Videla sam na TikToku češljić za kosu koji izgledao kao maskara, a služi da začešlja baby kosu i oboji nam kožu (?!) ako se previše vidi kada vežemo rep. Neko je izmislio da je nova nesigurnost ako nam se vidi koža glave kada zavežemo visoki rep. Ja se stvarno trudim da slušam svoje telo, ali ne stižem da obradim sve standarde lepote, a da u isto vreme udovoljim i telu i zdravom razumu. Sigurna sam da postoji neko ko je iznad situacije i ne reaguje na svaki novi trend, ali ja taj neko nisam u meri u kojoj bih volela da budem. Recimo, nemam ulje za trepavice, ali uhvatim sebe da mi treba još samo jedan serum za lice i moj život će biti sređen. Isto tako sam sigurna da nam ne treba još jedna tehnika začešljavanja obrva i gel za obrve u tubici, gel u boji, gel u kutijici. Najbolja verzija mene je umorna od najbolje verzije mene, dotle smo došli. 

S jedne strane sam svesna da beauty industrija profitira stvarajući nesigurnosti i rešenja za te nesigurnosti, a sa druge strane se zapitam zašto nisam u potpunosti imuna na sve što nam se servira? Gde je granica između negujem sebe zato što to dolazi iz moje autentične potrebe i negujem sebe zato što me svakog dana bombarduju novim netraženim savetima o najnegovanijem telu?

Kad sam bila šesti razred u novinama sam pronašla recept za uklananje pega s lica. Elem, losion je smrdeo na zlo, a od istog sam se i osula. Pege nisu nestale. Danas na TikToku imamo million beauty saveta kako nacrtati pege. Dakle, ja sam ih pre 20 godina mrzela iz dna duše, deca su me zvala pegavi tifus, još ih samo šmirglom nisam trljala ne bili se skinule, dok danas slušamo savete kako ih nacrtati jer su novi beauty standard. Izgleda da je za našu najbolju verziju bitno i kad smo rođene. Nekom je život majka, nekom losion od buđavog peršuna.

Standardi lepote su kao test na zaokruživanje za koji se nismo spremali, ali smo izašli na ispit jer nam se možda posreći. Samo što se ovde na pitanja razloži naše telo i tačni odgovori zavise od toga ko nam je ove godine ideal lepote. Što znači da ako za 10 godina uradimo isti test, možda ćemo položiti iako smo sada pali (i obrnuto).

Hiljadu puta rekoh i opet ću: odrastale smo uz ideologiju da naše telo nije samo naše jer ga je svako mogao ocenjivati, komentarisati i tumačiti, pa mi nemojte reći da preterujem i da nas niko ne tera da kupujemo jer generacije devojčica odrastaju uz nametanje idealne slike žene. Današnjim devojčicama se servira skin care rutina od milion koraka jer se danas potencira strah od starenja. Ja sam u petom razredu imala 25 kilograma i strah da neću uvek biti dovoljno mršava. Tom beauty standardu danas poslednji pozdrav šalje moj želudac koji ne može da podnese 80% hrane, pa je svaki dan lutrija od čega ću danas imati bolove skoro do suza. Zato bih da kažem devojčicama: skin care rutina od 16 hiljada koraka nije self care već profitiranje industrija kojima odgovara naših 16 hiljada nesigurnosti koje su te industrije i stvorile.

Nećemo se valjda praviti da konstantno pričanje devojčicama da su lepe i slatke neće uticati na njihovu kasniju percepciju fizičkog izgleda i potrebu da nikad ne razočaraju društvo svojom “nelepom pojavom”. Kada se naša vrednost još u detinjstvu vezuje za fizički izgled , sasvim je očekivano da ćemo kasnije (možda) imati veću potrebu za validacijom lepote ili ćemo, možda, razviti osećaj da uvek moramo zadovoljiti određene standarde lepote kako bismo bile prihvaćene. Kada iznova slušamo da je naše telo lepo samo ako izgleda na određeni način ili da naše telo nije dovoljno lepo jer ima akne, ožiljke od akni, pege, koleno koje ide ka unutra, veliko stopalo, ovakav i onakav nos, počinjemo da verujemo da je to istina i dok težimo ka nedostižnim idealima, kolektivno žudimo za autentičnošću.

Odnos društva prema ženama i muškarcima je takav da ja nisam videla reklamu u kojoj se muškarac žali na strije i to ne zato što ih muškarci nemaju. A kada kupimo tu kremu protiv strija ili čega kod, ubeđuju nas da smo prirodne najlepše, da je sve u našoj glavi i tako ukrug dok ne kažemo zbogom i sebi i autentičnosti.

Male lične pobede su svaki put kada udovoljimo sebi zbog sebe, a ne zbog očekivanje okoline. Probajte.

Sećam se kada je moja mama mesecima radila duple smene koje joj nisu bile plaćene kao prekovremeni rad, ali je za Osmi mart uvek dobijala vaučer.

Čula sam za firmetine koje daju 20% popusta na ceo asortiman, ali zaposleni nemaju pravo da sede tokom radnog vremena.

Pre manje od mesec dana ubijena je žena koja je, kako su mediji preneli, ranije prijavljivala nasilje, a nasilnik je imao zabranu prilaska. I ovu godinu smo započele brojanjem ubijenih žena, ali je nekim m*škarcima veći problem ako kažemo advokatica.

Ove godine smo i sloganom “Porodilište, a ne klanica” opisale uslove u porodilištima širom Srbije. Na jednom Instagram nalogu bilo je pitanje: Kakvo je vaše prvo iskustvo odlaska na ginekološki pregled? Odgovorila sam: Užasno, ginekološkinja je vikala na mene jer nisam dovoljno opuštena, što joj otežava pregled.

Poslednjih godina mnoge žene su javno iznele svoja iskustva nasilja i pokrenule talas koji se neće zaustaviti. Hrabrost koju  nosi svaka žena koja jednom kaže Ne, koja jednom prijavi nasilje, istupi, ode, verovatno ne može da stane u svemir. To je nastavak borbe koja je počela mnogo pre onog zvaničnog Osmog marta.

Svake godine u isto vreme dobijemo cvet, pa se sutradan ponovo borimo za život bez straha. 

Svake godine u isto vreme dobijemo vaučer, pa nas sutradan pitaju da li planiramo trudnoću.

Svake godine u isto vreme dobijemo popust, pa sutradan femicid opisuju kao “porodičnu tragediju”.

Žao mi je što se Osmi mart često vezuje za konzumerizam koji su nametnule države kapitalističkog centra čiji se vlasnici bogate na račun podrške ženskom oslobođenju. Pa, eto, dok vam danas pakuju ružu, setite se da se žene osećaju nesigurno u svojim domovima, na poslu, na ulici, na fakultetu. Dok birate vaučer za kupovinu u tom i tom iznosu, setite se da mi muškarcima i dalje pričamo: zamisli da je to tvoja sestra ili majka, kako bi “lakše” razumeli problem nasilja. Hvala svima na popustima u radnjama, nije da nisam bacila oko na serum koji je snižen skoro duplo, ali mogu li te zaposlene da sednu ili politika vaše kompanije podržava žene, ali ako te žene ne planiraju da koriste stolice?

Jutros sam mami čestitala Osmi mart. O važnosti finansijske nezavisnosti žena naučila sam od nje. Ona je od mene da odmor ne znači lenjost jer patrijarhalno društvo jako voli kult požrtvovane žene, pa su je uverili da je samo majka kojoj ništa nije teško, dobra majka.

I ovaj Osmi mart nas podseća na stalno zalaganje i borbu za pravdu i oslobođenje žena. Umesto cveta, popusta i vaučera, podržite nas u borbi koja zahteva sistemsku promenu i odgovornost institucija. Položaj žena u društvu se ne može magično popraviti ovog jednog dana, ali smo tog dana opravdano najglasnije. I neka smo.

Živele žene i hvala vam za svako Ne!

“Znate, vaše ćelije napadaju vašu štitnu žlezdu.”

Ne mogu i ne želim da tvrdim jer nisam stručna,  ali mogu da se zapitam: da li sve što prećutimo, jer nam je rečeno da ćutimo, napada našu štitnu? Jesu li sve knedletine koje sam progutala, napale štitnu? Tradicionalna društvena očekivanja su nas naučila da ćutimo i trpimo, a možda je moje telo na to reagovalo samojedenjem iznutra.

Prećutale smo kada su nas potcenjivali,

kada su nas tretirali kao manje važne ili manje sposobne.

Prećutale smo svoje strahove i brige kako bismo zaštitile druge.

Prećutale smo da bismo održale mir,

ili porodicu. 

Da bismo zadržale posao.

Ili jer smo se bojale da progovorimo.

Prećutale smo da ne bi drugi znali da nam je loše.

Prećutale smo jer su nas tome učili oni koji će se kasnije pitati – zašto nije otišla ranije?

Osećam fizičku mučninu kada čujem ili pročitam ovo pitanje. Koliko ih zaista zanimaju naši odgovori? Zanima ih kako da nas osude i relativizuju muško nasilje. Da nije tako, pitali bi se zašto institucije ne reaguju ili zbog čega je nasilnik na slobodi. 

Pitaju nas da bi nas osudili, da bi krivicu s nasilnika prebacili na ženu koja nije otišla. Neki ljudi prihvataju da se dešava samo ono što njih dotiče. Ne znam kada dolazi spoznaja da nedostatak sposobnosti za razumevanje tuđih problema ne znači da ti problemi ne postoje.

Opet sam na granici da prekorim sebe jer pišem tekst u kom sam “hejterka”, ali što kaže Agnès Varda – I tried to be a joyful feminist, but I was very angry. Ne umem blago da se izrazim kad iz stomaka ne mislim da treba blago, a stvarno sam dugo ingorisala taj osećaj u stomaku samo da bih nekome udovoljila, izbegla konflikt, pustila. Ne može i ne treba sve uvek da se pusti. Jednom se moje prečesto puštanje pretvorilo u panične napade jer telo nađe svoj način da kaže šta mu smeta.  

Samu sebe opominjem da se saberem, ali samu sebe i bodrim da ne moram više ni da ćutim, ni da trpim, ni da ostanem.

Nekad smo ćutale iz samozaštite, da bismo preživele.

Ćutale smo jer smo učene da “budemo pristojne”, da se prilagodimo, čak i kada to znači da žrtvujemo sopstveno dostojanstvo.

Ćutimo zbog straha, stida ili osude.

Čak i kad prestanemo da ćutimo – krive smo zato što nismo progovorile ranije. Ili smo krive zato što smo progovorile. 

