A vide li što se Sonja razvela, pa procvetala?

Da su je sažaljevali, sažaljevali su je. Kako drugačije da gledaš ženu što odjednom „ostaje sama u 38. godini bez muža“? Kao da je taj muž garancija za zadovoljan i srećan život! Kao da joj je do tada pružio zadovoljstvo i sreću.

– E moja ti, Sonjice, šteta, šteta. Nije lako kad je žena sama. – vrtela je tetka glavom.

A svaki put kad bi Sonja pokušala da objasni da je ona svakako i tih deset godina bila praktično sama u braku i kako joj je sada dobro – niko nije verovao.

– Ču li, jadnice, kako se teši? Kaže, bolje mi je samoj nego s njim! Pa kojoj je to ženi bolje samoj, majke ti? Ma, laže sebe, šta bi drugo. Razvedoše se, pa deca sad trpe.

Nije Sonja mogla da objasni da su deca više trpela pre tog razvoda.

Ljudi su videli ono spolja: ženu koja je odjednom počela da sređuje kosu, da vozi auto, onu što je smršala, izvukla iz ormara mantil koji je čuvala za „specijalne prilike“.

– Vide li ti što se Sonja profinila otkad se razvela? Procvetala žena!

– Ma džaba joj to kad je sama!

– Ih sama, odakle znaš da je sama!

– Al’ je raspuštenica! Ko će nju u četrdesetoj da ženi! Onakav brak rasturila!

Onakav brak!

Svi su o njenom braku govorili kao da su živeli sa njom i Nemanjom. Kao da su znali – drugi ljudi uvek sve najbolje znaju! – da je on divan muž, jer eto, ne pije, ne kocka se, ne maltretira je! Šta bi ona htela?!

– Ih, princeza! – rekla je njena jetrva – Pa šta bi ti, majke ti? Dobro, švrlja pomalo, al’ ne rasipa. Donosi pare u kuću, dete ti nije gladno. Imate krov nad glavom! Sad je odjednom problem što sama nosiš kese s pijace! Nekad nešto mora da se istrpi.

– Zbog čega? – pitala je Sonja, iako je nije zanimao odgovor. Trebalo joj je samo malo vremena da može da udahne i da joj već jednom kaže kako ona više neće da trpi. – Zbog čega, Marija? Da biste svi vi rekli, jaoj, kako je srećna Sonja što ima onako divnog muža jedno dva tri puta godišnje kad nas vidite? Vi niste u našoj kući. Vi ne znate kakav mi život živimo. Jesam li princeza? Ne znam. Ali na dvoru ne živim. Princa nemam! Kese i torbe – vučem! Dete – sama čuvam! Ručak – sama kuvam! Nigde ne izlazimo, jer on ima s kim će da izađe.

– U bre, što si nakraj srca! Pa kako si ti brak zamišljala? Nešto mora i da se potrpi.

Tu je Sonju posred čela lupilo. Ta ista izjava koju je njena majka govorila dok je ona odrastala. Nešto mora i da se potrpi. Al’ kad se stavi na kantar, sad joj je majčin život izgledao kao ceo sačinjen od trpljenja. Kao da su radosti bile samo mali odsjaji jednom u nekoliko godina, pa ona to brzo zatrpa i sakrije: „joj, ne valja mi što se ovoliko smejem, sigurno ću da plačem“.

Pexels.com

Ta oskudica sreće, taj život u grču, sa tim je nasleđem i ušla u brak sa Nemanjom. Iako je bila ubeđena da „neće ona to tako“, da ništa od toga „nije pokupila od majke“. Sve su joj se te misli strašne prilepile za dušu kao čičak za čarapu. Bockalo ju je godinama, a da nije znala šta je bocka. Tako se valjda i našla u situaciji da se pravda njegovoj familiji što se razvode. Nije on toliko loš, govorili su, malo švrlja, al’ nije to neka mana.

– Šta ćeš sad, kukavice moja? Gde ćeš da se deneš? – ovako je telefonski razgovor započela strina. Ona je imala najduži jezik u porodici i Sonja je znala da bi iz majčine naredbe svašta sama “razvedenoj kukavici” rekla. Ali isto tako, bila je sigurna, majka ju je zvala i “zamolila” da joj još jednom ispriča kakva je sudbina čeka. – Znam šta pričam, Sonja moja, bila sam baš tu gde si ti sad bila! Htela sam da se raziđem sa tvojim stricem, to sad i vrapci na grani znaju! I? Kako mi je bilo? Jesam li se snašla? Otac rek’o da mu na oči ne izlazim ako napustim Milovana, majka podvila glavu, deca mi malecka, posao umalo da izgubim i šta ću. I to sam mlađa bila, dva’es’ i kusur! Niko me ne bi hteo posle! Nek švrlja, nek pije, neka! Takva sudbina, čuješ? Imaš krov nad glavom i mirna ti glava!

– Pa nije mi, strina, mirna glava! Ovaj krov nije njegov krov, nego naš, nisu moja deca, nego naša, nije njegova bruka, nego naša! Šta da trpim? Koga? Je l’ imam neku pomoć od njega, možda? Ljubav, tja! Idi strina, molim te! I šta mi treba da me neko hoće kad ja više ni sama sebe ovakvu neću? Ne treba meni muškarac ni da me spasi, a ni da me uništava, hoću da sam dobro. I gotovo.

(Strina se malo pušila: “lepo ti mene, Maro, opravi da zovem Sonju, pa zapuši ona meni usta. Hoće da joj bude dobro! Pa nema dobrog na ovom svetu kad se rodiš k’o žensko!”. Nije je više zvala.)

Ljudi su videli ono spolja: ženu koja je odjednom počela da sređuje kosu, da vozi auto, onu što je smršala, izvukla iz ormara mantil koji je čuvala za „specijalne prilike“.

– Vide li ti što se Sonja profinila otkad se razvela? Procvetala žena!

– Ma džaba joj to kad je sama!

– Ih sama, odakle znaš da je sama!

– Al’ je raspuštenica! Ko će nju u četrdesetoj da ženi! Onakav brak rasturila!

Ljudi su videli ono spolja, al’ Sonja je znala kako je njoj unutra. “Kao da se dobar brak može rasturiti! Jesam li doprinela, jesam! Ako ništa drugo no onim svojim koferom punim mišljenja da nekad nešto treba potrpeti, da žena nije za bolje, da ne postoji ljubav, da nije strašno ako švrlja. E sada sam ostavila kofer, a glavu sam podigla. Neka sam vala procvetala iznad vaših komentara.”

– E moja ti, Sonjice, šteta, šteta. Nije lako kad je žena sama. – vrtela je tetka glavom. – Lepo si to tako namestila kosu. Šteta što nisi išla kod frizera ranije, možda bi još bila udata.

– Šteta. Nisam imala kad, tetka. Čuvala sam decu dok je Nemanja skitao okolo.

– Dobro, šta se ljutiš, samo ti kažem.