Počnimo od mene.
Ja nisam luda. Nikada nisam ni bila.

Mada, više ne mogu da tvrdim da li želim da se deklarišem kao normalna u svetu gde “normalni” ubijaju svoju decu ili roditelje, trpajući ih u plastične kese isečene na komade.

Ko je danas izvinite lud?

Ja što koristim antidepresiv zbog smanjene proizvodnje serotonina ili onaj što krade državu zbog alavosti, koji ubija brata zbog nasledstva, što ubija ženu zbog prevare ili babu zbog zlatnog lančića. Pitanje je retoričko, upitnik na kraju rečenice nije stoga potreban.

Prestanite, zaboga, da stavljate znak jednakosti između ljudi koji piju antidepresive i ludila. Dovoljno im je što su već sami ubeđeni da lude, da su slabi, nedovoljno jaki da sami reše stvar, što im scenario njih u ludnici visi nad glavom kao Vilerov goblen.

Oladite ili se informišite. Samo nemojte pogoršavati stanje.

Uostalom kakvi su to roditelji koji svom detetu zbog lekova kažu da je ludo?
Koji ga se stide?

Koji se plaše da će neko čuti da njihova ćerka pije “lekove za smirenje” ili posećuje psihologa? Koji bi da na silu oteraju anksioznost ko mačku s praga.

Žao mi je, razočaraću vas, nećete je oterati ni kao deset mačaka. Ne ide to tako. Moraćete da se pomirite sa tim da se neka stanja ublažavaju samo lekom. Baš kao dijabetes ili povišeni krvni pritisak koji imate.

Ako nedostaje razumevanje roditelja, podrška i prihvatanje, kako da očekujem da se stigma sa mentalnih bolesti ikad povuče? Kako onda da mladi istupe i kažu: Imam problem, ne osećam se dobro. Treba mi pomoć.

Koga briga šta će okolina da kaže, spašavajte svoju ćerku i svoju porodicu. Nemojte da dovedete do situacije u kojoj će ona pomisliti na nešto gadno kao izlaz, sa oproštajnim pismom na radnom stolu.

Anksioznost nije stanje kog se treba stideti. Nije se kod vaše ćerke (ili sina) javila tek tako. Ona htela, ona prizvala, ona slaba, “ja se porađala u šumi, muž bio pijanac, pa ne znam šta je lek za smirenje”.

Super, bravo za vas. Ali, nismo svi isti. Opala, ajmo da zabeležimo sad krupnim slovima:

NISMO SVI ISTI.

Ono što mene boli, neko neće ni osetiti.
Ono što mene povređuje, drugima je možda smešno.
Ono što ja želim, drugima je možda preterivanje.
Ono što ja osetim kad izađem napolje, neko ne oseti dok je živ.
Ono što mene grize, drugog samo okrzne o ruku ili butinu.
Ono zbog čega ja plačem, drugi koristi kao svoj adut.
I tako dalje.

Zato prestanite da jačinu svog deteta upoređujete sa vašom ili jačinom druge dece.

NISMO SVI ISTI.

Neko će udariti mačku, neko će plakati jer je sa 50 metara video taj udarac i ništa povodom toga nije mogao da uradi.
Različita su nam detinjstva, genetski materijal, okruženje, okidači, odbrambeni mehanizmi.

To je vaše dete, nosi vas u sebi, nije izolovano od vas, vaših gena, vašeg odgoja, zajedničkih porodičnih iskustava. Zato nema potrebe da ga se stidite, odbacujete, ne podržavate, jer se i deo vas u njemu bori sa ovim.

Niko nije lud zbog terapije. Možda je samo osetljiviji, ranjiviji.

I dalje je ista osoba koja spava, jede, sanja, radi domaći, čita, pere kosu, priča, hoda, kupuje kokice, jede jabuku. Samo joj u nekom momentu to postane malo teže, ali to ne znači da je poludela.

Mogla bih do sutra da pišem zašto nisam, nismo ludi,
ali i ovo je za prvu ruku dovoljno.

Volela bih da je 2007. postojala neka Jovana, Ivana, Marija koja piše ovakve stvari na mrežama, da prvo ja mogu da shvatim da neću poludeti, da nisam sama i da je sve u redu, a zatim i moji roditelji koji su me stalno sa dovratka sobe pitali “Šta meni tako lepoj i mladoj fali”.

Minimum dve godine sam pokušavala da otkrijem šta mi je. Bila je to 2006. Nije bilo mreža i “Jovana” koje pišu o tome. Moglo je dakle da bude sve, i da ne bude ništa.

Kada sam na papiriću dobila napisano GAP i naziv leka koji treba da pijem, bar godinu dana sam pokušavala da shvatim šta je to, uz opiranje korišćenju leka.

Počela sam da živim anksioznost, iako uopšte nisam kapirala šta je to zaista, svakako nije značilo razdraganu poletnu kupovinu gotovih kora za pitu od malina, njihovo savijanje u lepezu i brižljivo slaganje u tepsiju, pravljenje smese i posipanje malinama i šećerom u prahu.

Ponekad je bilo teško uopšte početi dan. Ustati iz kreveta, pronaći jednu, bilo koju stvar koja će me motivisati da ustanem. Nisam imala dete, pa sam izlazila iz sobe da obrišem plastični maslinasti sto u dvorištu. Već sa drugom stolicom, mozak mi je govorio: Vrati se nazad, u krevet, samo sebe zamajavaš s ovim, neće tebi nikada biti bolje.

To sam radila, na primer.

Učila da živim sa njom, da funkcionišem sa njom, da jedem sa njom, sečem meso s njom, hodam sa njom, tražim posao sa njom, radim sa njom, spavam sa njom u malom krevetu, perem kosu dva puta, ustajem, pričam, budem. Samo budem.

Otkrivala sam njena lica. Svih 856. Nijedno nije bilo zanimljivo. Čak ni duhovito.

Da li znate kako izgleda kuvanje kad ste anksioznosti? Dok sečete luk razmišljate da li ste sposobni da sebi naudite sa nožem, da li će vam ikada biti dobro, šta ako se ovakve misli nastave, kako svi mogu normalno da žive, seku luk, dinstaju ga, pa krene očaj, paralisanost i niz fizičkih simptoma zbog kojih nemate snage da savijete koru u lepezu, kamoli dvadeset kora u dvadeset lepeza, da napravite pitu sa malinama koju nećete od muke i straha moći da jedete. Jebo pitu, borba za opstanak.

Anksioznost vas tera da mislite samo o svojim psihičkim i fizičkim nadražajima, retko kad je pravljenje omleta samo pravljenje omleta.

Tako sam ja dugo godina, možda i predugo živela anksiozno, bez opuštanja, bez sposobnosti da se radujem duže od 10 minuta jer briga i strahovi bi me već 11. minuta podsetili da su tu.

Prethodnih 30 godina meni je bilo važno da sebe dovedem u red, a ne da pravim pitu od maline, da nađem svoj mir, smisao, svrhu, da budem svom detetu i porodici prisutna, na nogama, da obavljam sve što se od mene očekuje, što ja od sebe očekujem. Nije tu bilo mnogo vremena za prepuštanje “sitnicama” poput pite sa malinama, kupovine cegera, maštanju o posteljini koja se vijori ko zastava jer nisam znala gde je moje mesto, gde pripadam, gde ta zastava treba da bude “ubodena” kao znak moje zemlje, mog parčeta zemlje.

A onda sam uz ćerku, i uz upoznatu sebe, počela da menjam toliko toga, da učim, da ponovo učim reći “ne”, “neću”, “ne mogu”,
da učim smanjiti preteranu uviđajnost očekivanja,
da shvatim da ništa nije konačno,
da mogu gde god, kako god, sa kim god kad osetim da tako treba da bude,
da ne razmišljam danas o onome sutra,
jer sutra može da se desi toliko toga,
da jasno i glasno ne dam da me bilo ko ubedi da sam čudak, ludak, da se primirim, da ne letim, da sam teška.

Ne, ja nisam teška, već su ljudi koji mi to govore jednostavni, uprošćeni to sam shvatila, toliko vrlina imam, toliko vredim, toliko sam radosna, sposobna, dečije raspoložena, tako lepo u detalje umem da sanjam, tako ogromnu želju imam da menjam svet na bolje, da nikako ne mogu da budem teška, samo… posebna.

Naučila sam da radim samo ono što mi se radi, pijem kafu gde želim, družim se sa kim želim, bojim sa detetom, crtam, izlazimo u mrak u sneg same i ležimo na snegu pod lampom dok druga deca spavaju, ne marim više za udžbenike, marim za svoj osećaj, ljude ne mogu da promenim, udaljim se ili ih prihvatim.

To sam radila prethodnih trideset godina i toliko sam ponosna da mi uopšte nije žao što je pita sa malinama tek sad napravljena a veš s ljubavlju će biti posmatran tek za mesec dana.

Nikada nije kasno za bilo šta.

Možda ću vam za deset godina pokazivati set vežbi iz obližnjeg parka ili kako da uklopite blejzer za plisiranom suknjom, možda ću sa uživanjem tucati pileće grudi pričajući vam u kameru kako je to dobar osećaj,

molim vas,
ne postoji prava godina za pravljenje pite od maline,
za zaljubljivanje,
za dete,
za brak, za razvod,
za novi posao,
kratku suknju,
za kupljen stan,
ili odlazak u podstanarstvo,
za drugo dete,
za čas joge, pevanja ili plesa,
za učenje pravljenja ribanca sa kolenicom,
niti za put na Island,
za ostavljenje, za dolaženje, za francuske poljupce, za spavanje na klupi, kampovanje, dvodelni kupaći, đuskanje na podijumu pod disko kuglom,
ko to laže da smo za nešto zakasnili
da smo za nešto požurili,

nema pravog vremena,
osim onog koje kuca u nama.

Nezahvalnost.

Opraštam sebi svu ljutnju na sebe jer sam donela odluke čije posledice nisam najbolje podnela.

Opraštam sebi svu uviđajnost prema onima koji to nikada nisu znali da cene.

Opraštam sebi što sam davala kosti, meso, šake, srce, ramena, kolena, ostala duša, dobro je. Regenerisaću se.

Opraštam sebi sva prebacivanja: teška si, komplikovana si, prezahtevna si, preosetljiva si… sve je to u redu, u drugačijim okolnostima među drugačijim ljudima bila bih originalna, kreativna, inspirativna, jaka. Bilo bi sve ovo prednost, ne slabost.

Ne mora da je uvek do mene.

Opraštam sebi što sam još uvek ovde.

Opraštam sebi što dozvolim da me budale isprovociraju, primitivci, seljaci, glupaci. Nisu vredni.

Opraštam sebi svako objašnjavanje i pravdanje tamo gde za to nije bilo potrebe.

Opraštam sebi što sam neke stvari radila jer sam mislila da se to očekuje od mene.

Opraštam sebi svako “može” kad nije moglo, svako “hoću” kad je bilo neću, svako “idemo” kad mi se ostajalo, svako “u redu je” kada apsolutno ništa nije bilo u redu.

Opraštam sebi što nisam još naučila da uradim šakom o sto. Vežbam. Sto je sve klimaviji.

Opraštam sebi svako prilagođavanje onda kada sam od toga umirala.

Opraštam sebi što sam drugačija, šta bi da sam ista. Ko svi. Neću.

Opraštam sebi svako “ko zna zašto je to dobro”, jer mrzim alibi.

Opraštam sebi svako petljanje sa površnim ljudima, površni ljude najviše dave, skloni se.

Opraštam sebi što još uvek čekam, nešto čekam, a život je ovo sada, ovde.

Opraštam sebi sve nepopijene čaše tople vode sa limunom, svako šetanje golog stomaka i sedenje na ladnom betonu, svaku noć koju nisam odspavala, svaki šamar sebi iz besa, cepanje majice,

Opraštam sebi što ne mogu u kalup,

što nikoga i ništa više ne razumem,

što mislim da se svet može spasiti, ali da je ipak možda kasno, ne žele svi to,

što sam utopista, idealista, romantičar, zanesenjak, čudak,

što sam dopustila da mi ovo ovde to stavi pod znak pitanja.

Opraštam sebi što nisam još češće išla podignute glave.

Ja sam danas prvi put pročitala (čudima nikad kraja) da je rezultat ajkuletine koja se mota oko mojih nogu višak slobodnog vremena.

Zamislite da vam je neko ko tako ili slično misli mama, vi u krevetu smotani u sopstvenu kožu i kosti, skupljate snagu da počnete dan, jedva dišete, a ona stoji prekorno iznad vas i mlateći prstom, ponavlja:

Bolje se trgni i uzmi nešto radi, umesto što se tu prenemažeš!

Želim da verujem da će eventualno u 25 veku iščeznuti stavljanje znaka jednakosti između anksioznosti i prenemaganja.

Da vam nešto kažem, vama koji mislite da je anksioznost prenemaganje,
snaga ljudi koji su anksiozni je nemerljivo veća od vaše,
njihova volja da žive je nemerljivo veća od vaše,
sve što vi radite sa niklim muškatlama u glavi, anksiozna osoba radi na mišiće.I da neko posmatra vas i anksioznu osobu nikakve razlike spolja ne bi bilo.vi po hleb, ona po hleb.

Vi sa decom u vrtić, ona sa decom u vrtić.
Vi na piće sa društvom, ona na piće sa društvom.
Vi sa decom domaći, ona sa decom domaći.

Vi usisavate, perete, ribate, ona usisava, pere, riba.

Sve isto, ali ona sa nemerljivo više snage i kondicije, jer ima na stotine prepreka (ajkula) čim otvori oči. Ona je sputana strahovima, ali se trudi ko Sizif da živi normalno.

Kada biste znali koliko je snage na dnevnom nivou potrebno anksioznoj osobi da otera crne misli, da uđe među ljude kao da je sve okej, da ispuni redovne obaveze, da izađe iz kuće, da skrene fokus, da završi poslove, ne bi tako lako i sa sprdnjom govorili “višak slobodnog vremena” i “prenemaganje”.

Ne sećam se da se prenemažem kada sam anksiozna.
Sećam se da ležim tada u krevetu.

Da je kuća kao posle zemljotresa.
Veš neopran.
Muž i dete sa ispalim rebrima.
Pas polu mrtav.
Frižider prazan.

Poslovi zbrzani ili odloženi.
Kada sam anksiozna moje dete i dalje ide na reku, duvam joj mišiće, plivam sa njom, cerekamo se, jedemo šljive i ljubimo se po toploj koži.
Pišem kolumne.

Šetam psa. Ribam kuću. Usisavam. Perem veš.
Posećujem mamu.
Pečem kolač sa višnjom i nosim ga tati na grob.
Treniram.
Kuvam.

Razgovaram sa ljudima. Šminkam se.
Sve radim (i oblije me ladan znoj, i ubrza puls, i pobelim), samo se ne prenemažem.

I svako ko ima strahove, div je. I car je. I jak je iako se čini da je slab kao pička.
Pička je onaj koji to ne može da razume. Ko ne želi da razume. Ko podjebava i ismeva nečiji teret sa kojim, koliko god da je težak, anksiozna osoba živi jer ne želi da odustane.

I ne treba da odustane.

Jer je car sa snagom većom nego što može da zamisli. I treba da prizna sebi, bez obzira na naklapanja okoline, da ima strahove i da onda to reši ili sama ili uz pomoć.A pomoć nije sramota.

Sramota je mučiti ljude oko sebe svojom glupošću, bahatošću, primitivizmom, silom, a misliti da si u redu.

Za anksioznost postoji rešenje, ali za glupost i bezobrazluk ljudi, nema ga.

Jer možda nije opterećena fizičkim izgledom. Možda ne želi da sklanja hranu od usta. Možda je sa svojim viškom srećnija i zdravija nego ti, koja si gladna i upalog stomaka pripremila flašu vode kraj kreveta da varaš glad čim se javi. Jer za nedelju dana moraš uvući sebe u onu smol haljinu, jer samo tako ćeš ga očarati. A u sebi plačeš i tužna si i pojela bi brdo čokolade i picu i kolu i prase i sve bi dala da uspeš da zavoliš sebe, i nesavršenu i debelu.

Nemoj da je pitaš zbog čega je sebi dopustila da se tako ugoji, jer može biti i da su hormoni krivi, i neki ludi disbalans, ili usporena štitna žlezda što je od stresa proradila, i da se ona trudi, ali da su hormoni i svi ti lekovi koje pije za sada uporniji i jači.

Da je pitaš zašto trči i šta „to skida kad je mršava ko grana“.

Jer može biti da je to njen način da polomi loše misli u glavi, da pobegne od lošeg dana ili sebe, bar na kratko. Možda ju je neko ostavio ili je ona nekog ostavila, pa sad traži način da zaboravi. Možda je u četrdesetim dobila dete, pa želi da mu bude zdrava i vitalna, da može da ga prati godinama u svemu. Možda voli da trči više od svega, a ti nikad nisi potrčala, osim onda kad si htela da skineš stomak, pa si brzo odustala, pa sad nju mršavu ne možeš da razumeš.

Da je pitaš koliko zarađuje.

Jer velik novac ne mora da znači da je zadovoljna uslovima rada, i odnosom sa gazdom i kolegama. Možda joj je naporno i teško, možda mora da ostaje satima duže, možda je bole ruke ili kičma, možda ju je prošle godine povredila mašina, možda radi noću, a od deteta ne može da spava danju, možda trpi, možda često plače u toaletu, ali još uvek ne može da ode. I zato probaj da je ne pitaš koliko zarađuje, već da li je zadovoljna. Svakako njenim novcem nećeš plaćati svoje račune za struju, kupovati mleko i meso.

Da je pitaš zašto je sama.

Jer možda je odabrala da živi i umre sama, bez igde ikoga da je obiđe ili skuva supu kad je gripozna. I možda se to tebi čini jadno i tragično, ali možda je ona za sebe tako odlučila. A možda i čeka. Ne staje sa pred matičara sa prvim prolaznikom. Naći tu neku odgovarajuću polovinu kraj koje bi trebalo da se skrasi nije mala stvar. To je ogromna stvar. Često važnija i veća od bilo čega drugog. Ljudi ponekad prožive život, a ne nađu taj drugi deo za sebe. Ili ga nađu, ali vremenom shvate da su pogrešili, pa ostanu u braku radi dece, radi okoline, zbog novca ili krova nad glavom, pa umiru temeljnije od nje koja je odlučila da bude sama. Zato nemoj da je pitaš šta čeka i zašto je sama. Možda joj je već dovoljno teško, možda je u strahu da nikada ni neće naći svog muškarca. Možda joj hiljade sličnih pitanja bubnji u glavi i bez tebe. Oslobodi je dodatnog pritiska.

Da je pitaš zašto se razvela.

Jer ti ne znaš, i niko od nas ne zna, šta se dešava među tuđim zidovima. A zidovi ne govore, posebno ne pričaju onima koji među njima ne žive, tako da možeš samo da nagađaš, da osuđuješ, da žališ, da kudiš, da procenjuješ. Da kažeš „ostavila ga, odvela dete, a sve joj pružio“. Da kažeš „kurva“ ili „raspuštenica“. A nisi ti osoba kojoj bi ona trebalo da raskopava svoje srce i odgovara „zašto“, posebno što iza razvoda nikad ne stoji samo jedno zato, i samo jedna istina.

Da je pitaš zašto ne rađa.

Jer možda ne želi.

Možda bi želela, ali ne može. I možda je već telo boli od pokušaja, i analiza, i loših vesti, i strepnji, i strahova i nadanja.

A možda misli da nije još vreme, iako je dugo u vezi. Možda ne oseća da je spremna, da su spremni, možda se bezrazložno plaši da neće biti dovoljno dobra majka, možda je nešto loše čula pa se strahom paralisala, ili nekog izgubila, pa joj je potrebno vreme da se opusti i zaboravi.

Da je pitaš kad će drugo dete, jer „nije u redu da ovo ostane samo“.

Jer ona možda ne želi drugo dete, i pri tom ne misli da je sebična.

Možda je jedva i ovo prvo dobila. A možda je u međuvremenu imala operaciju i sve joj je izvađeno van, ali ti to ne znaš, jer ti to i ne treba da znaš. Jer učtivi ljudi ne trube o svojim bolestima i operacijama unaokolo, previše je tmurnih vesti i tuđih života izloženo javno, na izvolte.

Da je pitaš gde joj je muž, kada je noću ugledaš kako sa prijateljicama pleše na podijumu.

Jer brak nije lanac oko zgloba. Nije patološka ljubomora, i kavez. Nije posmatranje iz prikrajka. Špijuniranje. Ili laž. Nije odbacivanje svega onoga što je nekad volela da radi. Nije robija tokom koje samo može da sanja da pleše sa prijateljicama vikendom na podijumu za igru.

Brak je poverenje i razumevanje za želje partnera. Pa kao što ona ne voli da ide sa njim na pecanje, tako možda ni on ne želi da se znoji i gura u punoj diskoteci. Ali, nemoj da misliš da to znači da nisu jedno za drugo. Baš suprotno.

Brak bi trebalo da bude mirna i sigurna luka, sa čijim sklapanjem ne krepava ono što su bili pre i što ih je činilo živim. Ako je volela da pleše, nastaviće da plaše, ako je voleo da igra tenis vikendom, igraće tenis vikendom, ako je volela kafu sa prijateljicama, odlaziće na kafu sa prijateljicama, ako je voleo da trči sam kroz šumu, neka nastavi da trči sam. I to je dobar brak. I zato ne moraš da je svaki put pitaš: „A gde ti je muž?“ i da je gledaš s čuđenjem jer sama zanosno pleše u diskoteci. Mnogi brakovi su pukli, a da žena iz kuće nije ni provirila.

I posebno nemoj da je pitaš „što si sama?“ došla na bazen, na plažu, u bioskop, u kafić, na predstavu, u Tržni centar ili park.

Jer, znaš, postoje žene koje vole da su jedan deo dana same, makar to bilo i 40 minuta. Bez prijateljice, bez momka ili muža, bez mame, ili deteta, bez komšinice, bez koleginice, bez tebe. Same! Bez slušanja priče o braku, o kosi, o farbama, noktima, dupetu, sisama, gazdama, smenama, svekrvi, svekru, prljavim prozorima, muškarcima, dečijim guzama i stolicama, mmr vakcinama… Tada odmaraju od svih i uživaju sa sobom. I to uopšte ne znači da im je loše, naprotiv. Zato sledeći put probaj da izbaciš onaj tugaljivi ton kada je pitaš što je sama, jer biće da joj je baš tada vrlo dobro.

I znaj…

Sve dok sa njom ne deliš zidove, ne deliš troškove, sredinu hleba ili kreditne kartice, brigu o detetu ili roditeljima, dok njen stomak, veliko dupe, matericu i jajnike ne nosiš na svojim kostima, dok iz tvojih očiju ne teku njene suze, dok tvoje ruke ne trpe teret njenih ruku, ili tvoju glavu ne seku njene brige, nemoj da je pitaš ovakve stvari.

Jer, zaista, nije u redu.

Pre neko jutro u dvorištu je farbala stari krevetić koji su dobili od komšije na poklon. Tridesetisedam mu je leta. Malo su popustili spojevi, ali ona vešto zavrće šrafove i meša belu farbu da mu da nov sjaj. Izabrala je i boju za zid, ako bude hteo da je onako star i inatan primi. Kolica su im poklonili kumovi od svojih klinaca. Šije zavese. Šije mašne za zavese. Garnišnu je kupila na Najlon pijaci, polovna ali ko nova. Crta leptire iznad kreveta. On od drveta delje zvečke.

I mi to gledamo svaki dan, mi koji ih poznajemo. Sreću jednog para zbog prinove koja stiže, zanemarili smo probleme koji im iskaču, nevažni su sad. Srećni smo zbog njih, sa njima.

Onda jednog dana sednem u kafić da popijem kafu, uzmem štampu, na svim naslovnim stranama pročitam senzacionalističkim velikim slovima ispisano kako trudna folk pevačica sređuje sobu za bebu iz Grčke, da to košta 10.000 eura, da je angažovala arhitektu koji joj redovno šalje fotografije na odobrenje, dok ona uživa.

I popizdim, ne zbog toga što ona ima. Njen novac, njena stvar. Ne poludim ni zbog preseravanja sa arhitektom (iako mislim da nema boljeg arhitekte za dečiju sobu od majke). Ne poludim ja zbog Svetlane Seke. Meni svačija trudnoća mila. I najlepša vest. Ali popizdim na medije. Na feljtonsko obaveštavanje čitalaca, evo već nekoliko meseci, o toku njene trudnoće i kupovini stvari za bebu, navodeći besramno koliko hiljada evra troši na sobu, na enterijeristu, na igračke, na zvečke, na boje, na odmor sa mužem.

Pa majku mu božju, hoće li svanuti dan kada ćete feljtonski pisati zašto porodiljsko kasni do detetovog prvog rođendana, kako majke žive bez tih para, i zašto neke od njih, iako imaju zagarantovano porodiljsko, dobijaju poziv da se vrate na posao, uz ucenjivanje da će dobiti otkaz ili neko drugo lošije radno mesto, ako to ne urade.

Hajde pišite o nasumice odabranoj trudnici. Izađite na ulicu, nađite neku Jelenu ili Anu ili Mariju. Pitajte ih kako se spremaju za veliki dan,

plaše li se porođaja,

gde vode trudnoću,

čekaju li i koliko u redovima,

da li im je muka od toga,

koliko traje pregled,

jesu li ginekolozi ljubazni,

šta ih boli, šta im fali, treba li im pomoć, šta ih veseli, šta sanjaju,

kako zamišljaju bebu, kakvo ime će da joj daju,

kako su sredile sobu, da li povraćaju, o čemu razmišljaju,

čeka li ih posao posle 12 meseci, jesu li kupile prve benkice…

Hajde pišite kako da se sredi soba za bebu u kući od blata, sa vlagom. Dajte savete zabrinutim roditeljima preplašenim zbog mogućeg bronhitisa.

Pišite da je ljubav najvažnija i da skupe stvari i arhitekta ne garantuju ništa, osim zadovoljenja roditelja.

Pišite da umirite trudnice, a ne da ih hormonski disbalansirane još više „ljuljate“ ovakvim natpisima. Možda su nesigurne, svaka buduća majka je nesigurna, svaka za svoje dete želi najbolje, i zato ponekad zaboravi šta je istinski i jedino važno. Uplaši se da će njena beba u sobi sa njom i mužem, u starom prefarbanom krevetiću i kući od blata biti manje srećna od one u zasebnoj sobi u ganc novom krevetu ganc nove kuće. Napišite da je to glupost!!

Možda će Seka reći „Ja sam pošteno zaradila, radite i vi“. Jebi ga, Seko, ja pevati ne umem, a pošteno sa fakultetom radim za prosek. Jedino da se razapnem na milion strana pa da naguram tek dvadesetiosminu tvog mesečnog primanja. Volela bih ja da od jedne tezge zaradim pet ili deset hiljada evra, ovako od piskaranja mogu da sanjam samo.

Ali nisi ti Seko sporna, niti sam ja zajedljiva, daleko bilo, već pucam u medije koji godinama unazad stavljaju naslove tipa „Najlepši par Srbije rekao DA“, „Rodila se najlepša beba, poznati par presrećan!“, „Na proslavu potrošili 10000 evra!“, „Verio je na Bahamima!“ „Dali bebi efektno i prelepo ime!“, „Posle porođaja lepa mama zgodnija nego ikad!“.

E to je ono što iritira.

Prvo otkud vi, mediji, znate ko je najlepši par u Srbiji? Možda žive u Surdulici na nekom starom imanju, daleko od vas, peku papriku i ljube se svojim prelepim usnama na još lepšem licu. Otkud vi znate čija je beba najlepša? Svakom roditelju je njegovo dete najlepše, bilo po porođaju modro, oteklo, ćelavo ili čupavo. I šta vi znate koje je ime efektno? Svakom roditelju je ono koje je bebi dao najefektnije.

Što se tiče natpisa o tome kako je ova ili ona pevačica ili neka poznata ličnost verena od strane svog dečka „biznismena“ na Bahamima, kako je prsten koštao koliko prosečni radni vek Srbina i tome slično, gurate nesigurnim ženama prst u oko, posebno ako su u minus fazi. Vide svog „prdonju“ kako knjava na kauču, s novinama preko lica. Gledaju ga i pune se besom. Pitaju se šta su one od njega poslednji put dobile, kad je on njih negde odveo, jel to beše ono Igalo 1976., pa se još naljute na jadnička ni krivog ni dužnog, jer eto nije imao za Bahame. A on bio na poslu, pošteno odradio noćnu smenu, doneo svež vruć hleb iz pekare, uneo biciklo u kuću da ne kisne, otišao po prezle, dovezao decu iz vrtića, odvezao starije na trening, sklonio sudove za sobom…

Vi, mediji, i kada pišete o porodicama koje nemaju, to radite na senzacionalistički način, razvlačeći tuđu muku besramno, u epizodama. Ko lešinari.

Hajde probajte da menjate stvarnost, umesto što je šminkate i zamazujete. Menjate svest, umesto što doprinosite eroziji svega vrednog.

Hajde nađite još jednu Seku, tako vam Boga, i pitajte je kako ona uživa u trudnoći.

Bićemo vam zahvalni.

Jer ti si isto kao taj mladi orah, spolja tako krhka, čovek bi rekao lomljenju sklona, ali koren ti je jak i svaka žila koju si pustila u zemlju iz sebe. Hraniš se zdravo: pametnim rečima, preostalim dobrim ljudima, nesebičnom ljubavi koju pružaš, ne može ti vetar ništa, ne brini.

Jača si od svih zluradih jezika zajedno. Od svake reči koja ti je upućena da te slomi, da te raskrvari i razapne ko Hrista pre vremena. Od svake „dobronamerne“ opaske kako bi oni da su na tvom mestu, kuda bi i sa kim bi. Ali, ti si sazrela ko ona kruška što je sinoć od težine pala s komšijinog stabla, al ostala netaknuta. Sada već znaš ko ti želi dobro, a ko te gura u ponor. Dobro znaš šta hoćeš, koga hoćeš i kuda želiš…zato ne brini, jača si od svih zluradih jezika zajedno.

Jača si od lošeg braka. Od svake noći ili jutra koje dočekuješ sa grčem u stomaku. Od svakog zapljuskivanja lica ledenom vodom onda kada pokušavaš da opereš suze i vratiš se u život. Od svake njegove mrtve reči, od ravnodušnosti kojom te pokušava ubiti pre sudnjeg dana, od svakog njegovog kasnog dolaska, od svakog „kurvo jedna“, od svakog buketa koji ti posle toga pruža da umiri svoju savest, od sramotnog nepoznavanja tebe. Jača si od toga, koliko god da ti se sada sve čini crno i bez jednog svetlog zraka. Jača si od svih slobodoumnih žena koje te kritikuju, nazivajući te glupom ženom koja trpi, nesposobnom da se tokom noći spakuje i ode sa decom. Jer one bi baš to uradile. Otišle bi baš nakon prvog „kurvo jedna“, iako im se sopstveni brakovi ko stara kuća ruše. Jača si ti, jer znaš da nećeš ostati, ali ćeš otići onda kada ti to odlučiš.

Jača si od svake misli koja ti se ko vešt lopov noću uvlači u glavu, i to onda kada pomisliš da ćeš da slušaš sovu u krošnji i bledo gledaš u tavanicu ili u mrak. Jača si od svake misli koja ti budi strah i strepnju da ćeš da se razboliš, da ćeš biti prevarena ili ostavljena, da ćeš ostati sama u starosti zapišana u nekom bolničkom krevetu i očajna što nisi drugačije živela, senilna i po ulicama zalutala, da ćeš izgubiti najbolje godine života, da si ih već izgubila, da nikada nećeš raditi posao koji voliš, da ćeš biti očajna majka, da nikada nećeš biti majka, zauvek zaglavljena u učmaloj sredini, da ćeš postati sve ono čega si se kao klinka pribojavala. Da ćeš postati žena željna ljubavi i pažnje.

Jača si od svih loših izbora koje si do sada napravila. Jer sa svakim od njih ti si narasla.

Jača si od svih sputavanja, od svih podsmevanja bliskih ljudi kada im kažeš da ćeš ostvariti svoj san. Kada im pričaš da ćeš otići u Ameriku i šetati po Central parku, iako trenutno nemaš ni sto evra u džepu. Da ćeš putovati vozom bez cilja. Da ćeš biti poznata i uspešna u svom poslu. Da ćeš sagraditi kuću, iako nemaš ni plac. I posaditi cveće svuda unaokolo.

Jača si od svake sumnje u sebe. Od svih onih momenata u kojima se osećaš kao promašen slučaj, promašena majka, promašena supruga, promašen prijatelj. Od svih onih dana kada ti se čini da si u dubokoj tamnoj rupi bez užeta da se izvučeš van. Od svih onih dana kada iz te rupe ni ne želiš napolje, kada misliš da si potrošila sve snage i da nemaš više šta da tražiš ovde. Kada ti se čini da imaš sve, ali te lome tuga i beznađe. Kada možeš na plažu, ali ne želiš na plažu. Kada možeš u šoping, ali ne želiš u šoping, kada možeš na ples, ali ti se ne pleše. Kada kuvaš, spremaš, kupaš se, usisavaš, pereš zube, širiš veš, sečeš nokte, puniš papriku, jedeš supu, hodaš ulicom, dišeš… mehanički, ko dobro programiran robot.

Jača si od svake panične pomisli „nema rešenje“. Jača si od svega lošeg što ti je život namenio. Jača si od svih nepruženih ruku, od svakog okretanja leđa, od svih skupljenih usta, od svakog ledenog pogleda.

Jača si čak i onda kada ti deluje da tvoji napori ostaju bez rezultata. Da daješ, ali se ne vraća. Da se trudiš, ali ne ide. Da tapkaš u mestu i da si se dobro ukopala.

Jača si ti od svega. I ti i ja. Samo to nikako da prihvatimo, pa ko tek porođeni, slepi mačići lutamo kroz dane, očekujući da progledamo, iako sve vidimo dobro i jasno.

I znamo sve.

I osetimo i ti i ja tu snagu unutar sebe, toliko puta smo pobedile život, ali nikako da je do kraja oslobodimo. Da je pustimo. Pa nek polomi sve pred sobom, nek nam  raščisti put.

Jača si ti od svega. I ti i ja. Samo mnogo razmišljamo o posledicama, svesno birajući da ostanemo u zoni „sigurnosti“, pa čak  i kad se tu, na poznatom, ne osećamo baš najsigurnije. Previše kalkulišemo, premalo srcem odlučujemo, plašimo se. Plašimo se. Igramo na sigurno.

Jača si ti od svega. I ti i ja. I zaista mislim da je došlo krajnje vreme da to prihvatimo, da ne bismo vrlo brzo sebi postale najgori neprijatelj.

Dok sam plivala u vodi, sitne lastavice letele su blizu mene. Kružile su ispred mojih očiju kao razduvana garež.

Malo dalje, u plićaku, jedan vitki pas uranjao je u mulj tražeći nešto. Nije mogao videti mnogo toga, reka je mutna i zelena. Ali, on je skakao uporno, nabijajući njušku u uzmućkalu vodu.

On je tražio ribu, ili žabu, ko zna šta. Lastavice su tražile parče niskog neba, a ja?

Bilo mi je jedino važno da lebdim na vodi. To su oni minuti života u kojima ne očekuješ mnogo. Osim da te telo drži na reci, dok su ti misli, prvi put tog dana, gole. I slobodne.

Onda je naišao veliki teretni brod. Prevozio je ugalj. I pravio ogromne talase koji su stigli do mene i poljuljali mi telo. Lastavice su odletele u stranu, pas je pobegao iz vode, uplašen talasima koji su snažno udarali o kopno.

“Gde gledaš, gde gledaš”, derala se debela žena na dete koje je iz plićaka istrčalo sa posečenom nogom.

Krv je kapala sa malog, bledog stopala i ostavljala jedva vidljiv trag u prljavoj vodi.

“Gde gledaš, gde gledaš”, derala se debela žena na dete koje je iz plićaka istrčalo sa posečenom nogom.

“Sad sam te dovela na plažu i nikad više! Zapamti šta sam rekla”, vikala je vukući uplašeno dete iz vode. Devojčica sa rasečenim stopalom imala je oko šest godina. Na njenom mršavom telu, umesto kupaćeg, visile su mokre pamučne gaćice. Dugačke šiške upadale su joj u oči.

Nije plakala.

Žena velikih grudi udarila je devojčici šamar i sela je na mali peškir bele boje.

Trag od udarca počeo je blago da crveni na bledim obrazima. Krv je curila iz rane, prljajući peškir. To je izazvalo još veći bes raščupane žene.

“Lepo sam ja rekla, kupanje u reci nije za tebe. Skačeš ko divlja, ne gledaš, a kamenja na sve strane! Sad sam te dovela ovde i nikad više! A komšije kažu vodi je malo na more, prijalo bi joj posle bronhitisa. Vodiću te kad na vrbi rodi grožđe, eto, tad ću da te vodim”, besnila je žena, šetajući u plavim gumenim papučama levo desno.

Noga devojčice i dalje je bila krvava, obraz jarko crven, ali nije plakala.

Žena velikih grudi udarila je devojčici šamar i sela je na mali peškir bele boje. Trag od udarca počeo je blago da crveni na bledim obrazima. Krv je curila iz rane, prljajući peškir. To je izazvalo još veći bes raščupane žene.

“Kažu, vodi je na more, prijaće joj. Pita li se neko šta bi meni prijalo? Sama te podižem pet godina. Otkada se ona bitanga od tvog oca otisnula u beli svet, ni pismo da pošalje, da objasni gde je, šta radi… Da pošalje novac za tebe. Boli ga dupe”, obraćala se devojčici, paleći drhtavom rukom cigaretu. Plin u upaljaču je bio pri kraju, što ju je dodatno unervozilo. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, bacila ga je u vodu.

Plavokosa devojčica drhtala je na peškiru. Bila je mokra. Duvao je jak vetar koji se lepio za njeno naježeno telo. Krv iz rane je polako jenjavala, ostavljajući za sobom skoren trag. Dok je majka očajavala nad svojim životom, ona je posmatrala psa koji je ponovo skakao u vodu i po plićaku kopao šapama. Kada je potrčao za lastavicom, pokušavajući da je zagrize u vazduhu, devojčica se nasmejala.

Žena je prišla i snažno je uhvatila za bledu mišicu.

“Tebi je ovo smešno? Smešno ti je što nemam čime da zapalim cigaru, da smirim nerve koje mi kidaš! Onaj tvoj otac, da te bar malo voli, došao bi da te vidi, umesto što te je meni ostavio na grbači. Neće niko da me pogleda zbog tebe! Kome još treba žena sa šestogodišnjim paketom? Božo iz Nemačke mi se udvarao prošle godine. Gastarbajter, kuća u Nemačkoj, kuća ovde. U belom mercedesu bi se, bre, vozikala, da mi nije tebe. Al’ neće čovek da podiže tuđe dete”,  derala se dok joj je pesak punio papuče i otežavao hod.

Bilo je tek nekoliko kupača razbacanih po peskovitoj plaži. Sunce se već dugo sakrivalo iza jednog gustog modrog oblaka. Vetar je sve jače povijao grane topole.

“Mamice, meni je hladno”, modrim usnama, šapatom, rekla je devojčica. Njeno žgoljavo telo treslo se na peškiru. Pogled sa psa usmerila je ka dečaku njenih godina koji je jeo lubenicu sitno seckanu na kriške. Imao je plavi kupaći, veliki peškir preko ramena i hrpu kojekakvih igračaka oko stopala.

“Onaj tvoj otac, da te bar malo voli, došao bi da te vidi, umesto što te je meni ostavio na grbači. Neće niko da me pogleda zbog tebe! Kome još treba žena sa šestogodišnjim paketom? Božo iz Nemačke mi se udvarao prošle godine. Gastarbajter, kuća u Nemačkoj, kuća ovde. U belom mercedesu bi se, bre, vozikala, da mi nije tebe. Al’ neće čovek da podiže tuđe dete.”

“Htela si da se kupaš, sad trpi! Neće ti biti ništa. Kakvi bi to doktori bili da ne plaše narod… Niko još od astme nije umro, nećeš ni ti… Hajde, ustaj sa tog peškira, da te obrišem i da idemo odavde. Dosta mi je problema za jedan dan”,  istrgla je peškir ispod tela devojčice i brzim pokretima povlačila ga po njenoj promrzloj koži.

Dok je brisala, devojčica je okretala glavu čas u pravcu psa, čas u pravcu dečaka. Treptala je tamnim okicama, otresajući sa trepavica kapljice vode.

Vetar je naglo stao. Tamni oblaci pustili su krupne kapi kiše.

Nije više bilo lastavica ni golih misli.

Samo slika ljute žene koja, kroz pesak, vuče devojčicu. Žgoljavu, nasmejanu devojčicu koja desnom rukom maše razigranom psu.

Ali šta je najbolje? Da li su original patikice za nju najbolje?!
Nisu.
Da li su ona kolica u visini brade sa xy dodataka za nju najbolje?!
Verujem da nisu.
Markirana garderobica? Igračke po vrtoglavim cenama?
Sumnjam.

Nisam sigurna da će se moja beba zbog svega nabrojanog osećati bolje i da će se više smejati.

Roditelji preteruju, razumem to. Lako se upadne u zamku.

Pamtim sneg i kako nas tata umotane u ćebe sankama vozi na kraj sela, kod babe i dede. Brat je sedeo nazad, ja mladja napred.
Pamtim vruć hleb koji smo kupovali u oronuloj pekari, kada smo se vraćali sa stanice gde smo čekali mamu s posla.
Pamtim lutku Vidu, tako sam je zvala. Bila je obična lutka sa slepljenom kosom koju nisi mogao da četkaš.
Pamtim blato i kako ga mešam u malim posudicama.
Pamtim crtanje u velikoj svesci A4.
Pamtim miris babinih krpa i dedine priče iz rata.
Pamtim tatino pijanstvo i dan kad je prestao. Pamtim kako je i takav bio najbolji tata. Pamtim kako smo, on pripit i ja malena, zajedno nameštali krevet. Pamtim kako sam išla s njim na mobe.
Pamtim ulice. I igre na ulici.

Pamtim kupanje dedinog lovačkog psa Done sa babom. Dona je od šampona izgubila njuh.
Pamtim tatinu zabrinutost zbog mamine tromboze. Pamtim mamine suze i mamin smeh.

Pamtim kako u samoposluzi sa 6 godina sečem hleb na pola i kupujem pavlaku i mleko. Hleb uzimam papirom. Pamtim dedinu kuću i dvorište.

Pamtim kako nas leti osvežava vodom iz creva. Vrištimo i smejemo se i vičemo ” mene deda, menee!!!”
Pamtim reku i posekotinu na levom stopalu. Pamtim jogurt i paštetu na hlebu i mamu koja je iznad butine maže. Jedemo modrih usana, mokri. Prsti su nam smežurani.
Pamtim njihovu prvu svađu. Pamtim tatu koga boli čir. Pamtim njegove nervoze zbog toga. Pamtim majstora koji u vreme inflacije kaže ” otiš'o vam grejač!”. A grejač skup ko đavo, a para nigde.
Pamtim osećaje.
…
Ne sećam se šta sam imala na nogama. Ne sećam se u kakvim kolicama su me gurali. Ne znam da li su bila nova ili pozajmljena, ni boju im ne pamtim.
Ne sećam se kvaliteta odeće, niti da li je bila skupa.
…
Poneka slika…osećaj…poneka slika…osećaj, osećaj, osećaj…tek poneka slika, osećaj…
Ljubav. Kroz dodir i reč.