…da Te želim sve više i više? Ta želja ne jenjava, ne splašnjava, ne popušta. Samo raste i sve je jača i veća i intenzivnija. I sve teže objašnjiva.

…da ne prođe dan da ne pomislim na Tebe? Barem kroz glavu protrčiš, ne zaustavljajući se.

…da imam i druge? Dođu i prođu, ali Ti si stalan. Barem u glavi.

…da si mi radost?

…da sam s Tobom naučila koliko mogu?

…da me dotakneš najdublje, do dna?

…da si sav baš po mojoj meri?

…da možeš da mi radiš sve što ti padne napamet?

…da Tebi tolerišem svašta?

…da želim da Te delim s drugima, da i druge osjete sve što i ja osjećam? Jer sreća treba da se deli.

…da Ti dam sve, a da ne moraš uopšte da tražiš?

…da su mi s Tobom sva čula u pogonu?

…da s Tobom  svaki put doživim ekstazu koju nikad i ni sa kim doživljavala nisam?

…da si Ti cijeli paket?

…da sam slaba na Tebe?

…da možeš sve da uzmeš, bez pitanja?

…da si u meni oživio nešto što nisam ni znala da postoji?

…da jednako volim i kad me pljuneš i kad me poljubiš?

…da me inspiriraš?

…da me spuštaš i dižeš do krajnjih granica? Mojih.

…da ne tražim i ne očekujem ništa zauzvrat?

…da Tebi dopuštam sve?

…da za Tvoj dolazak nikad nisam dovoljno spremna?

…da sam uz Tebe naučila šta znači ‘želeti’? Jer nisam imala pojma da može toliko neko da se želi.

…da mi budeš i mir i nemir?

…da mi često suze krenu kad sam s Tobom, a da to ni ne primetiš?

…da mi svaki put pomrsiš sve konce?

…da Ti sve ovo možda nikad neću reći? Zato pišem.

Znaš li da ti ne bi sad tu pisala da nije bilo feministkinja?

Pa na izbore ne bi išla da ti nije feministkinja koje su izborile to pravo! Ne, nisu ga dobile, nego su ga izborile. Iako nam se uvaljuje priča o tome kako su žene dobile pravo glasa. Od koga dobile? Dobile na lepe oči? Neko im poklonio za rođendan?

Znaš li da ne bi imala pristup informacijama da nije bilo feministkinja?

Da nije bilo feministkinja, ti ne bi išla u školu, završila je, radila, ostvarivala zaradu i bila samostalna.

Da nije bilo feministkinja, malo sutra bi ti oblačila šta želiš i javno govorila šta ti padne napamet. Možda sada ne oblačiš šta želiš i ne govoriš javno šta ti padne napamet, ali to nije zbog feministkinja, veruj, to je zbog nečeg drugog.

Upravo zbog feministkinja imaš pravo odlučivati želiš li biti mater ili ne želiš, kada želiš, s kojim razmakom između trudnoća. I s kim.

Da nam nije feministkinja, ne bismo imale kategoriju ‘ratni zločin silovanja’ i ‘silovanje u braku’. Niko ne bi odgovarao za te zločine da nije feministkinja.

Feministkinje su bile te koje su rekle da muškarac nema pravo ženu kontrolirati, zlostavljati, ubijati.

Feminizam nas uči da nasilnik mora biti sankcionisan i izbačen iz kuće u kojoj je vršio nasilje.

Feminizam nas uči ženskoj solidarnosti.

Feministkinje su prve progovorile o klitorisu, slobodnom seksu i ženama koje privlače žene.

Feministkinje pričaju žensku istoriju.

I sledeći put kad ti padne na pamet da kažeš kako nisi feministkinja i/ili ne podržavaš feminizam, seti se barem jedne od ovih rečenica, pregrizi i – prećuti.

I seti se svih žena koje su dale živote, zdravlje i slobodu da tebi danas bude bolje nego njima tada

Druga je otišla.

Nema je evo već sedam godina.

Rodila me sa 30. Falilo joj dve nedelje do 30.

Carski rez.

Odnos nam nije bio bajan, ali mogu reći da je bio korektan.

Da li je to dovoljno, ne znam.

Ne znam ni za šta treba da je dovoljno. Ako treba.

Roditelji se nisu previše bavili mojim bićem.

Ne znam da li je u to doba to bilo tako normalna i česta pojava, ali kod mene je tako bilo.

Jela sam sve ikad, kad sam htela, s kim sam htela, gde sam htela. Kupali su me naveče kad uđem u kući prljava i lepljiva. Više me otac kupao nego mama, barem su mi tako pričali.