Imam osećaj da im smeta kad smo glasne, besne i kada pričamo o problemima. Valjda ih brine da ako su uradili nešto loše, jedna će možda progovoriti.

Svaka je imala svoje zašto je ćutala i zašto je tad i tad otišla. 

S obzirom na broj žena kojima su poslednjih godina muškarci oduzeli pravo na život, mnoge žene očigledno nisu imale privilegiju ni izbor da ostanu žive, o ostalim pravima i da ne govorim, pa je jako važno da ako ste stvorili zatvoren krug ljudi koji ima privilegiju da živi po sopstvenim izborima, ne generalizujete ta prava koja imate jer ga još uvek nemaju sve žene. A već je neko rekao – dok sve ne budemo slobodne, nijedna nije slobodna. Ja nam svima želim da nas nikada ne snađe odsustvo kolektivnog svesnog, pa da prebacujemo teret odgovornosti na one koje su trpele. 

I ako se nekad zapitate zašto nismo otišle ranije, zapitajte se zašto nas niste čuli ranije jer tišina nije uvek znak slabosti, ponekad je to najglasniji poziv za pomoć.

Jedno od prvih negativnih sećanja na bezbroj etiketa koje sam dobila, bilo je u šestom razredu osnovne škole kada sam prvi put gostima skuvala kafu. Je l’ možete da pretpostavite koji sam komentar dobila? Tako je – Svaka čast, možeš da se udaš.

Svesna sam da neki od tih komentara nisu zlonamerni, ali ne moramo ćutati kada nam nešto ne prija, iako su nas učili drugačije. Jasno postavljanje i komuniciranje granica je sasvim u redu, nije u redu da se te granice ignorišu zato što pretpostavljamo da druga strana nije imala lošu nameru.

Postoje teme koje se često obrađuju, ali sam sigurna da u patrijarhalnom društvu nijedna tema koja se tiče ženskog oslobođenja nije previše puta ispričana. Tako smo o štetnosti rodnih stereotipa čuli više puta, ali i dalje svedočimo upotrebi istih u svakodnevnoj komunikaciji, u reklamama, na poslu, u školi, u raznim emisijama.

Stereotipi i seksizam su toliko normalizovani prilikom obraćanja ženama, da se često suočavam s tvrdnjama kako preterujem, nije sve protiv žena i da vidim problem i gde ne postoji. Međutim, tek kada zamolim drugu stranu da rečenice koje se često govore ženama, izgovore u muškom rodu, dolazimo do suštine problema. 

Zamislite kada bismo opšteprihvaćene narative koji se upućuju ženama, primenili na muškarce. Samo zamislite, ne mislim da se muškarcima tako zaista treba obraćati jer, logično, mislim da se nikome ne treba obraćati koristeći rodne stereotipe i seksizam. 

Stereotipi doprinose formiranju određenih obrazaca ponašanja koji nas dehumanizuju jer smo žene, koji nas umanjuju kako bismo zauvek ostale inferiorne u odnosu na muškarce.

Tradicionalni društveni okviri od žene očekuju da porodici da prioritet u odnosu na uspeh u karijeri. Ako smatrate da tu ništa nije pogrešno ili da feministkinje preteruju, probajte da izgovorite ovu rečenicu:

Što ne daš otkaz i posvetiš se deci, žena ti svakako dobro zarađuje.

Ili zamislite scenario u kome su muškarci izloženi komentarima koji naglašavaju njihov fizički izgled, a umanjuju njihov intelekt. To zvuči ovako nekako:

Ti samo ćuti i budi lep.

Stereotipi koje uglavnom prati mizoginija i seksizam, nisu samo duboko ukorenjeni, već su i opasni. Brojne izjave sugerišu da je izgled žene opravdanje za neprikladno i nasilno ponašanje muškaraca.

Često se seksualno uznemiravanje na ulici pravda izjavama poput: Pa, normalno je da ti dobacuju, šta si očekivala kad si obukla kratku suknju – čime se krivica sa nasilnika prebacuje na ženu.

A sada zamislite da muškarcu kažemo:

Taj sako ne priliči ocu dvoje maloletne dece. 

Obukao bermude, pa se čudi što mu dobacuju na ulici.

Sve čemu svedočimo su posledica naučenih obrazaca koji nam se nameću još u detinjstvu. 

Devojčice mami pomažu u kuhinji, dok dečak s tatom gleda utakmicu. Čak i kada u kući nemamo tako jasne podele, imamo ih u vrtiću ili školi. Jasno su nas učili da devojčice nisu glasne, one su lepe i nežne, dečaci su pametni i snažni. Ovde je važno pomenuti i problematiku iza izjava koje se tiču odnosa dama-džentlmen, poput: Vidi je, prava dama – jer je taj odnos rezultat patrijarhalnih stega i očekuje inferiornost od žene kako bi muškarac bio prikazan kao zaštitnik/neophodan, a žena plašljiva, krhka. Time se stvara neuravnoteženost moći gde se žena često opisuje kao slabija, dok se muškarcu dodeljuje uloga zaštitnika.

Ovakvi obrasci ponašanja dovode nas i do čuvenog “komplimenta”: Imaš dobar smisao za humor za jednu devojku.

Devojke drage, hajde da se dogovorimo – kada ovo čujete, trčite koliko vas noge nose. 

