Nisam ja nikad tražila da mi bude lakše, samo da nije svaki dan borba
Glupav osećaj gledati u beli list papira u svesci. Nagoni te škrabaš, žvrljaš, nešto zapišeš. Nisam ni primetila – Tako sam počela da pospremam nered u svojoj glavi.
Srećni se ljudi ulicom smeju. Da li su stvarno srećni? Kako da ja to budem?
– Nemanja mi je opako išao na živce jer je potpao pod Cecin uticaj. Nije lako kad imaš brata kog voliš kao svoj život i onda se on odjednom preokrene, jer je našao “dobru žensku”. Tetka me je optužila da sam ljubomorna, da im zavidim i da bi mi bolje bilo da se udam, a ja sad ne mogu da objasnim – nemam kome – da me briga da ljubomorišem i da samo želim da on bude srećan.
– A možda se Vi, Marija, osećate ugroženo.
– Ugroženo? Kako to mislite?
– Pa tako, već dugo živite sa bratom, posle smrti majke ste se baš vezali i sada kad je on našao nekog ko mu se dopada, možda mislite da će Vas isključiti iz svog života. To je strah od odbacivanja.
– Znate, šta? Ne treba meni ovo konstantno kritikovanje! Marija misli ovo, Marija oseća ono, treba da se uda i ostale gluposti!
– Zašto se branite, samo razgovaramo. Pokušavam da Vam pomognem.
– Vidimo se sledeće srede, doco.
Znala sam da je velika greška što sam krenula kod psihoterapeuta. Ova je bila po preporuci drugarice koja je prošla kroz postporođajnu depresiju. Maro, rekla je ushićeno, idi kod moje doktorke, život mi je spasla! Tebi treba samo jedan savet, ništa više, idi biće ti lakše.
Kako ne.
Biće ti lakše.
Nisam ja nikad tražila da mi bude lakše, samo da se osećam živom, da nije svaki dan borba. Napolju je grejalo sunce i došlo mi je da povratim nasred ulice. Ceca. Bila je dobra devojka, ali previše slatka. Nekako toliko slatka da ne možeš da joj veruješ. To su ona pozitivna glumatanja kako sam kreiraš svoj život i krojiš sreću. Ubedila Nemanju “da može sve to poželi” i da treba “iz svakog poraza da nauči lekciju”. Koju lekciju da naučiš iz ove napuštenosti?
Canva.com
Kad je otac umro, studirali smo oboje. Nisam ni shvatila da smo ga izgubili u stvari. Sve se odigralo brzo – od telefonskog poziva, uplakane mame i nerazumljivog “infrakt”. Sećam se da sam u tom trenutku želela da kažem “infarkt, mama, ne infrakt” – eto to je sve čega se sećam. I Nemanjinog izobličenog lica na sahrani. Posle ništa. Posle honorarni poslovi preko studentske zadruge, sve niže dnevnice i sve niže ocene u indeksu, ali korljanje. Do diplome i maminih stisnutih usana na fotografiji ispred fakulteta.
Nikad je nisam pitala šta je sve stiskala sem duše dok smo mi studirali. Nikad mi nije rekla kako je izgurala te dve godine sama, sa dva studenta na plećima. (Tetka je posle, kad smo davali mami daću za 40 dana rekla: ah, šta se ta žena za vas namučila – i od tog uzdisaja osetila sam svu težinu zemlje na maminom sanduku. Nisam se tetki javljala mesecima.)
Nemanja i ja smo se vratili u tu malu kuću naših roditelja koju nikako više nisam mogla da nazovem svojom. Nedeljama smo pospremali, otvarali ormare, fioke, prozore. Želela sam sve da izbacim. Želela sam sve da zadržim. Ništa nije tu bilo moje, naše. Kao neki prošli život. Posla u struci nije bilo za mene, pa sam radila šta god sam mogla. On se snalazio kao mlađi referent u nekoj privatnoj firmi i gurao napred. Nije nam bilo loše, ali nije nam bilo ni dobro.
Doktorka gospođa psihoterapeut je od početka tvrdila da potiskujem osećanja, da ne mogu da se oslobodim negativnosti na svoj način i da gušim svaku svoju priliku za sreću. A sad me je optužila da gušim i Nemanjinu sreću.
A kako?
Smetalo mi je sve. Kad izađem do prodavnice i vidim kako mama gura kolica sa gugu-ga-ga bebom, kad mi se nasmeši kasirka dok mi vraća kusur, kad Ceca donese ruske kape, jer eto, spremala je sinoć, zna da i Nemanja i ja volimo. Sve te usputne ljubaznosti kačile su se za mene kao neke pijavice i uzimale mi snagu. Kako je ljudima tako lako da budu prijatni? Šta to sa mnom nije u redu? Jesam li oduvek bila ovakva?
U prvoj sesiji kod psihoterapeuta umalo mi je podmetnuta priča o unutrašnjem detetu i traumama iz detinjstva. Kako da objasnim ja licenciranoj nadmenoj da me niko nikada udario nije? Nije bilo nežnosti u našoj maloj porodici, ali nije bilo ni maltretiranja. Dali su nam šta su mogli. Ko sam pa ja da im na kantar merim da l’ su mogli bolje?
Foto: Pexels.com
Imam 28 godina, brata Nemanju koji hoće da se ženi i još 17 rata kredita koji su nam roditelji ostavili u nasleđe. To su ostaci majčine borbe da ćerka završi francuski jezik i književnost, a sin strukovne IT studije. To su kaiševi nekadašnjih dana, ono što me veže za prošlo, nepopravljivo.
– Imam li ja prava da radim nekad nešto što samo ja želim? Ne zato što tako treba ili da učinim da Nemanji bude dobro ili da ne obrukam pokojne roditelje? Nego zato što me to čini srećnom, eto? Da se smejem na ulici?
– Naravno, Marija, to se zove zdravo postavljanje granica i biranje ciljeva. Potrebno je samo da znaš šta je to što bi te usrećilo.
– Ih sad! Rekli su mi da ću da dobijem savet od Vas. Da će mi biti lakše. A šta je ovo? – nasmešila sam se – Moram sama da smislim sve odgovore?
– Takva je igra. Svi su odgovori uvek u nama samima.
– Znala sam da ćete to reći.
– A šta mislite o tome da sad kad izađete odavde umesto cigareta u prodavnici kupite jednu svesku?
– Svesku?
– Da, notes. Počnite da pišete dnevnik.
– Kao šta sam danas jela, koliko mi je život isprazan i tako to?
– Ne. Postoji nešto što se zove dnevnik zahvalnosti. Probajte svakog dana da zabeležite bar tri stvari na kojima ste zahvalni.
Zakolutam očima, a ona se pravi da ne vidi.
– Evo, da Vam bude interesantnije, beležite na francuskom.
Opasna žena. Znala je da ću ovde da se upecam.
– Na francuskom? I šta, posle treba da Vam donesem, kao domaći, da čitam ovde?
– Ne, Marija – nasmejala se – samo Vi pišite.
Glupav osećaj gledati u beli list papira u svesci. Nagoni te škrabaš, žvrljaš, nešto zapišeš. Nisam ni primetila – Tako sam počela da pospremam nered u svojoj glavi.
Srećni se ljudi ulicom smeju. Da li su stvarno srećni? Kako da ja to budem?
Možda da se nasmešim?
Možda. Na francuskom.