Nisu pazili čime se igram, s kim se igram, jesam li pojela danas voćku i jesam li popila dovoljno tečnosti. Ne.

To jednostavno nije bila tema tadašnje emisije.

Bila sam bezbrižna. Nisu me ucenjivali da nešto moram, pa da ću dobiti to i to ako uradim to i to.

Uvek sam bila nekako hladnija. Sa psiho pogledom, namrgođena, ćelava, niska, debela, sa iznošenom garderobom koju nasledim i stomakom koji se odvisio ispod kratke majice. Čačkala sam nos stalno, psovala, pišala stojeći. I zvali su me Plišo – zbog plišanog ugođaja na glavi (čitaj: dugo mi kosa nije rasla normalno).

I uvek sam se opirala zagrljajima i dodirima. Kad me neko i uspe poljubiti, odmah bih to brisala, trljala šakom ili rukavom i to sada i tu, pred tom osobom i mrzila tog nekog najviše na svetu.

Kad to pretočimo u sadašnje vreme, odrasla sam u osobu koja ima određene probleme kada se radi o zagrljajima s drugim ljudima. Nekako volim da me se pita i/ili da mi se najavi zagrljaj. Izbegavam zagrljaje kad god mogu, osim ako se radi o osobama s kojima imam i seksualni kontakt. To mi se nekako podrazumeva – ako se spojimo na jedan, možemo i na drugi način, iako ne grlim sve s kojima se seksualno družim.

Jako, jako retka situacija je da ja prva krenem nekoga da grlim. To mora biti baš neki specijalan razlog i taj trenutak baš mora da se nečim zasluži kod mene i od mene.

Jednostavno to ne radim. I uverena sam da to ima veze s tim odrastanjem u kojem s jedne strane imaš dete koje je divljina i samoživo, a s druge strane imaš roditelja koji ne ulaže nikakav trud da to dete barem pokuša da omekša, ako ni zbog čega drugog, a onda iz nekih sebičnih razloga, da osetiš svoje dete tu, blizu, da ga ponjuškaš, da ga pipneš da li je hladno možda. Nisu me dodirivali.

Nikad mi mama nije rekla da me voli.

Nikad mami nisam rekla da je volim.

Kažu da se to i ne mora reći, ali da se mora osetiti.

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam to osetila.

Osetila jesam da na neki način mogu da računam na njih, nisam se osećala odbačeno ili napušteno.

Ali pričam o ljubavi sada. Ne znam jesam li je osetila.

Radila je kako je znala, umela i mogla.

Ni ja ne mogu da upravljam avionom. Jer ne znam. Nisam naučila.

Nisam bila nikad pilotima okružena, a ni gledala kako se upravlja avionom. Ništa o tome ne znam. Baš ništa. Osim da to postoji. Tamo. Negde.

Odrasla sam u porodici u kojoj se pred decom otac i mater nisu dodirivali i grlili nikad. Ljubili su se za rođendane i nove godine na način da jedno drugom pruže ruku i poljube se u obraze triput.

Nikad sa mamom nisam pričala o seksu. O kondomima, kontracepciji generalno – apsolutno nikad.

O menstruaciji se pričalo na način da je mama imala grozne bolove i da je uvek govorila da je samo zato htela sina, da ne krepava jednom mesečno, podrazumevajući da će ćerke tu crtu na nju povući.

O tim nekim kao ženskim temama – depilacija, momci, sređivanje, šminka – apsolutno nikad se glas nije pustio. I meni je to bilo tada normalno. Jer za drugo nisam znala.

Kad sam bila manja, znala sam sa mamom ići u wc, pa dok ona obavlja nuždu, ja sedim na kadi i pričamo nešto. Kad dođe trenutak da je nužda gotova i da ona teba da se obriše, uvek je tražila od mene da se okrenem licem prema kadi. Ne znam možete li zamisliti koliko joj je bilo neprijatno kad sam joj jednom, dok je bila na odlasku, stavljala posudu za nuždu! Sećam se, okrenula je glavu u stranu i ćutala. Rekla sam joj da se sabere i da je meni kao medicinskoj sestri sve to normalno i da me ništa tu ne fascinira specijalno.

Taj je krug zatvoren. Jer ja neću imati popravni, neću biti u situaciji da treniram svoje emocije na nekom ko bi meni bio ono što sam ja njoj. Tu popravnog nema.

Nekad imam osećaj da sam za neke stvari ostala zakinuta, a nekad ne.

Ne znam ni jesu li neke stvari ostale nedorečene, kao ni šta bi bilo kad bi bilo.

Tako je kako je.

Ja sam ona osoba koja ne plače kod mame na groblju, nikad.

Ja sam ona osoba koju na groblju čak ništa ni ne steže.

Odem, nekad povedem i psa, ponesem kafu, sednem i sedim tako. I nikakve grčeve nemam.

A stvarno nisam ispala loša.

Je l’ da, mama, da nisam?

Ako ni ne izgovori svoja očekivanja, bila ona ostvariva ili ne, takođe to nije to.

Jebiga, to ne može biti to ni ako nije u stanju da proceni šta je uopšte realno u određenoj situaciji.

Ako nema sjaj u očima dok me gleda, nije to to.

Ako mi ne grije hladna stopala i sklanja se od mene, jer sam hladna, to ne može biti to. Nikako.

Kad za njega važe drugačija pravila nego za mene, to je jasan znak da to nije to.

Ako mi komentariše izgled, poručuje kako voli kad sam samo u suknjama/samo u hlačama/da nikad nisam u nečemu što on eto ne voli, to nema šanse da je to.

Onog momenta kad počne da sere po mojim prijateljicama, iz kojeg god razloga, to je jasan znak da to nije to i nikad neće biti.

Ako me ne zagrli svaki dan, nema tu toga.

Ako je ljubomoran, problem je u njemu, a ne u meni i tu sreće nema.

Kad počnem da se osećam bolje kad ga nema u mojoj blizini, lampica se pali i poručuje da to nije to.

Ako nije u stanju potpuno da uživa u mojoj sreći i raduje joj se, a-a, nije to to.

A nije to to ni ako on ima definiciju moje sreće.

Ako ne mogu pred njim da prdnem, nema šanse, to nije to i kraj.

Ako ne bi ovo ni ono, a ne bi ni ono ni ono ni ono, nema tu šta da se priča dalje.

Ako za sve prepušta meni da odlučujem, to ne može biti to, jer to mogu i sama.

Ako me želi samo za sebe, nema šanse da je to to.

Ako ne poštuje moje odluke u vezi mog tela i moje seksualnosti, hvala na pažnji i doviđenja, jer to nije to.

Ako primetim manipulaciju i ucene, znam da to nije to.

Ako je gadljiv, ne bi’, hvala.

Ako je osrednji ili loš u seksu, nije to to.

Ako mi nikad ne napravi ručak, nije to to.

Kad iz mene izvuče ono najgore, nije mi to to.

Ako me samo voli, nije to to.

Naslovna fotografija: pixabay.com

…da uvek budem odlično raspoložena i nasmijana, jer imam periode kada to jako nisam, a da glumim neću i ne znam.

…da budem verna i ženica. Ne mogu to, ne znam, nisam ta.

…da ćutim o nasilju i nepravdi. Jer ako ćutim, deo sam toga, učestvujem i prećutno podržavam. A s tim da se budim i idem leći – ne, hvala.

…da propuštam šanse koje mi se javljaju i ukazuju. Kad ću ako neću sad?

…da laskam i kroz ugao usne se smeškam i potvrđujem sve što mi se ispljune.

…da kukam i u svemu tražim manu i grešku. Jer to umori čoveka, a umor šteti tenu.

…da prodajem moral i ponašanje koje možda većina podržava, jer mi većina ne plaća ni struju ni vodu. A niti me hrani.

…da razbijam glavu večitim pitanjem ‘šta bi bilo kad bi bilo?’ Sve je kako treba biti. Koliko god u određenim trenucima u to ne verujem, život me naučio da ipak bude tako.

…da žalim za nečim ili nekim. Kad sam zadnji put žalila, vrlo brzo sam shvatila da žalim sebe bez tog nekog, a ne tog nekog. A ako nešto ne volim i ne radim, to je samosažaljenje. No, no!

…da se ubijam od posla. Ionako od toga nemam previše koristi. Više volim da spavam, putujem i družim se.

…da budem tip-top sređena lepotica, prvenstveno jer ni nisam lepotica, a onda i jer više vidim smisla u pivu nego u šminkanju.

…da igram igrice, da hvatam na suze i manipuliram da bih izvukla nešto za sebe.

…da ti podilazim, jer si starija, iskusnija i pametnija od mene. Sve si to sebi, ne meni.

…da zavodim i animiram muškarce. Hoćeš – hoćeš. Nećeš – nećeš. Ima ko ‘oće.