Razumem da je deo društva počeo da prepoznaje rodne stereotipe, ali feministički krugovi ne smeju biti zatvoreni i borba ne sme da stane, čak i kada nam se zbog neposrednog okruženja u kom se nalazimo, čini da problem ne postoji. Moramo biti dovoljno glasne kako bi nas čule sve žene u baš svakom mestu. Pogrešna uverenja koja nam godinama serviraju kao “normalna” su samo sredstva kojima se patrijarhalno društvo služi kako bi lakše upravljali ženama i kako bi nas utišali jer udruženi glasovi žena pomeraju planine.

Društvo neće pitati muškarca – Ko ti čuva decu dok si ti u izlasku?

Neće ga pitati – Je l’ ti pomaže žena oko dece?

Neće ga osuditi ako ne kuva jer je žena ta koja je lenja ako ne kuva i ne brine o kući.

Da je neplaćeni rad odraz dobrog muža i brižnog oca, kruna bi se nosila, na zlatu bi spavali.

I nikada ga niko na razgovoru za posao neće pitati – Da li uskoro planiraš porodicu, nama treba neko ko će dugo ostati u firmi, a ne posle par meseci da otvori trudničko, to nam je problem.

Dugo će još trajati mnoge feminističke borbe i baš zato mi je posebno drago što je sve više nas koje smo spremne da osluškujemo i reagujemo i vičemo dovoljno glasno sve dok svaka žena ne čuje da nije manje vredna zato što je žena.

Da li odluku o materinstvu oblikuje lična sloboda izbora ili snažan uticaj društvenih normi i očekivanja?

Neću postati majka zbog vreme je, normalno je da svi to žele, šta čekaš, vidi kako tvoje drugarice jer je biti majka mnogo kompleksnija uloga od stereotipnih predstava koje često ograničavaju individualnost žene i njen izbor. 

Patrijarhalne strukture lako ignorišu lične granice žena i pravo na autonomiju u donošenju odluka o našim telima i životima. 

Odluka o tome da li ćemo imati decu treba zauvek da ostane lična. Međutim, komentari poput šta čekaš, kad misliš da rodiš, impliciraju da je vrednost žene vezana isključivo za majčinstvo.

Očekivano, sve ovo prati i potpuno odsustvo srama jer ja stvarno ne znam kako neko ubedi sebe da je sasvim ok pitati: kad ćeš da rodiš?

Šta ako ne mogu? Šta ako ne želim? Šta ako jako, jako želim da moja materica ne bude tema na slavskom ručku?

Uvek neko o našim izborima ima mišljenje. 

Ne želim da odgovorim na pitanje: šta čekaš?

Muka mi je od objašnjavanja zbog čega ja sada, u ovom trenutku, ne želim dete.

I muka mi je od: to sad kažeš, videćeš kad rodiš, sve se promeni.

Muka mi je od svakog komentara koji preispituje najličniju moguću odluku koja ne treba da se tiče nikog drugog osim mene (i mog partnera). Kao da je odsustvo želje za decom nedopustivo.

Uostalom, zašto žene koje nemaju decu ili zauvek ne žele da ih imaju stalno objašnjavaju sopstveni izbor?

Sad bih ja pričala o tome da je roditeljstvo i ekonomsko pitanje. Pisala bih i o jezivim uslovima u porodilištima koji me više plaše nego što mi bude želju da postanem majka. Pisala bih i o apsolutnoj slobodi žene da prednost da karijeri i ličnim potragama u odnosu na roditeljstvo.  Ali osećam da, kao žena, stalno ili objašnjavam sopstvene izbore ili se nešto izvinjavam.

Pritisci o rađanju uključuju i termin biološki sat. 

“Imaš 30, ne znam šta čekaš?”

Čekam da svi kolektivno bar prestanemo da govorimo biološki sat jer ukazuje da kao žene nešto nismo uradile kada treba i kako treba. Ukazuje i da o svom telu ne odlučujemo na osnovu ličnih potreba, želja i mogućnosti, već na osnovu sata koji nam visi oko vrata i bučno odbrojava koliko nam je još vremena ostalo do ostvarenja očekivanja seksističkog društva.

Žena koja mora ono što se od nje očekuje nije samo rodna uloga već i poželjna uloga u tom istom društvu. Ako već volite to moranje, hajde da se dogovorimo da žena mora da ima pravo na autonomiju u donošenju odluka o svom telu i životu.

Znam da će me nakon ovog teksta dočekati makar jedan komentar da sam razmažena i sebična, ali kako onda definišemo odluku da na svet donosimo život, a da za to nismo spremni ni finansijski ni psihički?

Taj kult požrtvovane žene koji se vekovima snažno neguje, a koji potencira da žena istrpi sve zarad majčinstva je odraz koliko život jedne žene nije bitan dokle god “ispunjava svoju svrhu”.

Ignorisaćemo akušersko nasilje, uslove u porodilištima, cene hrane i opreme za bebe, ignorisaćemo i uslove koje preduzetnice imaju tokom trudničkog i porodiljskog odsustva, kao i kašnjenje isplata tokom trudnčkog i porodiljskog, sve ćemo prećutati, osim da najglasnije osudimo ženu i kažemo da je sebična jer se brecnula da ne rodi kad je svet rekao da treba.

I svako “ne želim jer (pa se tu doda razlog po izboru)” ima nastavak: a kako je mogla tvoja majka, baka.

