Angelina Radulović je pre svega hrabra. Supruga i mama troje dece, nekada novinar, bloger i influenser, odlučila je pre pet godina da poseče svoje korenje u Srbiji i da se otisne sa svojom porodicom u nepoznati život u Australiji.

O avanturi korenite promene koja je podrazumevala adaptaciju na drugi jezik, mentalitet, način života, kontinent, klimu, pa i zemljinu hemisferu Angelina za Ona.rs govori sa puno optimizma, zadovoljstva, ali i dozom sete i nostalgije.

Radulovići su već pet godina u Australiji. Upitana kako su se ona i suprug, a pogotovo deca prilagodili na nov život, kaže da im je vreme „bukvalno proletelo“.

-Početak je bio veoma težak, jer smo došli malo zaobilaznim putem. Nismo imali nikakve radne vize, već smo se uputili na moju studentsku vizu, pa nas nije čekao ni posao. Dakle, sami, sa troje dece i pet kofera, bez ikakvog posla. Olakšalo nam je mnogo što smo prvih nekoliko meseci živeli kod moje sestre, koja više od 20 godina već živi u Pertu i koja nam je zapravo i dala ideju da dođemo.

Kako kaže, Australija je i fizički i po uređenju i mentalitetu mnogo daleko od Srbije, pa je njihov proces prilagođavanja bio iz korena zbog čega su u nekim momentima osećali kao da su otišli na drugu planetu.

-Sve je bilo novo i drugačije, od toga kako grad izgleda, koliko zelenila svuda ima, preko škole, klime, jezika, strane kojom se vozi i čuvenog australijskog „laid back“ (pre)opuštenog načina života i razmišljanja. Nama je malo olakšalo što smo inicijalno dobili vizu na dve godine, dok ja završim master, pa je ideja bila da isprobamo kako izgleda, s planom B da se vratimo ako nam se ne dopadne.

Na pitanje koliko se razlikuje svakodnevica u Australiji u odnosu na život u Srbiji, Angelina odgovara da je veoma slična.

-Suprug i ja radimo, a imam sreću da do posla vozim 15 minuta tako da se više ne guram po beogradskim autobusim. Ne radimo vikendom, za razliku od Srbije, deca idu u školu od devet do 15 i treniraju sportove. Dvoje starije dece uz školu i radi. Muka je što je prevoz loš, a Pert je veoma veliki i razuđen grad (200 kilometara u prečniku), pa su roditelji manje-više taksisti. Vikendom se viđamo sa prijateljima ili idemo na izlete. Pert je prepun zelenila i ima divnu prirodu. Živimo manje-više slično kao u Srbiji, samo opuštenije i bez stalnog grča političko-ekonomskog faktora nad glavom.

Deca su se, kaže, snašla brže nego odrasli, iako je Angelina najviše strahovala zbog njih.

-Nije lako kada se donose tako velike odluke u ime dece, ali ispostavilo se da je njihova adaptacija prošla dobro. Brzo su usavršili jezik, našli nove drugare, krenuli na sport. Već posle šest meseci su bili sigurni da žele da ostanemo u Australiji – odahnula je Angelina.

Angelina i njen suprug su imali dobre karijere u Srbiji. Ona je bila priznati novinar, vodila je uspešan blog-portal, bila je praktično mama influenser u Srbiji, radila i u marketingu.

Ali je ovoj porodici bio i glavni motiv da odu, da kako kaže, izlože decu nekoj drugačijoj sredini, koja će im pružiti više mogućnosti za razvoj, a onda da sutra imaju više opcija gde će živeti, bila to Australija, Srbija ili nešto treće.

Period odluke i polazak na put je bio prilično zastrašujuć za Angelinu.

-Bilo je zaista teško ostaviti sve što smo godinama gradili i spakovati se u pet kofera. Svu svoju ušteđevinu smo potrošili na karte, a da bih platila prvi semestar škole ušli smo u dug. Bila sam u strahu, ali pravi šok je nastupio kada smo se posle dva meseca okrenuli, a da i dalje nismo imali nikakav posao, moj prvi semestar se završavao i trebao nam je novac za drugi. Okrenuli smo se jedinom što smo mogli da radimo u tom momentu i kako većina imigranata počinje – počeli smo da čistimo kuće. To nas je spasilo, obezbedilo nam stabilne prihode i mogućnost da platimo moje master studije, koje su bile veoma skupe (oko 50.000 dolara su koštala četiri semestra).

Međutim, kako ističe ova hrabra mama, uspeli su da se „iskobeljaju“ iako im je prve dve-tri godine radni dan trajao od 12 do 16 sati, svakog dana bez izuzetka.

-Kada je prošao taj period, našla sam posao u struci, a suprug, iako je mašinski inženjer nije mogao da nađe posao u struci jer ga, nažalost, ni u Srbiji nije radio. Tako da firma u kojoj sad radi ima vozača kamiona sa masterom, što u Australiji uopšte nije redak slučaj, jer je najveći broj imigranata visoko obrazovan, a barijere za nalazak posla u struci su veoma velike.

Posle pet godina, Radulovići su se kompletno navikli na Pert i osećaju se kao „kod kuće“.

–Naravno, nedostaje nam Srbija, ali bih rekla više porodica i prijatelji nego društvo koje smo ostavili. Smeta mi što nismo nikako dolazili u Srbiju, voleli bismo da dolazimo češće. Ali razlog za to je što, kada smo planirali put, desila se korona i činjenica da je Australija zaključala svoje građane na duže od godinu dana.

Život u Australiji, jako ističe Angelina, ima velikih prednosti, ali i mana.

-Najpre, životni standard je nemerljiv, životni izbori i mogućnosti su veliki da napreduješ i baviš se čime želiš, priroda je neobična ali divna, ljudi opušteni… Ali, ima mnogo toga što nam se ne dopada, što je valjda normalno, naročito posle prvih meseci i godina, kada „medeni mesec“ imigracije prođe. Dugoročno, ako dobijemo stalni boravak ovde, verovatno ćemo neki period provesti u Australiji, a onda gde nas želje i okolnosti povedu – Srbija, Španija, Novi Zeland, ko zna.

Kako kaže, jedno je sigurno, i da se sutra vrate, njihovi životi i životi njihove dece su obogaćeni na toliko nivoa da je to „škola za ceo život“ i svima bi preporučila da bar neko vreme provedu u inostranstvu ili barem u novoj sredini.