…da zivkam, ljubomorišem i pitam ga gde je. Ionako je neproverljivo to što mi kaže.

…da se mešam i zadirem u tuđe živote, jer me se ne tiču. Ko-s kim-šta-kako-zašto. Ne zanima me.

Ne podrazumevati da je onaj slatki dečko strejt.

Nemoj mislit da će ta njegova ushićenost na testu za trudnoću trajati i kad dete zakmeči u 3 ujutro, a on radi od 7, ustaje u pola 6.

Nemoj mislit da ćeš uvek bit tako slatka i putena.

Treba bit realna.

I ne očekivat da će sve bit i ostat kako je sada, jer začas te pokupi kamion i nema te ili te ima, ali bez noge, recimo.

Ne podrazumevaj uvek zdravlje, jer nije baš da ga uvek ima i imaš. Volimo i želimo da smo zdrave, i mi i nama drage osobe, ali gore pomenuta realnost nas vrlo često pobija.

I nije baš da će uvek najbolja prijateljica bit tu za tebe, jer i te najbolje upoznaju tog nekog, pa zanemare i sebe, a da neće tebe.

Znaj da svako i sve ima kraj i mi ćemo ga dočekat i svedočićemo mu. Kraj nam ne gine.

Ne zavaravaj se da će on uvek biti tu i za tebe. Možda hoće, ali nemoj se iznenaditi ako jednog dana samo nestane, jer mu je dosta sebe, jer mu je dosta tebe, jer je našao drugu/treću/petog.

Znaj da tamo negde u nekim afrikama neki ljudi nemaju pitku vodu, a ti pitkom vodom ispiraš govna iz wc šolje.

Treba bit realna.

I ne zavaravati se da su sve nasmijane porodice – i sretne porodice. Jer iza osmeha često se kriju patnja, tuga, bol, manipulacija, nasilje, ucene, držanje za jaja i ostale aktivnosti popularne naročito u životima u dvoje.

Misliš da su svi roditelji bolesne dece nesretni i da su svi roditelji zdrave dece sretni? Ne. Nisu.

Ne treba se (previše) oslanjati na druge, bilo da se radi o prijateljima i prijateljicama ili u partnerskim odnosima, jer u trenutku osoba nestane, i doslovno i preneseno, i opet smo osuđene same na sebe. Nema nikakve garancije.

Ne znam jesi li skužila, ali ta krema zaista ne podmlađuje. Ne, nisi mlađa nakon mazanja tom kremom. Tačka.

Treba bit realna.

I znati da postoji ogromna šansa da taj dominantni šef voli seksualno biti potlačen i još je veća šansa da plaća za tu uslugu. Jer svakom u životu je potreban balans.

Ne zavaravaj se da taj nasmijani mladi bračni par, sa savršenim fotkama na fejsu, nije možda bračni par koji posećuje swing klubove i/ili ne dovodi npr. mene u krevet kako bi si začinio seksualni život.

I nemoj mislit da od tebe zavisi hoće li te ili neće varati. Veruj, nije do tebe. Do njega je. Jer ako želi da bude s tom nekom drugom ili drugim, biće. Biće bez obzira na sve čipkaste gaće ovog sveta i na sve samostojeće čarape koje navučeš na sebe. Veš i večere i sveće i fensi vina nikad nikog zadržali nisu. Da jesu, to bi se koristilo kao terapija i ljudi ne bi napuštali veze i odnose i jedni druge. A napuštaju. Čak i kad se umesto čarapa i gaća i vina koriste – deca. Ne vredi.

Treba bit realna.

Jer stvari su vrlo često upravo onakve kako izgledaju, samo uvek ostaje pitanje koliko si sposobna pročitati ih.

Ne mora da znači da su ti roditelji sretni, jer su, eto, u braku 100 godina. Možda jesu, a možda se samo trpe, poštuju, tolerišu. A možda ni to.

Možeš ti da umisliš stvari onako kako su te učili da treba da izgledaju. Možeš da se zavaravaš toliko uverljivo da nisi svesna da se zavaravaš. Možeš da se ubeđuješ, da zatvaraš oči pred stvarnosti. Možeš da želiš da veruješ u nešto što nije, a vrlo verovatno ni neće biti. Sve to možeš, ali i ne moraš.

Ne bi bilo loše da znaš da ‘vađenje’ nije kontracepcija, jer ta vađenja sad trčkaraju okolo i imaju druga neka ‘vađenja’. Samo kažem. A postoji šansa i da si se ti desila, zadesila, da ne znaju šta ih snašlo, da nisi ciljano pravljena i željena.