Zbog svega što su bake i majke morale, neke žene su bile glasnije, a neke žene su i danas glasne jer ne možemo ignorisati trenutni položaj žena.

Majka i baka se nisu pitale, naročito baka.

Bakin život, u debelo ukorenjenom patrijarhalnom društvu, nije bio bitan – bilo je bitno da rodi.

Baka je mogla jer je morala.

Baku je društvo vrednovalo isključivo na osnovu njenog reproduktivnog doprinosa.

Baka je iskusila ograničenja u obrazovanju, jer su patrijarhalne norme sprečavale žene da razvijaju svoje potencijale izvan tradicionalnih rodnih uloga.

Baka možda nije preživela.

Zaključiću da je imati dete ili nemati dete toliko lična odluka da u oba slučaja nema potrebe praviti mini takmičenja ko je bolji čovek i kome je ispravnija lista životnih prioriteta – dokle god smo u skladu sa tom odlukom.

Lažne mitove o dominaciji kao izrazu ljubavi nameću nam u detinjstvu, a kasnije su kamen temeljac za partnerske odnose. Nasiljem obojen narativ “ko se bije taj se voli” odzvanja evo i na izmaku 2023, potkrepljen ideologijom neverovanja ženama.

Učili su nas da se sviđamo dečacima koji nas čupaju za kosu i da se zbog toga ne ljutimo na njih jer su oni “samo dečaci”. Ovo prate i štetna uverenja izražena kroz boys will be boys, koja šalju poruku da muškarci nisu u potpunosti odgovorni za svoje postupke, dok se od žena očekuje da se prilagode i tolerišu. Kada potrebu za dominacijom, agresiju i neprihvatenje odgovornosti tumačimo kao prirodno i neizbežno, pojačavamo tradicionalne rodne uloge i stvaramo okruženje u kojem se trivijalizuje muško nasilje nad ženama, a samim tim i jača okruženje u kojem žene sa iskustvom nasilja oklevaju ili odustaju od prijave nasilja, bojeći se da će njihova iskustva biti minimizirana ili odbačena.

Savršen način da devojčice naučimo kako se ćuti, potiskuje i žrtvuje zbog ljubavi, a dečake da će društvo opravdati svaki njihov postupak, ma koliko on bio neprimeren, nasilan i bolan. 

Ima ta bol koja se ne prepoznaje lako, jer dolazi gotovo neprimetno, a često je prvi oblik nasilja koji iskusimo. Počinje tihim rečima koje nas uvlače u psihološki zatvor, pa se zatvor pretvori u jazbinu u kojoj gubimo identitet. 

Ja sam jednom povraćala od konstantnog osećaja nebezbednosti u sopstvenom telu. Jednom sam za kontrolu rekla da je pažnja, za manipulaciju da je empatija, za ljubav mi je bilo dovoljno da je neko tu. 

Šta nas zadržava u tim odnosima? Sve te ispričane i neispričane priče su toliko lične i kad se dešavaju, čini se da niko drugi to ne proživljava, da smo same u svom strahu koji baš niko u potpunosti neće razumeti. Ipak, kad sam prvi put vrisnula u plač na jednom sivom kauču pored najbolje drugarice, shvatila sam da je strah makar za nanometar manji. 

Držala me je nada da će se promeniti, najbanalnije idealizovanje da će se baš zbog mene promeniti i strah da se sama tako rastavljena nikada neću sastaviti. Pojela me je ideja da preko puta mene konačno stoji neko sasvim siguran u sebe, baš onako kako ja želim da vidim sebe. Kad si s manipulatorom osećaš se nesigurno jer koristi tebe da bi upravljao impresijom o sebi. Malo te prihvati, pa te malo ne prihvati, taman dovoljno da poveruješ u sopstvenu krivicu. Baš onako kako su nas učili: devojčice su preosetljive i uvek tu da razumeju i prihvate dečake jer oni su “samo dečaci”, oni te vole na neki njihov poseban način. 

Kojim rečima će nasilnici negirati i umanjivati ono što osećamo ima više oblika, ali jednako boli i traje sve dok ne počnemo da preispitujemo sopstvenu percepciju. Pa i duže.

Preosetljiva si.

Preteruješ.

Sve pogrešno tumačiš.

Ne, nisam uopšte to rekao.

Umišljaš.

Što stalno dramiš?

Što si tako negativna?

Zamara me ovo.

E, aj ispričaj se sa sobom, pa me nazovi.

Problem s takvim partnerima je što oni žive svoju realnost ubeđeni da je njihov sistem vrednosti najispravniji. Mogla sam da zaboravim na autentičnost. Sloboda je samo ako se ona poklapa sa njegovim pojmom slobode.

Tu gde sam bila kao on, bilo je super, gde nisam – bio je problem.

Naivno sam mislila da se autentičnost u odnosima podrazumeva, ali hej, tu sam da samu sebe demantujem. Manipulativni obrasci u partnerskim odnosima, između ostalog, prikazuju se i kroz nepoštovanje naših autentičnih izbora, do te mere da odjednom i najbanalnija izjava – ne volim orahe, preraste u verbalno zlostavljanje: kako možeš da ne voliš orahe, znaš ti koliko su orasi zdravi, ti moraš da jedeš orahe, prvi put čujem da neko ne voli orahe, stvarno nekad umeš da lupiš nešto samo da bi mislila da si drugačija. 

I tada odlučimo da jedemo orahe, jer je mnogo lakše pojesti prokleti orah nego ponovo slušati taj urušavajući repertoar.

Jebali te orasi. 

Koliko puta ste čuli ili pročitali komentar: pa, kako nije videla? Stavljanje tereta odgovornosti na ženu, umesto na nasilnika, ne stvara siguran prostor za žene. Psihičko nasilje ne počinje šamarom, vrtlog beznadežnih osećanja se stvara postepeno dok sumnja u sopstvenu realnost ne počne da se podrazumeva, a manipulativni obrasci su toliko snažni da dugo niste svesni da se psihičko nasilje dešava jer dolazi od osobe kojoj verujete.

Ti odnosi te toliko oskrnave da povraćaš sopstveni nemir.

Negde između dana kad sam plakala na sivom kauču i kad više nisam mogla da budem kriva za sve, otišla sam.

Nije bilo romantično,

nije bilo bezbolno,

nisam se osećala hrabro.

Osećala sam se prazno.

Znala sam da imam noge da hodam gde želim, a pojma nisam imala kako se hoda, jer sam godinama slušala da i to radim pogrešno.

Znala sam da imam terapiju u petak u 17h i drugarice koje su dostupne i u 2 ujutru, za slučaj da ne znam kako se spava.

“Utvrđeno je da zavisnost od pornografije kod muškaraca dovodi do anksioznosti i nižeg samopoštovanja”, (izvor: International Journal of Mental Health and Addiction). Mislim se, tu negde oko 4 ujutru, da li zaista filmovi sa šifrom mogu da budu štetni? Zar oni ne treba da…razvesele?

Bezgrešni nismo, pa da počnemo.

Gledali ste bar jedan pornić. Makar kao klinci na TV 1000. Da, momci, i devojke gledaju porniće, ‘ajmo dalje. Šta se tamo servira? Potpuno iskrivljena percepcija ženske lepote i hibridnih muških polnih organa. Savršena tela i žene koje uvek uživaju.

Ta savršena tela nisu kao ona na Instagramu gde se bira dobra poza i još bolji filter, već najsočnije grudi i devojke koje nemaju zahteve, nemaju pitanja, nemaju granice. Vreme je da svi dečaci saznaju: pornići postavljaju nerazumne standarde za seks i prikazuju neautentične devojke i muškarce.

JA BIH DA PRIČAMO O NEREALISTIČNOJ PRIRODI PORNOGRAFIJE

Pre nego što me proglasite “zagorelom” nisam, ne brinite, samo imam snažnu želju da vam kažem da devojke imaju nesavršenosti na koži, da smo (skoro) svi asimetrični, da ne uživamo uvek i da vas pitam: čujete li kako fejk stenju?

I šta je sa uvek prisutnom erekcijom? Hajmo, ljudi, kada ste gledali pornić u kom dolazi do odsustva erekcije? Pojava koja se dešava i koja nije sramota, u filmovima za starije od 18 godina ne da se ne pominje, nego mi se čini da se tinejdžerima plasira priča prema kojoj će im sve što treba da bude dignuto, uvek biti dignuto.

Ovo ne znači da isključujem postojanje hroničnih problema koje treba rešavati, već želim da ukažem na potenciranje situacija koje nisu u skladu sa realnošću. Složićemo se da smo svi imali iskustva koja nikada nećemo videti u pornićima.

Pornići prikazuju savršene seksualne odnose, savršene partnerke i devojke koje niko ne pita šta žele. U našoj kulturi nije praksa da se o seksualnim odnosima priča s roditeljima (ne računam pijanog teču koji te na slavi pita: Je l’ je*eš ti nešto?). Pa, gde onda klinci imaju prve časove seksualnog obrazovanja? Na PornHubu, logično.

I dalje imam nesanicu, mislim da je oko 5 ujutru, dakle, savršeno vreme da se zapitam – mogu li pornići da stvore iskrivljenu sliku o muško-ženskim odnosima? I može li način tretiranja devojaka u pornićima da se odrazi na partnerske odnose i generalno odnos muškaraca prema devojkama?

I, da, mogu li da stvore nesigurnost kod muškaraca? U zlo doba mi treba pouzdano istraživanje, ali i prostom logikom dolazim do odgovora: da, da i da. Znam da je porno industrija tu da probudi i zadovolji najdublje ljudske nagone, ali, hej, neke posledice postoje. Opet bih vrištala, ali ovog puta da me čuju svi dečaci:

seks ne mora da traje sat vremena i to bez pauze;

prema devojkama se ne postupa kao u pornićima, ne lupiš joj šamar jer je to loži;

tvoja partnerka ne treba da bude pokorna;

za dobar seks važna je i prava prisnost;

porno filmovi su gluma i te devojke i ti momci su pripremljeni za svaku scenu.

Ja ne mislim da su pornići zlo, ali mislim da se tokom pretrage možete fokusirati na sadržaj koji bolje predstavlja partnerske odnose. U suštini, seks je uživanje, a ne test izdržljivosti.

Ne znam kada sam zaspala, ali ujutru sam se setila i da Dizni prikazuje savršene prinčeve koji su tu da devojkama reše problem. Bajke su nam, izgleda, nametnute. Devojčicama u detinjstvu, dečacima u pubertetu, a kad je rezultat vidljiv? Kad biramo partnere.

Očekivanja su nametnuta tako da žena ne sme da pokaže slabost. U patrijarhalnom društvu slabost je kultna asocijacija na ženu, dok je muškarac jak, stabilan, uspešan. Da bi došla do ravnopravnosti i prihvaćenosti, žena je trebalo da dobije sve te osobine koje čine muškarca. Da ona bude jaka, da može da izdrži sve i još malo preko, da ne pokazuje emocije. Ali, patijarhat voli kult požrtvovane žene, žene koja ćuti i trpi zbog porodice. Čini mi se da vremenom taj kult ne bledi jer opet žrtvujemo psihičko i fizičko zdravlje da bi društvo koje ženska borba ni najmanje ne zanima, reklo – bravo, jaka si, tako treba. Zar zabrana slobode nije kada moramo da obraćamo pažnju na sva ta očekivanja i pravila, a pobeda slobode kada pustimo sebe da dišemo? 

Jesam li ja bolja kad progutam šesnaestu knedletinu, slažem da mi nije teško, da nisam toliko umorna i da mogu ja to sama? Mogu mnogo toga sama, uglavnom uradim i ono što mi je teško, ali da podsetim koga treba: ne moramo ništa. Sloboda je kad damo sebi dozvolu da dobro činimo sebi jer su nas u krajnost oterali oni koji ne razumeju pojam ženskog oslobođenja. Oslobođenje znači, između ostalog, da svaka žena može da odluči šta u kom trenutku želi da radi ili ne želi i da je tuđe osude ne definišu. 

Često ćete čuti da su Superžene nastale kao posledica feminizma, što je na previše nivoa pogrešno. Superžena je novi trzaj patrijarhata jer odatle dolazi svaki “žena mora/treba da” princip. Patrijarhalno društvo voli kada se žene odriču nečega i kada je lični mir cena tog odricanja. Voli tihu požrtvovanost jer ako se ne daj bože osilite da nešto nećete i da vam je nečeg dosta, pa to je znak da niste dovoljno jake. 

A kad smo kod ženske snage – ženama ništa nije poklonjeno. Nemojte da vas ikada uvere u suprotno. Ponosna sam na žensku borbu jer smo se za mnogo toga izborile, mnogo puta pobedile, često se vraćale na početak, pa gazile opet kao da nam nije dosta svega i kao da nismo videle da za većinu odluka nije bilo bitno koliko je truda uloženo jer su se odluke donosile od strane muškaraca.

Naviknute da konzumiramo tuđa mišljenja, dobile smo Superženu koja se odriče svega, a najviše sebe da bi dokazala da pripada svetu koji ponovo očekuje i ponovo deli uloge. Istina je, zapravo, da nikada nisu prestali da nas definišu, karakterišu i da nam nameću svoju volju. 

Žena kaže ženi – možeš sama, ali ne moraš. Sloboda je u zajedništvu.

Mi želimo borbu i solidarnost. 

Ne želimo selektivnu podršku uz cvet, vaučer i masažu.

Želimo da ne relativizujete traume žrtava. 

Želimo da ne pomislite “sad su sve silovane”.

Želimo da stojite rame uz rame sa svakom od nas.

Želimo da preduzetnica sme da zatrudni.

Želimo da zauvek zabranimo dečje brakove.

I da nikada ne pomislite da imate pravo na život žene.

Da nikada ne pomislite da možete odlučivati umesto nas.

Želimo inženjera i inženjerku, obućara i obućarku, spremača i spremačicu.

Osmi mart znači da pružate podršku u borbi za ekonomsku, socijalnu i političku ravnopravnost žena i muškaraca.

Znači i da ćete odgovoriti na nepravdu.

Da poštujete pravo na telesni integritet.

Da ne preispitujete svaki naš vrisak za pomoć

Jer vrisak znači da smo predugo trpele.

Ako ovo ne možete, nemojte ni karanfil.

Rodna nejednakost prožima svaki deo naše kulture.

Čak i ako pokušamo da kontrolišemo razgovore u sopstvenom krugu, rodne predrasude se nekako provuku.

Patrijarhalno društvo je spremno da do te mere umanji žensko iskustvo, da i u traumama, zlostavljanju i uznemiravanju vidi priliku da se ponovo bavimo njime i predstave sebe kao žrtve.  Da naš vrisak i borbu pretvore u odbranu svojih hijerarhijskih privilegija. Njima je relativizovanje najjače oružje.

Što nisi prijavila ranije

Šta si tražila s njim

Ko zna kako si ga isprovocirala

Nije to baš tako bilo

Iza svake priče o zlostavljanju, silovanju i traumi, neki ljudi mrmljaju da žene žele malo pažnje. 

Iza svake #nisamprijavila ispovesti postoji sumnja da li je baš toliko žena doživelo zlostavljanje.

Kada su Milena Radulović i Iva Ilinčić progovorile dobile smo još jedan dokaz da rat nije završen. Ne znam da li smo svi svesni tog iskoraka, ali njih dve su pokrenule najglasniju revoluciju koja se na našim prostorima nije dogodila godinama unazad. Žene su rekle da više neće da ćute. To nam je sada manir. I obrisale smo ono “požrtvovanost je najvažnija ženska osobina” jer, jednostavno, nije.

A kada sledeći put budu pisali istoriju borbe za rodnu ravnopravnost, nova velika imena biće upisana.

Živela ženska prava!

