Najčešći razlog zbog kog idem „kod mame i tate” je zdravstvene prirode. Ne, ne idem da mi kuvaju čaj i supu. O svojim zdravstvenim problemima pisala sam za VICE više puta, pa nema potrebe da ponavljam kako izgleda lečiti se od depresije u Srbiji. Ono što nikad nisam pomenula jesu moja grozomorna iskustva sa tim lečenjem u Beogradu. Ne želim nikoga da plašim, uverena sam da prosto nisam imala sreće sa lekarima. Manji grad ti daje mogućnosti da se podrobnije raspitaš o psihijatrima i odeš kod najboljeg, koji je uz to još i jeftiniji od najgoreg u Beogradu. U tom smislu sam imala sreće koliko sam teška. I ne, nisam tako depresivna nikad trčala u Kragujevac da se zavučem mami pod suknju jer se osećam grozno. Izvodila sam svakojake mentalne gimnastike da prikrijem sve simptome, obavestila sam porodicu o svojoj dijagnozi, ali nikad nisam dozvolila da me vide u najgorem izdanju.

Moji odlasci „kući” postali su češći kad sam zakoračila u odrasli život.

Zašto? Zato što čvrsto verujem da do nekog uzrasta roditelji treba da brinu o deci, a posle toga, red je da im se skinemo s vrata. Moji roditelji (a verovatno i mnogi drugi roditelji) sa ovim se ne bi složili. Znate već kako ide: „Ti si moje dete i ja ću uvek da brinem za tebe.” Da, znam da hoćeš, ali samo onoliko koliko te priroda uslovljava, ne moram ja dodatno da ti tovarim brigu na vrat. Ne znam, jebiga, odavno smatram da si odrastao onog trenutka kad shvatiš da su mama i tata samo ljudska bića, koja se trude da žive najbolje što umeju, ali, kao i svi drugi, imaju svoje slabosti i muke.

Kad bolje razmislim, za vreme studija sam u Kragujevac išla ređe nego sad. Išla sam koliko i sva druga studentarija – kad mi ponestane para ili čistih gaća. Moji odlasci „kući” postali su češći kad sam zakoračila u odrasli život: kad sam počela da radim, sama plaćam kiriju i račune, izdržavam se i preživljavam. U profil prekarnog radnika uklapam se toliko da mi je već muka kad čujem reč „prekarijat”. Kakve to ima veze sa mojim odlascima kod roditelja? Pa, ima, jer je glavna odlika naših prekarnih života – neizvesnost. U ovom životu koji sam odabrala da živim nije izvesno ni da ću ujutru kad dođem na posao sopstvenu firmu zateći tamo gde je juče bila.

O stalnom prebrojavanju koliko još dana do kirije i osećaju da otvaraš vrata pakla svaki put kad otključaš poštansko sanduče, ne moram da pričam. Nije mi najgore i koliko god da je jebeno, ipak držim glavu iznad vode. Nije fer da ja kukam u vreme kad drugima voda već stiže do nosa. Ali, neizvesnost. To je ono što ti noću ne da da zaspiš i zbog čega se ujutru budiš u znoju. To je ono zbog čega baba, posleratno dete odraslo u eri obnove i izgradnje, ne razume kako se još nisi udala i rodila decu, ne shvata zašto tvoja sestra, diplomirana fizičarka, radi u kafiću za bakšiš, a rođak, umesto da upiše fakultet, ide u Slovačku da fizikališe…

Neizvesnost je razlog zašto bar jednom mesečno odem kod roditelja.

Neizvesnost je ono što me je u jednom trenutku slomilo. Mogla sam o tome da ćutim i da se stidim, ali sam odabrala da pričam kad sam shvatila da ista ta neizvesnost lomi gotovo sve i svakog oko mene. Neizvesnost je razlog zašto bar jednom mesečno odem kod roditelja. To je moj način da je pauziram: da malo budem negde odakle me niko neće izbaciti jer je rešio da prestane sa izdavanjem; da ukradem od života nekoliko dana privida da ne moram da brinem sama o svemu; da se odmorim od stvari koje su banalne, ali svakodnevno kidaju živce, kao na primer to da, ako crkne sijalica, ne moram, sa svojih 157 cm visine da se verem po nameštaju ili zovem nekog da je zameni… Znam da ovo nekome može da zvuči kao glupost, ali „sigurna kuća” je neprocenjiva kad se mentalno raspadneš.

Ipak, u ovim godinama, odlazak kod roditelja odavno više ne znači bežanje na mesto gde će da te cuckaju i nunaju. Mislim, bilo bi kretenski da je tako. Ne brinu samo roditelji za decu, brinu i deca za roditelje. Upadam im tamo kad se razbole, kad provalim da kriju kako ćale već tri nedelje ide sa štapom jer mu je „nešto s kolenom”, a baba iznenada dobije recept za neki lek koji je zamena za insulinske injekcije iako nije dijabetičarka. Kad vidim da majka, takođe prekarna radnica koja je s 50 i kusur ušla u poduhvat pokretanja svog posla počne da šaltuje, jer kuća, dvorište, kuvanje, čišćenje, firma…

Rad od kuće je potpuni pakao, to sam naučila otkako je ona u tome. Ne ideš nigde, ne znaš kad ti je radno vreme, obavljaš poslovne razgovore dok mešaš ručak… Moj posao je takav da (najčešće) mogu da ga radim i sa Marsa. Nije mi problem da trčkaram od kompa do šporeta i nazad. Ako keva može stalno, mogu i ja ponekad.

Mada, kad sam već iskrena, priznajem i da, kad naiđu ili vidim da nailaze „mršavi” meseci, idem u Kragujevac da bih smanjila beogradski račun za struju.

Ne želim ni da se foliram da smo neka idealna porodica, jer nijedna nije. Svađamo se, još kako se svađamo. Kad se posvađamo, pitam se koj sam moj uopšte i dolazila. Govorim sebi kako ja ne živim tu i kako su to njihovi problemi, a ja imam svoje. Međutim, stvarno nemam pojma oko čega se svađamo. Znam sigurno da se oko para ne svađamo nikad, što je prilično čudno za ljude koji su svi odreda odabrali da rade stresne, a slabo plaćenje poslove. Mada, kad sam već iskrena, priznajem i da, kad naiđu ili vidim da nailaze „mršavi” meseci, idem u Kragujevac da bih smanjila beogradski račun za struju.

Pre sedam-osam godina, moja plata je bila toliko mala, da je mogla da zalegne isključivo za kiriju. Plaćala sam taj glupavi stan u Beogradu samo da ne bih morala da tražim drugi kad dođu bolji dani. Pola godine sam provela u isključivo u Kragujevcu i, jebiga, potpuno sam izludela. Što zbog već stečene navike da živim sama, što zbog straha da ću ostati bez posla, pa ću morati da se zaposlim u kineskoj prodavnici u Kragujevcu. Nemam ništa protiv kineskih prodavnica, nego, u Kragujevcu ih ima natprosečno mnogo (4 kineska tržna centra, bre), pa je to najizglednija karijera. Mislim da sam tad „zapatila” napade panike.

Uprkos svojim čestim dolascima kod roditelja, ja svoj samački (jebote, kako gadna reč) život volim. I da, kao i svi drugi koji su nekad davno otišli od kuće, zbunjena sam kad me roditelji pitaju gde idem i kad ću da se vratim. E tu dolazimo do kvake 22 i glavnog razloga zašto idem u Kragujevac i zašto, dok sam tamo, iz kuće skoro da i ne izlazim. Ne, nije zato što me mama i tata ne puštaju napolje.

Petnaest godina u Beogradu živim po studentskim domovima i iznajmljenim garsonjerama. To je OK varijanta dok ne dođeš „u neke godine”, a ja ih imam 34. Toliko sam se puta selila da sam vrlo moguće rekorderka u broju kupljenih četki za klozet, lavora i onih plastičnih čuda za ceđenje sudova. Umorna sam, jebote. U prethodnom stanu se nikad nisam ni raspakovala do kraja. Kad mi je gazda saopštio da mu dolazi rođak na studije i da moram da se pokupim za 10 dana, u kutije, torbe i kese sam vratila samo najnužnije. Ostalo nikad nisam ni povadila. U ovom sad sam se ipak raspakovala, da ne bih živela ko stoka.

Ali u tome i jeste kvaka: u Kragujevcu nisam u garsonjeri i ne moram da biram da li ću imati prozore ili veš mašinu. U Kragujevcu sam u pravoj kući za porodicu, sa sve dva kera i mačkom, sa svim kućnim aparatima i uvek ima kafe i toalet papira (svako ko živi sam razume užas kad se zajebeš pa zaboraviš da kupiš jedno od ova dva). U Kragujevcu ima i trem i bašta i ruže i travnjak. Kad pobegnem tamo, zabodem se na taj trem, mirišem te ruže, blejim u tu travu i pomislim: jebote, mogla bih ovako do kraja života. A onda neko od ukućana dođe da me nešto pita.

Nažalost, to se upravo događa Dragani Petrović iz Kragujevca, ženi čija je dvogodišnja ćerka Nađa početkom aprila umrla od malih boginja.

Društvenim mrežama kruži jedan tekst sa naslovom „Nađa nije umrla, Nađu ste ubili“. Taj naslov je najkraća i najveća istina o smrti ove devojčice. Nađa je imala retku autoimunu bolest sa kojom je mogla, uz manje teškoće, da proživi dug i kvalitetan život. Nažalost, zbog te bolesti nije smela da primi MMR vakcinu koja bi je zaštitila od morbila. Zarazila se u bolnici od dečaka za kog se u trenutku kad je primljen nije znalo da je oboleo.

Mesecima je Nađa bila biljčica, u komi, sa oslabljenim vitalnim funkcijama. I to smo svi znali, jer je Nađina majka preko duštvenih mreža uporno izveštavala o tome i trudila se da objasni zašto je važno da MMR primi svako ko može.

Ono što nismo znali jeste da za sve vreme dok je trajala Nađina agonija, njenu mamu opsedaju antivakseri predvođeni izvesnom Jagodom Savić, državljankom Bosne i Hercegovine.

Nismo znali da Jagoda zatrpava majku idiotskim tvrdnjama da joj je dete zaraženo „laboratorijski proizvedenim sojem morbila“, da je preko Fejsbuka zamara ponudama da je poveže sa nekakvim italijanskim lekarima koji navodno mogu da pomognu detetu, da maltretira ženu kojoj nije ni do čega osim do toga da joj se dete oporavi, ženu koja je, da zlo bude veće, sve vreme potpuno svesna da su šanse za Nađino ozdravljenje minimalne.

Nismo znali da Jagoda od bolnice u kojoj Nađa leži traži medicinsku dokumentaciju, što je, inače, zakonom zabranjeno.

Nađa je umrla. Nađu su ubili. Ubili su je oni koji odbijaju da vakcinišu svoju decu, oni koji tvrde da MMR izaziva autizam, oni koji misle da nešto znaju jer su pročitali „na internetu“, oni koji tvrde da ne postoji kolektivni imunitet, koji ne razumeju da vakcinisanjem ne štitimo samo sebe, nego i one poput Nađe, koji iz zdravstvenih razloga ne smeju da prime vakcinu. No, njima očigledno nije dovoljno 4858 zaraženih i 15 mrtvih samo u Srbiji.

Smrt nije dovoljna, nego još i skaču po grobovima. Nakon Nađine smrti, Jagoda je nastavila da teroriše Draganu.

Mrtva hladna, na FB profilu ostavila joj je, ispod linka sa vešću o Nađinoj smrti, poruku: „Uz svo dužno poštovanje prema tragediji koja te je zadesila, hajde, majko, budi iskrena pa nam objasni kako je Nađi autoimuna bolest ustanovljena sa godinu i po dana, a MMR je po kalendaru trebalo da primi sa godinu?“

Onda je nastavila da joj preti porukama (Dragana ih je javno objavila), u kojima trabunja kako majka mora da preuzme odgovornost, kako je podnela krivične prijave, te je najbolje da je Dragana ostavi na miru jer je sad „strana u postupku“. Sve što Dragana sve vreme i hoće jeste da Jagoda nju ostavi na miru. Ona je državljanka druge zemlje i nikom nije jasno kako može iz BiH da pokrene bilo kakav postupak protiv osobe koju ne poznaje i koja njoj lično ništa nije uradila, niti koje tačno krivično delo Jagoda prijavljuje.

Kad sam prvi put ovo videla, mozak mi je doslovno stao. Nije mogao da preradi kako je ovo moguće.

Kako neko može da bude toliko samouveren, toliko zadrt u svojim uverenjima, da ne preza od ovakvog zverstva. Možda nije do Jagode, možda je do mene, jer mislim da sopstvena ubeđenja i principe treba stalno iznova preispitivati i proveravati. Jedino o čemu sam mogla da mislim je to ime. Jagoda.

Jagoda asocira na lepo, dobro, na zdravo. Kako neko ko se zove Jagoda može da radi ovakve stvari? Kako je tako lepo ime zalutalo i prilepilo se na takvog gada od osobe? Znam, lupetam i gubim se u asocijativnim nizovima i lavirintima, ali to je valjda normalno kad nešto ne možeš racionalno da preradiš. Sve i da Jagoda ode u opštinu i promeni ime u, šta znam, Kuga, to neće vratiti Nađu, to neće promeniti sve što je Jagoda učinila, neće obrisati sva zla koja je nanela.

Posle svega što sam videla, neka uverenja sam spremna da preispitam. Na primer ono da antivakseri zaslužuju nultu toleranciju i da ih sve treba pohapsiti i odstraniti iz društva.

Posle maltretiranja Nađine majke, spremna sam da kažem: okej, budalesajte po svojim FB grupama, klistirajte se kafom, pijte varikinu, gledajte u sunce, samo ostavite Draganu Petrović na miru. Samo to.

Neće vam od toga ruke biti manje krvave, ali će bar nama ostalima ostati zrnce vere u ljude, mrvica nade da apsolutno zlo ne postoji.

Ovako, svi vidimo da su antivakseri zaista apsolutno, nepatvoreno, beskrupulozno zlo. I nek mi oprosti Hana Arent, ali u svemu ovome ne vidim ništa banalno. Da je banalno, razumela bih. A ne razumem ništa, osim da ljudi umiru jer neki drugi ljudi lažu.

Ovo vam je, dragi moji, odlomak iz knjige „Vaspitavanje roditelja“ izvesnog Sergeja Lazareva, zaumnika koji se već decenijama mota po Balkanu, uči ljude kako da otvaraju čakre i predstavlja se kao filozof i iscelitelj. Poreklom je iz Rusije, ali nekako se zapatio ovde na Balkanu, da morališe i šarlatanskim metodama isceljuje duše. I da, kao što vidite, piše gluposti, poput onoga da istražuje vezu izmedu unutrašnjeg stanja duše čoveka i njegove sudbine i zdravlja. Drugim rečima, ako se razboliš, sam si kriv, sigurno si napravio neku gadost u životu. Imaš dete sa smetnjama u razvoju, aha, pa mora biti da si kurva. Samo me zanima da li je ogovaranje takođe primer nemorala i da li će gospođu koja je Lazarevom razjasnila sudbinu sirote žene stići neka kosmička nepravda. I otkud, pobogu ona zna s kim je sve ova spavala, pa joj još i satnicu otkucava. OK, nismo blesavi, jasno nam je da je ova pričica najverovatnije u potpunosti izmišljena.

Taj je Lazarev verovatno još i najmanje poznat od svih ženomrzaca koji ordiniraju ovim prostorima. Nema ga u mejnstrim medijima, ne piše kolumne za najčitanije dnevne novine, niti obitava po televizijskim studijima. Za razliku od nekih drugih koji šire svoje ženomrzačke ideje i metastaziraju po javnom prostoru.

Evo, na primer, Zoran Milivojević, redovni kolumnista najstarijeg lista na Balkanu – „Politike“. Počeo je kao „draga Saveta“ u jednom ženskom časopisu, a onda ga je krenulo u životu, pa se raspisao i objavio bog zna koliko knjiga. Njegov opus se vrti oko tri teme: ljubav je patologija, jedna potpuno nezdrava stvar koja nikom ne treba u životu i sve je bilo bolje u vreme ugovorenih brakova; decu treba tući, jer kako drugačije da ih naučite da ne guraju prst u šteker; žene su same krive za sve što ih snađe jer su lukave i prepredene, a ako nisu, onda u njihovoj ličnosti dominira muški princip koji je, je li, bezgrešan i sve u svemu divan. Mediji u Srbiji Milivojevića uporno potpisuju kao psihijatra, iako je lekar opšte prakse koji je prošao kurs transakcione analize (TA) i stekao licencu psihoterapeuta.

U međuvremenu mu je i ta licenca istekla, tako da formalno, on nije ništa. Ali suštinski, mnogo je onih koji mu veselo kliču i aplaudiraju. Kad je pre tri godine krenuo u kampanju za fizičko kažnjavanje dece, pobunila se katedra za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, prikupivši više od 400 potpisa kojima se cela struka ograđuje od popularnog Zoće.

Mučno je nabrajati sve njegove citate u kojima pokazuje nepatvorenu mržnju prema ženama, ali ima jedan na koji treba podsećati uvek i zauvek. U julu ove godine, ispred Centra za socijalni rad Rakovica, bivši muž ubio je medicinsku sestru Maju Đorđević, a pre toga golim rukama zadavio njihovog četvorogodišnjeg sina. Maja Đorđević je godinama pokušavala da dokaže kako njen bivši muž predstavlja opasnost po dete (već je pretio da će ga ubiti, pokušao je da zakolje Majinu sestru razbijenom flašom). Umesto da joj institucije pomognu, ona je celu svoju bednu platu medicinske sestre davala za sudske kazne jer je kršila odluke suda i nije dozvoljavala ocu da viđa dete. Da je bila u pravu ispostavilo se kad je već bilo kasno i za dete i za nju. A na sve to Milivojević je imao da kaže: „Svaka savremena tragična priča, uključujući onu u kojoj je otac bacio pred majku zadavljeno dete, nakon čega ju je usmrtio nožem, ima svoju istoriju i svoj kontekst.

Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila.“

Može li zverskije, može li neljudskije? Kojom reči opisati onog ko krivi žrtvu za zločin? Kakav to čovek sudi mrtvoj, zaklanoj, na pravdi boga unakaženoj ženi i proglašava je krivom? Prvo, čovek koji mrzi žene. Drugo, čovek koji bi uradio i rekao bilo šta samo da privuče pažnju javnosti i ispadne tobožnji skandal majstor. A onda, kad mu ista ta javnost odgovori opštim zgražavanjem, daje cmizdrave intervjue u kojima gnjavi o organizovanim hajkama besne internet rulje. Kamo muškost, Milivojeviću? Gde nestade junaštvo i sposobnost da se viteški podnesu udarci? Nigde, jer ga nikad nije ni bilo. Jer onaj ko napada samo slabije, samo žene i decu, u sebi nema ni mrve junaštva. Naprotiv, imamo posla sa čistim kukavičlukom.

Greota bi bila da pišem o glavnim propagatorima mizoginije na Balkanu, a da ne pomenem svog omiljenog ženomrsca Vladislava Đorđevića. Njegove biografije nema nigde na internetu, pa je teško utvrditi šta je i ko je. Znamo da piše za opskurne nacionalističke portale poput Vidovdan.org, Srbin.info, Srpski kulturni klub, a ponekad se probije i do Nove srpske političke misli, koja jeste desničarska, ali em ima ozbiljne autore, em veliku čitanost, a prema onome što znam, i tamo se Đorđeviću smeju iza leđa, a tekstove mu objavljuju tek da malo „zakuvaju“. Kao žena i feministkinja ne libim se da priznam: volim Vladislava Đorđevića. Njegova su pisanija toliko anahrona, toliko kaskaju za 21, pa čak i za 19. vekom. To vam je jedan bog-otac koji piše protiv obrazovanja žena, jer zauzimaju radna mesta muškarcima, umesto da sede kući, bazde na gulaš i rađaju decu. Osim toga, te Đorđevićeve imaginarne žene su promiskuitetne, kurvaju se iz sata u sat, kao ova nesrećnica iz priče Sergeja Lazareva, a da sve bude još gore, dominiraju među zaposlenima u prosveti, pa nam truju decu svojim poganim idejama o slobodi i emancipaciji. Znate zašto volim Đorđevića?

Zato što me njegovi stavovi, naročito o obrazovanju žena, podsećaju na 17. vek kad je tada zvanična ginekologija dovela do toga da žene ne mogu da se školuju. Kako, pitate se.

Tako lepo, što su tadašnji lekari tvrdili da su žene gluplje i ne vredi ih školovati jer imaju matericu. A kroz matericu ide velika arterija, zbog koje do ženskog mozga stiže manje krvi nego do muškog, pa je opismenjavanje ženskinja zaludna rabota.

Zapravo, volim sve ženomrsce. Aman, bre, da ih nema, pa mi žene ne bismo imale pojma koliko vredimo. Da ne vredimo, ne bismo smetale nikome. Da ne činimo ništa (osim rađanja i kuvanja) nikom ni za šta ne bismo bile krive. Da nismo obrazovane, pametne i stručne, nijedan se frustrirani nesrećnik ne bi dosetio da mu baš mi „krademo“ posao. I zato, ženomrsci, hvala!