Razlikuj ‘bit realna’ od ‘bit pesimistična’. Realna si kad uzimaš u obzir sve, bez opterećenja, a pesimistična kad utripuješ sva moguća i nemoguća sranja, budiš se i ležeš s tim i primenjuješ sve to baš na sebi.

Kad si realna, sprečiš neugodna iznenađenja i tako si poštediš živce i vreme. A često i novac.

Kontakt sa realnosti je lekovit, ima terapeutski učinak, drži tabane čvrsto na zemlji i pomaže ti da se ne poljuljaš ili barem da ne padneš ako se i poljuljaš.

I, ne, realnost ne isključuje radost, nikako.

Jer treba bit realna.

Zbog sebe.

Niko ne spominje muškarce koji su uzeli ženino prezime, a ima ih. Znam za njih nekoliko. Hrpetina svega, sve nabacano. Ne možeš pohvatat’ sve to, počneš da se gubiš.

Idemo redom.

Osoba je rođena. Ima te i te organe. Roditelji joj daju ime i prezime koje žele. Dakle, nije se osoba rodila s nekim prezimenom. Prezime nije biologija, prezime je sociologija. I prezime je i dalje očevo, kako god se mama prezivala. U velikoj većini slučajeva. Na ovim prostorima.

Dalje.

Osoba, u ovom slučaju osoba u dokumentima okarakterisana kao žensko i to na temelju vanjskih/vidljivih obilježja koja su karakteristična za određeni spol, odrasta. I prolazi te neke životne faze (dete-curica-devojčica-devojka-žena-baba). I kad iz jedne faze prelazi u drugu (iz devojke u ženu), onda se prezime koje je imala u toj prvoj fazi naziva ‘devojačko’. Jer je do tada bila – devojka? Sad je – šta? Žena? Sad se to prezime zove ‘udano’.  Zašto onda to prezime ne nosi naziv ‘žensko’? Ako je već od devojke postala žena. Udajom. Ne. To se sada zove ‘udano’.

Žene koje se udaju, a ostave svoje prezime koje nose od malena (dakle, očevo) i ne dodaju muževljevo, su i dalje devojke, jer i dalje nose to ‘devojačko’? Žene koje se nikad ne udaju – nisu žene? Žene koje su lezbejke – nisu žene? Ženu ženom čini udaja? Ženu ženom čini muškarac? Jer za muškarca se udaje.

Ponovimo: ‘udati se’ znači ‘dati se udu’. Muškarac se ženi. On se daje ženi. Žena se udaje. Ona se daje udu.

Nastavljamo.

Žene, one koje uzmu muževljevo prezime, su sklone reći kako im ono nije bitno, bitna je ljubav, podrška, razumevanje i opet bla bla truć truć. Dobro. Ako nije bitno, zašto ga menjaju? Ako nije bitno, zašto on ne uzme njeno prezime? Mislim, kad već nije bitno… Zašto on ne priča o ljubavi, podršci i razumevanju? Njemu to ne treba? Često navode da su uzele njegovo prezime iz poštovanja prema njemu. Važi. To znači da on nju ne poštuje? Jer ako je uzimanje prezimena odraz poštovanja, onda je on ne poštuje ni najmanje. Ili je poštovanje nešto jednostrano?

Sklone su i pozivanju na praktičnost. Zašto i muškarci nemaju potrebu da im život bude praktičan? Zašto je praktičnost rezervirana samo za žene?

Potreba da se svi u kući prezivaju isto? Može. Zašto se svi ne prezivaju ženinim prezimenom (koje je u veeelikoj većini slučajeva, rekosmo, očevo)? I tada se isto zadovolji potreba za jednim prezimenom kod svih ukućana i ukućanki. Ili ipak ne – ako se živi na spratu kod svekrve? Evo, ne znam. Razmišljam samo.

Dalje.

Deca. Roditelji vrlo često brkaju pojmove imanja oca i imanja prezimena. Jedno s drugim ne mora imati nikakve veze, ali nisam sigurna koliko to roditelji, prvenstveno roditeljice, znaju.

Postoje slučajevi kada i nakon razvoda žene zadrže muževljevo prezime. Zbog dece. Da se prezivaju isto kao deca.

Žene talasaju. Menjaju domove, prebivališta, dokumente i prezimena. Muškarci ne. Barem je zamišljeno da ne. Oni su fiksni. Tu su di su. To im je što im je.

Lako meni da serem.

Nit’ se udajem, nit’ se množim, ponekad se podelim, vrlo retko se oduzmem, ali prilično sam sabrana.