Isto kao i vama, poslodavcima sam rekla da odlazim iz zdravstvenih razloga. Bilo mi je žao da “cinkarim” ženu koja je godina moje mame, ona ako dobije otkaz teško će pronaći drugi posao. Ja mogu, ja sam mlada.
Radim više od 10 godina što znači da sam progutala desetene knedletina, prećutala milion nepravdi jer posao ne pada s neba, svuda je tako, ako neću ja da radim – ima ko hoće. Kapitalizam je moćna i opasna igračka i naterala nas je da dostojanstvo pretvorimo u otirač.
Pravila ponašanja koja zaposleni trpe ušla su nam u glave i stvorila izopačene sisteme vrednosti, pri čemu vrednost dobija samo nadređeni.

Iskreno, žalim nas što smo dopustili da u oglasima za posao kao benefit piše redovna plata. Plata je obaveza koju poslodavac ima prema zaposlenom, državi, a i moralno prema sebi.
“Uuu, piše redovna plata. Hvala hvaljenom Isusu što ću u ovoj firmi dobiti ono što se podrazumeva.”

Svi smo emotivno i mentalno pukli i dozvolite da odvežem jezik:

Hej, poslodavci, ne kaže se multitasking, nego – nećemo da zaposlimo još ljudi, pa ćeš ti biti osoba za sve.

Probni period ne znači da samo vi testirate zaposlenog, već da i druga strana vidi da li joj vaša firma odgovara.

Da li znate koliko vremena oduzima jedan test zadatak? Šta mislite o tome da i mi vama pošaljemo jedan zadatak na osnovu koga ćemo videti da li nam odgovara vaš način poslovanja i da li ste dovoljno kompetentni da budete naš nadređeni? Ne brinite, neće vam oduzeti više od 7 dana, baš kao ni nama ovaj koji smo dobili na mejl (“Draga, u attachu je..).
I zbog čega u oglasima za posao ne stoji kolika je minimalna, a kolika maksimalna plata za navedenu poziciju? Znam, porezi i doprinosi jesu veliki, ali kako bih vam rekla, ukoliko ne možete da tretirate zaposlene kao ljude koji imaju planove (kupovina stana, formiranje porodice, život koji zaslužuje malo više od osnovnih egzistencijalnih potreba), onda stavite ključ u bravu i ne nazivajte bezobrazluk “nema ko da radi”.

I šta mi imamo od dinamičnog radnog okruženja, ako ćemo u 8 uveče dobiti mejl da je nešto baš hitno. Mili moji, sve što je hitno nije bitno jer da je bitno, setili biste se na vreme.

I šta znači “spremnost na rad pod pritiskom”?

I na kraju, kad već svi koriste LinkedIn kako im se ćefne, što se ne uvede praksa da tamo pišemo zbog čega smo zaista napustili posao.
Zato što mi duguju platu od novembra, a sada je jul.
Zato što opis posla tokom procesa selekcije nije ni blizu realnog radnog dana u toj i toj firmi.
Zato što mi je direktor rekao da ako on kaže da idemo u wc i s*remo, mi ćemo to morati da uradimo jer je on to rekao.
Zato što nam je muka od plate u koverti.
Zato što na radnom mestu nemamo pravo da koristimo stolice.
Zato što nemamo pravo da za vreme pauze kupimo doručak.
Zato što očekujete od nas da crknemo za vašu firmu.

*navedeni primeri imaju sličnost sa stvarnim situacijama jer su stvarne situacije.

Svaki put kad mi je knedletina bila toliko velika da je organizam odreagovao povraćanjem, pomislila sam koliko još ljudi sedi, ćuti i trpi? Čemu ta igra afla šefa i beta radnika?

Pre par meseci, kada je hrabra Jovana javno iznela stanje u P.S. Fashionu, zapitala sam se kako mi to dajemo otkaz?

Ne mogu više.
Pa, ipak mogu još malo.

Izdržaću do Nove godine i onda dosta.
Pa, ipak moram da otplatim kredit.

Pa, dobro, htela si da budeš uspešna, šta sad kukaš, radi.
Pa, mi se takav put do uspeha smuči, pa mi se još malo smuči, pa popijem lek protiv bola u želucu.

Poslaću mejl da dajem otkaz.
I šta ćeš posle?

Sedi, ćuti i trpi je mantra koju su nam roditelji, čuvena Jugina deca, ostavila u nasleđe. Međutim, čini mi se da to “porodično blago” polako nestaje. Možda ga Siniša Pavić nije tako zamišljao, ali nove generacije neće imati problem da kažu: “Jeste li vi, bre, normalni?” i bez trunke razmišljanja sve objave na TikToku uz neki popularni soundtrack.

Mobing sam doživela na tri radna mesta i ovo se desi kad mučitelju daš otkaz:
naučiš da nisu svi isti, da neki cene sve što radiš;
naučiš da brže mahneš kad ti se okrene želudac jer ulaziš u kancelariju.

Volela bih da poslodavci shvate:
zaposleni nisu robovi.
zaposleni jednog dana skupe hrabrost da odu.
zaposleni nađu bolje poslovne prilike.
zaposleni mogu da se zauzmu za sebe.
zaposleni jesu zamenljivi, ali i vi ste.

Zato, aj da se dogovorimo – nepoštovanje zaposlenih je sve suprotno od uspešnog biznisa.
Nagrade i godine postojanja firme ne vrede ni tri dinara ako ne shvatate da su pored i preko puta vas ljudska bića.