Pred Međunarodni dan žena, dogavarajući se sa urednicama Lole, mislila sam da ću pisati o susretu sa narodnim poslanicama u Skupštini Srbije i njihovom pogledu na položaj žena. Međutim, na tom susretu, iako je upriličen povodom Dana žena, nije bilo…
Imam tone grešnih zadovoljstava: posećujem ženske forume, gledam glupave rijalitije i treš serije (odgledala sam sve sezone „Once Upon A Time“, blagi bože), čekam prvi u mesecu da Suzan Miler izbaci mesečni horoskop za moj znak…
Možda ste ih primetili, društvene mreže preplavljene su njima. Tužni postovi i tvitovi o starici koja u mesari traži 200 grama junetine, vaga pokazuje pola kilograma, mesar joj bez reči daje zamotuljak i naplaćuje samo 200 grama.
Samo onaj ko je poslednjih nekoliko dana proveo na Marsu ili u divljini bez interneta još uvek ne zna da su izašli rezultati nagradnog konkursa srpskog Ministarstva kulture i informisanja, za najbolji slogan koji će biti korišćen u kampanji za podsticanje rađanja u Srbiji.
Portali i štampani mediji u Srbiji ovih dana bruje o lekaru koji je u sred programa uživo besan napustio televizijski studio. Ovo nije prvi put da gost ljutito skine mikrofon-bubicu i ode iz emisije, zapravo, nije ni drugi, već ko zna koji…
Ako smo nešto naučili u prošloj, 2017, to je da seksualno uznemiravanje postoji, da ga je mnogo, mnogo više nego što muškarci mogu da zamisle, iako to sve žene znaju, i da ga ima svuda, od Holivuda do plantaže malina. Osim što sve mi odavno znamo da svaka od nas može da bude žrtva, sada smo naučili da bilo ko od njih može da bude nasilnik, čak i oni koje zbog njihovog dela slavimo i obožavamo.
Uvodna napomena: ovaj tekst se ne bavi reality programima u kojima je nekoliko desetina ljudi izolovano od spoljnog sveta pod 24-časovnim video nadzorom. To mi je bilo zabavno kad je tek krenulo „u nas“, kad odgledaš jedan, video su sve, a sad su se već pretvorili u degutantno iživljavanje nad gledaocima.
Da ne bude zabune: nikad nisam bila zavisna od alkohola, niti sam išla na odvikavanje. Pila sam koliko i većina ljudi mojih godina, a onda sam samo jednog dana odlučila da više neću. Eh, a nekad sam mogla da bacim pod sto četvoricu muškaraca, pa ko gospođa izađem iz kafane i ušetam u taksi…
Više od decenije, svake godine u ovo predbožićno/prednovogodišnje vreme, pogasim svetla, uključim novogodišnje lampice i jelku, zavučem se pod ćebe i gledam „Love Actually“ iz 2003.
Ne znam koliko sam puta u poslednjih nekoliko meseci citirala dramaturškinju Minju Bogavac koja je jednom rekla da uvek radimo na bar jedan obrtaj više od onoga što naše telo može da podnese. Citiram je često, ali očigledno da nisam utuvila to što je rekla, jer, evo me opet, preforsirane, sagorele i ukočene.