…popodnevnog spavanja. Moram. Treba mi to. Oko 1 sat popodne glava samo počne da pada, a na njoj kao gljiva da počinje da raste – jer joj se spava. Kad odspavam ta 2 -3 sata, mogu sve. Mogu planine da pomeram, imam ideje i inspiraciju, bistriji mi je um i jasnije sagledavam stvari.

…redovne pripreme obroka. Idealno mi je da u mjesec dana kuvano jedem 28 dana. Tolerancija suvog 10%. Ostalim danima kuvano mi je obavezno, doručak i ručak obavezni, voćka i salata poželjni. Kašika mora da radi. I samo tako normalno funkcioniram i mozak radi kako treba.

…masturbiranja. Još jedna aktivnost koja čisti um, ali i sinuse, otklanja stres brzopotezno, besplatno je, ne zahteva nikakvu posebnu pripremu. Ulaganje minimalno, dobit ogromna.

…seksa. Za razliku od prethodnog, zahteva određene pripreme i nije besplatno (još uvek ne dele besplatno kondome). Takođe bistri sliku, znoji, preznojava, trese noge i budi komšiluk. I traži više angažmana.

…pamučne garderobe i veša. Svaka čast svakom, ali koža mora da mi diše.

…udobne/ravne obuće. Izrazito bitna stavka u mom životu. Udobnost na prvom mestu, udobnost ispred trenda i mode.

…lica bez šminke. Puder stavila jednom u životu, pre 15ak godina. Nemam mišljenje o tome. Kad baš podivljam, stavim maskaru na trepavice. Važno mi je da mi lice diše, ne skrivam oblik lica, a ni nepravilnosti na njemu. I ne znam šta treba da se desi, pa da promenim odluku.

…putovanja. Kad god se ukaže malo vremena, volim da mrdnem negde. Putovanja su mi važna za osobni razvoj, za učenje o sebi, za ispitivanje sebe.

…muzike. Svakakve. Celodnevne. Jer ne volim groblje u stanu.

…slobode. Sloboda svega. Kretanja, mišljenja, izbora. Ne dozvoljavam da mi je neko i nešto ugrozi i dovede u pitanje.

Naslovna fotografija: pixabay.com

Kao, ne ideš u kazalište? Pa kako to? Zašto?

Ne ideš na stendap?

Ne slušaš urbano? Ne slušaš rock?

Prija ti zvuk harmonike? OMG!

Zna se šta sve treba da radiš i ne radiš da bi bila pametna, da bi te i drugi smatrali pametnom. Boljom.

Ako gledaš Zadrugu, nisi pametna. To je dno dna, propast uma, pregršt nasilja i koječega štetnog po mlade naraštaje i govori samo o tome koliko su ljudi spremni sebe zgazit zbog love. O, pa volonteri i volonterke, nisam vas prepoznala! Zavidim vam svima što radite poslove koje obožavate, radna mesta su vam sjajna, bez ikakvih trzavica, plaćeni ste kako smatrate da zaslužujete i imate minimum stresa na poslu i od posla. Ne serite.

Ako slušaš Cecu, nisi pametna. Pevaljka, muž krimos i ratni zločinac, ona isto krimos, analiziraju se tekstovi koje joj piše Tucakovićka, pod lupom je od-do. Samo da podsetim da ta ista Tucakovićka je napisala i Floyda iz filma Nacionalna klasa, ali i Svetu Mariju koju je otpevala Stanija.

To je ipak za neke nižerazredne umove. A to niko ne želi biti, pogotovo ne u nečijim očima.

A gde je sad nestala ona dobra, stara, često pominjana – radi ono što te čini sretnom?

Zašto ne mogu i pratiti Zadrugu i voleti da slušam Dubiozu i Cecu i Božu i ići u kazalište i pratiti svatove Veljka Ražnatovića i pisati za Lolu? Šta me od svega ovoga čini pametnom, a šta glupom? I kome me to čini?

Kako da se nateram da radim nešto što ne želim? I zašto bih uopšte to činila?

Otišla sam dvaput na jazz koncert i nije mi prijalo. Neću više. Jednostavno se odbilo, nije se zalepilo. I što onda to da činim ako ne uživam u tome?

Bila sam i na Labuđem jezeru. Ruski balet. Vidim ja da je to zahtevno i stvarno poštujem taj rad i trud, ali, jebiga, ja to razumela nisam. Ne mogu i ne želim da lažem. Nisam čak sigurna ni da treba da razumem. Pitanje je da li baš sve posjetiteljice, recimo, folklornih dešavanja znaju o čemu se tu radi, da li je nošnja dobro zakopčana, a opanci dobro obuveni, kao i da li je nošnja pogođena i odgovara podneblju iz kojega su igre koje se igraju. Pa svakako idu, vesele se, aplaudiraju, slikaju se tamo i označavaju ljude i lokacije pri objavljivanju na Instagramima.

Volim EKV. Obiđem Milanov grob kad sam u Beogradu.

Dok ovo pišem u pozadini mi peva Tanja Savić: a dao si mi reč da bićeš tu, da nosićeš me kao pticu ranjenu, da bićeš moj mač na ramenu, a onda krenulo je sve po zlu. I nije tako loše, je l’ da?

Dovedene smo u situaciju da nam treba biti neugodno ako volimo harmoniku, narodnjake, Grand i tako te stvari. Kao, moraju se čitati knjige, tu je spas. Kome se čita, nek’ čita. Nije sporno. Ali bez terora.

Ne, ne možemo sve čitati knjige, ne možemo sve čitati ‘teške’ knjige, ne može nas sve zanimati isto, ne možemo sve slušati kvalitetnu muziku, gledati kvalitetne i visokobudžetne filmove, posećivati kazališne predstave, imati istančan ukus za oblačenje, za enterijer, za lepo.

Da se zamaram time kako su tekstovi opasni za decu, neću. Mislim, ne tiče me se, nemam decu. A ovi koji imaju, neka brinu o tome i neka odgajaju decu da budu kritična, ako već smatraju da to što se peva nije dobro. Mene moji nisu odgajali uopšte, ratno dete, izbeglištvo, neimaština, humanitarna pomoć, otac na ratištu, najlon na prozoru, ‘rodićeš mu sina kralja kokaina’, pa ne živim te tekstove. I kad ona kaže da joj idu dobro tablete za smirenje uz Henessy, mene to ne dodirne, jer, pogađate, ne konzumiram tablete za smirenje i alkohol. Nije teško za shvatiti. Ako ti se shvata.

Ne možemo sve voleti isto.

Ne možemo sve razumeti isto.

Jednostavno nije moguće. A nije ni potrebno.

Bila sam tužna kad je Sinan umro, volim da ga slušam. Južni vetar posebna je priča. Žalim što nisam nikad bila na njegovom koncertu na Tašu.

Prošli vikend bila sam na Pozitivnom koncertu u Zagrebu, nastupali Rundek i Dubioza. Rundeka razumem, Dubiozu ne u potpunosti, jer ne duvam, pa sam onemogućena uživljavati se u delove teksta o travi. Zakinuta sam, znam. Svesno i namerno zakinuta. I ne znam da ne znam ovo: kakav spid, kakav eks, bolje gandža, onda seks, bolje stvaram novi zvuk, lakše stvaram novi tekst, relax, smotaj. Šta da radim, ne razumem to, jer ne motam, ne pušim travu i nikad neću, pa me to ne sprečava da ih volim i stvarno uživam na njihovim svirkama. Ili je to tekst samo za njih? Mislim, možda svi ti tekstovi su pisani u prvom licu i nemaju veze sa publikom i njenim uživljavanjem u sve to? Ne znam. Poenta je u tome da ja neću počet pušit travu jer eto bend koji volim peva o tome. Ja neću, za ostale ne znam i ne mogu da znam.

Mora li sve u životu i stalno biti visokovredno?

U mom svemiru vredno je ono što te dotakne negde, na nekom nivou, ono nešto kad odreaguješ kožom, što izazove emociju. To je vredno, to ima neku težinu. Pa čak i ako postoji ta neka grupa ljudi koja to nešto naziva đubretom, tvoja emocija to ne zna i ne tiče je se. To je kao libido – ne zna libido da je nešto društveno loša pojava nego udara svoje i radi svoje.

Ja se ježim na Sinanovu pesmu Ne traži je, sine. I jebe mi se šta o tome misle doktorice sociologije i psihijatrije i čega sve ne.

I jebe mi se i za komentare ispod ovog teksta koji budu išli u pravcu ‘hehehe da te ne zanimaju tuđi komentari ne bi ti pisala sad nama tu i pravdala se hehehe’.

Balaš je lepo rek'o: nije sve za svakog. Možda čak nije rekao tim rečima, možda sam samo glupa da citiram takvu veličinu, ali u tom smislu je izrekla to ta veličina.

Kapacitet za nešto, to je ključno. Nije poenta u gaženju, ja tako mislim.

A sad me ispričajte, Milica Todorović je upravo izbacila novu pesmu i spot, pa idem da je čujem i vidim.

Ono koje odbijamo, jer mislimo da nam ne treba i da mi to sve znamo.

A ne znamo.

Jer danas i dalje mislimo da neke stvari, mnoge stvari, sve stvari znamo, a onda delima demantujemo same sebe.

Znate ono kad neko kaže da jeste to tako, pa doda ono čuveno ALI.

E taj veznik govori više od svega onoga izgovorenog pre njega.

Znate onu situaciju kad vidite njih dvoje, lepi, mladi, zgodni, pa smo ubeđeni da su sretni, jer nemaju ni jedan razlog da to ne budu. Mi mislimo da znamo to.

U 21. veku kada rak grlića maternice odnosi na desetine hiljada ženskih života samo u Europi, žene i dalje ne znaju gde im se tačno nalazi taj grlić, kako je okrenut, a ni da bilo šta stavljeno u vaginu ne može da se izgubi tamo negde u dubine i širine.

I dalje se ponašamo kao da ne znamo da tzv. prekinuti snošaj nije metoda kontracepcije.

Možda je tako lakše, kad ne znaš.

Ili je lakše kad znaš, a praviš se da ne znaš?

Kad znaš, a kažeš da ne znaš?

Ili kad znaš, ali biraš da se ne ponašaš u skladu s tim?

To su sve neki hodnici znanja.

Po njima lutamo i zalutamo.

I ne treba nikoga ismijavati jer nešto ne zna, čak ni ako eto mi smatramo da u tim godinama i sa tim obrazovanjem tu neku stvar treba da zna.

Ukazati – da. Osuditi – ne.

Puno toga ne znamo.

Ne znamo se boriti sa svojim, ali i tuđim demonima.

Ne znamo sagledati stvari iz svih uglova i doneti odluku najbolju za nas

Često ne znamo koliko ne znamo.

Dešava se da ne znamo proceniti kada treba ruku da pružimo, da pomazimo, zagrlimo, privučemo, pa usled tog neznanja odlučimo da udarimo i/ili odgurnemo.

Ne znamo koliko mogu da bole neopipljive stvari.

Ne znamo šta kaže struka, pa donosimo onako proizvoljne, naše zaključke, neutemeljene.

Ne znamo da postoje naizgled nespojive stvari i da mogu biti i pametna i zanimljiva i gledati reality show.

Ne znamo da ona koja ima rak može i da se sredi i našminka i izgleda ‘kao da ga nema’.

Neće nas ubiti ni ratovi ni rakovi. Nas će ubiti neznanje.

Znate ono neznanje koje je vekovima osuđivalo ženu što ‘nije u stanju’ da rodi muško, kao da od nje to zavisi.

Sigurna sam da znate i za ono neznanje koje se tiče neprihvatanja nekog saznanja, a isključivo zbog sopstvene nemoći da se nosi s tim nečim.

Sme li neznanje da bude opravdanje?

Začeta sam, nošena i odrasla u duvanskom dimu. Nisam mogla da biram, nisam mogla da izađem, nisam mogla da se oduprem, nisam mogla ništa. Mogla sam i morala sam da preživim u tim uslovima. Moji roditelji nisu znali da je to štetno za mene. Mogu li da ih smatram odgovornima za posledice koje su mi naneli takvim ponašanjem, ponašanjem koje je rezultat neznanja? A možda su znali, sumnjali, pretpostavljali, ali bolela ih patka? Teške su to teme.

Svašta znamo, ali svašta i ne znamo.

Pre 15ak godina jedna je curica krenula u školu, ali sama je bila u razredu, jer su se roditelji ostale dece protivili tome da njihova deca budu blizu nje. Jer je ona HIV pozitivna. Školski primer neznanja. Ali čak i nakon informiranja, roditelji ostaju pri svome.

Znamo šta je ajlajner, ali da pomognemo epileptičaru baš i ne znamo. Ja znam da reč epileptičar nije politički korektna, jer ne treba osobu definirati spram njene dijagnoze ili druge osobine, ali sam upravo izabrala tu reč upotrebiti.

I tako u koprcanju života ostajemo neznalice često se ne trudeći da naučimo, savladamo, sagledamo, otvorimo, proširimo – um, srce i sve ostalo vidljivo i nevidljivo.

‘Neznalica’ čak nema ni rod. I ona je neznalica i on je neznalica. To isto nešto govori.

Ko (nam) je kriv za sve to?!