu na stranu i priljubila obraz na zid. Tek tad sam videla umrlicu. Tata se na slici smeškao, kao onda na svadbi kod brata od strica što je bio nasmejan. Mama je izabrala baš tu fotografiju za plakatu tako da me je njegov osmeh već četiri meseca podbadao ispod rebara svaki put kad ga zateknem – na banderi ili zidu, kao sad.

– Šta radiš s ovim čudakom ovde? – kao da me je pitao tatin osmeh. – Pomeri se. Pomeri se, Nevena.

I ja sam cimnula udesno, ostavila tu kandžu da visi u vazduhu dok me čudakov glas prati.

– Hej, pa nije valjda da si se naljutila? Ja ti to onako, prijateljski kažem. Baš si osetljiva.

Prijateljski. Čudna reč. Posebno što dolazi od nekog kog sam to veče upoznala. Društvo se okupilo zbog nečijeg rođendana i to je bio prvi put otkad je tata umro da se odazovem na poziv. Nisam znala ko je, ni otkud za našim stolom, ali kako me mesecima nije bilo tu – nisam ni pitala ko je, zašto je i što me celo veče posmatra.

Može biti da sam se na poglede već i navikla. Ja sam bila ona mala što joj je umro otac, bar jednom me je u školi i gradu neko pogledao „onako“. Sažaljenje, saosećanje, neprijatnost? U prirodu tih pogleda nisam mogla da zalazim. Nisam imala dovoljno snage za to. Samo sam se srodila s idejom da će ljudi još neko vreme tako da me gledaju i to je to.

Zbog toga sam verovatno bila neoprezna. Nesmotrena. Ne znam kako da opišem to odsustvo zainteresovanosti za čudakove face i pitanja tokom večeri. I sada sa ostala sama sa njim na ulici. Nisam imala sat, a telefon me je ispražnjen i ugašen žuljao u zadnjem džepu farmerica.

– Hoćeš da idemo negde ti i ja? – sustigao me je brzim i nečujnim korakom. Impulsivno sam osetila potrebu da potrčim, ali gde ću, zašto bih, šta će reći, da sam čudna?! Pa sam nastavila da hodam pored njega (ili je on nastavio da hoda pored mene). – Hajde ovako, znam jedno mesto gde možemo da popijemo kafu na miru.

– Ne želim sad da pijem kafu. Hoću da idem kući. – rekla sam i pokajala se, jer sam u istom trenutku znala šta će reći.

– Ispratiću te.

***
– Zamisli kretena! Izveo me je na piće i onda je celo veče nabrajao moje mane! Čoveče! Muškarci danas stvarno imaju iskrivljen smisao za humor i zavođenje! Mislim stvarno!

– Pa šta ti je rekao, majke ti?

– Šta mi je rekao? Bolje da ne počinjem! Kako mi je kriv nos, kako sam se smejala celo veče na glupe fore, jer hoću svima da se dopadnem, kako nije trebalo da obučem, pazi sad, bluzu u crvenoj boji, jer mi baca loš odsjaj na ten! A onda bi dodao kako sam previše osetljiva, kako sve primam k srcu! Kakav čovek! A vrhunac! Čekaj da čuješ najbolji deo! Kaže, lepše moram da se negujem, ispucale usne se ne mažu karminom nego labelom ili vazelinom!

Smeh se prolomio kancelarijom, koleginice su ćeretale o poslednjem neuspelom izlasku, a meni se stomak u trenutku stvrdnuo.

– Je l’ znaš da je to dijagnoza, u stvari? Postoji ime za takvo ponašanje… Jaoj, kako, beše… Ah da! Negging!

– Stvarno?

– Da, ja sam to imala sa jednom drugaricom, doduše. Uvek se zaprepašćeno pitala kako sam ja to dobila devetku ili bi bila iznenađena što mi neka frizura lepo stoji. Prvo kaže: „Bez uvrede“, pa me onda uvredi! Teška manipulacija! Ne treba ti takav momak!

– Kao da ja ne znam! Ko bi još pao na takve gluposti?

Osetila sam te reči kao težak kamen u dnu trbuha. Vratila sam se deset godina unazad. U eru pre interneta, kad nije postojalo objašnjenje za nešto što se zove „negging“. Kad se ružno i manipulativno ponašanje nije imenovalo, već ignorisalo i pakovalo u „previše si osetljiva“ rečenice.

Ispratio me je do kuće. U stvari, do kuće mog druga iz škole. Bila sam dovoljno pametna da skrenem u drugu ulicu i ne odvedem ga do svojih ulaznih vrata. Izmigoljila sam se opet iz njegove šake i osetila – poslednje trzaje – njegove prste na krajevima moje masne kose.

– Ćao. – rekla sam i ne pogledavši ga, dok sam otvarala tuđu kapiju.

– Samo ćao? – pitao je. Napravila sam se da ne čujem i zamakla u senku dvorišta.

Čekala sam deset minuta, sakrivena iza žbuna šimšira da ode. Kad sam zakoračila na ulicu ponovo i krenula ka svojoj kući, srce mi je zalupalo jako. Skoro onoliko snažno kao onog dana kad smo sahranili tatu. Ne znam kad sam počela da trčim, kako sam uopšte stigla do kuće sa umrlicom i poznatim nasmejanim licem.

Posle te večeri sam mazala usne i prala kosu redovno.

Nisam znala šta mi se to desilo. U eri pre interneta nije postojala reč „negging“.

Postojali su samo kreteni.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije