Ali šta ako promena uopšte ne mora da počne simboličnim datumom?

Novinarka Džozi Santi u podkastu The Everygirl predlaže pet jednostavnih pravila koja mogu da posluže kao svojevrsni reset još pre 2027. godine. Ideja nije da odjednom uvedemo dvadeset novih navika, već da promenimo nekoliko obrazaca koji svakodnevno utiču na to kako trošimo vreme, energiju i pažnju.

„Ne treba nam 25 novih navika da bismo postali najbolja verzija sebe. Potrebno nam je nekoliko promena u načinu razmišljanja koje su dovoljno jednostavne da ih zaista sprovedemo, ali dovoljno značajne da nešto promene“, objašnjava Santi.

Tačno definišite kakva osoba želite da postanete

„Želim da budem uspešnija“, „želim više samopouzdanja“ ili „želim da budem srećnija“ zvuče dobro, ali su toliko široki ciljevi da je teško znati šta sa njima uraditi već sutra ujutru.

Mnogo korisnije je pitanje: kako se ta osoba ponaša?

Ako želite više samopouzdanja, to možda znači da ćete se češće uključivati u razgovore na poslu. Ako želite bolju ravnotežu između privatnog i poslovnog života, možda ćete prestati da odgovarate na mejlove uveče. Ako želite ponovo da budete kreativni, odvojićete određeno vreme za hobi koji već mesecima odlažete.

Umesto da zamišljate idealnu verziju sebe, definišite njeno ponašanje – a zatim počnite da ga ponavljate.

Dajte sebi 90 dana bez stalnog preispitivanja

Jedna od zanimljivijih ideja jeste pravilo od 90 dana.

Izaberite jedan cilj i tri meseca prestanite da svakodnevno analizirate da li ste dovoljno dobri, da li ćete uspeti i da li je uopšte trebalo da počnete.

To ne znači slepo verovati da će sve ispasti savršeno. Poenta je da sebi date dovoljno vremena da nešto zaista pokušate pre nego što ga proglasite neuspehom.

Želite novi posao? Šaljite prijave, učite, upoznajte ljude iz oblasti koja vas zanima. Želite da pokrenete sopstveni projekat? Radite na njemu tri meseca kao da je sasvim realno da može da uspe.

Mnogo naših planova, na kraju krajeva, ne propadne zato što su bili loši, već zato što smo ih napustili dok su još bili na početku.

Prvo upišite u kalendar ono što je važno vama

Često planiramo nedelju tako što najpre rasporedimo posao, sastanke, obaveze i zahteve drugih ljudi. Tek kada sve to stane u kalendar, pokušavamo da pronađemo rupu za sebe.

Obrnite redosled.

Ako želite da vežbate tri puta nedeljno, rezervišite termine unapred. Ako želite više vremena sa prijateljima ili porodicom, tretirajte ga kao pravu obavezu. Ako godinama govorite da želite da napišete knjigu, učite novi jezik ili promenite karijeru, i to mora negde da dobije svoje mesto u nedelji.

Prioritet teško može da bude nešto za šta nikada nemamo rezervisano vreme.

Pronađite gde vam „curi“ energija

Neke stvari ne deluju kao veliki problem, ali nam iz dana u dan uzimaju vreme i mentalnu energiju.

Možda čim otvorite oči uzmete telefon i pola sata provedete na društvenim mrežama. Možda automatski pristajete na svaku molbu, iako nemate vremena. Možda održavate odnose posle kojih se redovno osećate iscrpljeno.

Santi savetuje da identifikujemo upravo takve male „rupe“ kroz koje nam odlaze energija i pažnja.

Rešenje ne mora da bude dramatično. Isključivanje nekoliko notifikacija, jedno „ne“ tamo gde biste ranije automatski rekli „da“ ili malo manje vremena posvećenog ljudima i stvarima koje vas iscrpljuju može da napravi veću razliku nego što izgleda.

Prestanite da život ostavljate za kasnije

„Kad budem imala više vremena.“

„Kad promenim posao.“

„Kad smršam.“

„Kad zaradim više.“

„Kad se sve malo smiri.“

Problem sa tim rečenicama je što se uslovi stalno menjaju, pa život vrlo lako počne da liči na čekaonicu.

Poslednje pravilo zato je možda i najvažnije: nemojte budući cilj pretvarati u uslov koji prvo morate da ispunite da biste sebi dozvolili da živite dobro sada.

Možete želeti bolji posao i istovremeno pronaći nešto lepo u trenutnom životu. Možete raditi na svom telu i istovremeno nositi stvari koje volite. Možete želeti veliku promenu, a da ne provedete mesece čekajući da ona konačno počne.

Promena u 2027. zato možda nema mnogo veze sa spektakularnim odlukama. Mnogo češće počinje nizom malih izbora koji menjaju način na koji izgleda običan utorak.

A za prvi od njih zaista ne morate da čekate 1. januar.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Istraživanje je vodio Robert Tukey, profesor farmakologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Kalifornije u San Diegu, a rezultati su objavljeni u časopisu Cellular and Molecular Gastroenterology and Hepatology, saopćio je univerzitet.

Žutica kod novorođenčadi nastaje kada se u krvi nakupi previše bilirubina, otpadne tvari koja nastaje pri razgradnji crvenih krvnih zrnaca. Prema podacima koje navodi univerzitet, javlja se kod do 60 posto donošenih beba i do 80 posto prijevremeno rođenih. U većini slučajeva je blaga i prolazi sama.

Ključni enzim u crijevima

Naučnici su proučavali šećer pod nazivom 3’-sijalilaktoza (3'SL), jedan od oligosaharida majčinog mlijeka. Mladunci miševa hranjeni mlijekom bez ovog šećera slabije su rasli, imali su kraća crijeva, težu žuticu i manju stopu preživljavanja.

Kod njih je bio znatno smanjen i enzim UGT1A1, koji pomaže tijelu da izbaci bilirubin. Istraživači su utvrdili i da su crijevne ćelije kod tih mladunaca sporije sazrijevale, a miševi kojima je ovaj šećer nedostajao bili su u odrasloj dobi osjetljiviji na oštećenja debelog crijeva.

“Naši rezultati ukazuju na to da rana izloženost mlijeku može imati trajne efekte na otpornost crijeva”, kazao je Tukey, dodajući da to otvara mogućnost za prehrambene strategije koje bi pomogle sazrijevanju crijeva i sprječavanju žutice.

Potrebna istraživanja na ljudima

Istraživanje je provedeno isključivo na miševima, pa još nije poznato hoće li se isti efekti pokazati i kod beba. Univerzitet nije naveo planove o dodavanju ovog šećera u adaptirano mlijeko.

Izvor: klix.ba

Nađete se u apsurdnoj poziciji: dovoljno ste odgovorni da budete okrivljeni ako bilo šta pođe po zlu, ali istovremeno nemate apsolutno nikakav stvarni autoritet da to pođe po zlu – sprečite.

Čuvena rečenica: „Ti nisi moja mama“ nije samo tinejdžerski bunt ili hir kojim deca pokušavaju da vam otežaju život. To je zapravo vrlo precizan i surov opis odnosa autoriteta u jednoj mešovitoj porodici. A ta dinamika postaje pitanje života i smrti kada treba da držite na oku dvoje dece u predtinejdžerskom uzrastu i jedno trogodišnje dete, i to na prostoru od stotina hektara prepunih organizovanog haosa.

Pouka iz obične prodavnice

Svi koji su ikada iskusili onaj panični sekund kada vam dete nestane iz vidokruga, znaju o čemu pričam. Imala sam situaciju u lokalnom supermarketu (Walmartu) – u prodavnici koju dobro poznajem, u gradu u kom živim, i to bez prisustva najmlađeg deteta. Jedno od starije dece se na trenutak izgubilo. Iako je sve trajalo kratko, osećaj je bio apsolutno zastrašujući.

Sada zamislite Diznilend. To je potpuno druga dimenzija opasnosti – nezapamćena gužva, buka, vizuelna preopterećenost i opšta zbrka. Posledice toga da vam se dete izgubi na takvom mestu nemerljivo su ozbiljnije od gubljenja među rafovima sa kozmetikom u lokalnoj prodavnici.

Ono što u celoj situaciji izaziva najveće ogorčenje jeste način na koji se u ovakvim porodičnim razgovorima raspoređuje odgovornost. I njihov otac (moj partner) i njihova biološka majka čvrsto smatraju da bi to putovanje trebalo da se realizuje. Oboje imaju stvarni, prirodni autoritet nad tom decom.

A ipak – nijedno od njih dvoje ne ide.

Tako dolazimo do apsurda: osoba koja u ovoj porodičnoj hijerarhiji ima najmanje prava glasa, ujedno je ona od koje se očekuje da preuzme sav rizik. Očekuje se da jednostavno „verujem“ da će devojčice ovog puta ostati uz grupu i da će me slušati, samo zato što su to obećale pre polaska.

Obećanja koja predtinejdžeri daju dok sede na kauču i maštaju o putovanju su simpatična. Ali ona nisu, niti ikada mogu biti, bezbednosni plan.

Svest o sopstvenim granicama nije sebičnost

Želim da budem potpuno jasna: ovde nije reč o kažnjavanju dece. Reč je o bazičnoj bezbednosti i svesti o sopstvenim mogućnostima. Ja se ne osećam sigurno, niti sposobno da sama vodim računa o dvoje starije dece koja me ne doživljavaju kao autoritet, dok istovremeno moram da pazim na svoje trogodišnje dete u nepreglednoj masi ljudi.

Znati šta možete, a šta ne možete da iznesete na svojim leđima nije mana vašeg karaktera. To je odgovornost. I definitivno nije kazna za decu.

Potpuno je razumljivo i sasvim opravdano što su devojčice razočarane jer propuštaju zabavno putovanje. Ali njihovo razočaranje ne menja činjenicu da je odlazak u ovom sastavu objektivno loša i nebezbedna ideja.

Rešenje postoji, samo zahteva odgovornost odraslih koji su tu decu rodili: otac može da uzme slobodne dane na poslu, ili svi zajedno možemo da sačekamo neko drugo putovanje, kada će biti prisutni odrasli koji zaista imaju autoritet nad njima.

Diznilend neće nikuda otići. Moje mentalno zdravlje i bezbednost te dece, s druge strane, itekako mogu.

Izvor: ona.telegraf.rs

Merkur sutra, 13. novembra 2026. godine, napokon završava svoj dug retrogradni hod ponovo kreće direktno, što će mnogima doneti osećaj olakšanja posle nekoliko nedelja nesporazuma, odlaganja, vraćanja na stare probleme i preispitivanja odluka. Neki horoskopski znakovi će biti srećniji po završetku retrogradnog Merkura, na prvom mestu vodeni.

Ipak, to ne znači da ćemo već od sutra osetiti potpuni preokret!

Svima koji se interesuju za astrologiju je poznato da nakon završetka retrogradnog kretanja sledi period poznat kao postretrogradna senka, u kojem se neke teme iz prethodnih nedelja još razrešavaju.

Prema procenama astrologa, postretrogradna senka ovog retrogradnog Merkura se završava tek 30. novembra 2026, što znači da ćemo još nešto više od dve nedelje imati priliku da završimo započete razgovore, ispravimo greške i konačno dobijemo odgovore na pitanja koja su ostala otvorena.

Šta zapravo znači retrogradna senka Merkura?

U astrologiji se retrogradna senka odnosi na period u kojem se Merkur, nakon što ponovo krene direktno, vraća preko istih stepeni Zodijaka kojima je prolazio tokom retrogradnog hoda. Zato se veruje da teme koje su bile aktuelne tokom retrogradnog perioda još nisu u potpunosti završene.

To, srećom, nije nastavak retrogradnog haosa, već vreme postepenog razjašnjavanja. Na primer, ako smo prethodnih nedelja nailazili na nesporazume, pogrešno tumačili poruke, ogdlagali neke dogovora ili su nam se vraćali bitni ljudi iz prošlosti, sad možemo da očekujemo da se sve ove situacije polako raspliću. Ipak, ne treba žuriti.

Prvi dani nakon promene pravca Merkura mogu da budu vrlo osetljivi jer planeta komunikacije tek menja smer prividnog kretanja. Zato je korisno da važne informacije još jednom proverimo, pažljivo čitamo dokumenta i ne donosimo odluke pod pritiskom.

Retrogradna senka će uticati na svakodnevni život

Pošto se čitav retrogradni ciklus Merkura odvijao u Škorpiji, astrološki se naglasak stavlja na duboke razgovore, poverenje, intimne odnose, tajne i zajedničke finansije. Pred nama je period u kojem neke stvari koje su dugo bile prećutane mogu konačno izaći na videlo.

Evo na kojim životnim poljima bismo mogli da primetimo promene

• Ljubav i odnosi. Stare ljubavne priče se ponovo vraćaju u prvi plan, kao i razgovori koje smo prekinuli bez nekog jasnog objašnjenja. Mnogi će želeti da razjasne nesuglasice, postave granice ili konačno dobiju odgovore koje dugo čekaju.
• Posao i karijera. Odloženi dogovori bi mogli ponovo da se pokrenu, a ovo je dobar trenutak za završavanje starih obaveza i ispravljanje propusta. Dakle, o svemu razmislite (bar) dvaput!
• Novac i finansije. Najveću pažnju bi u oblasti novca trebalo posvetiti kreditima, dugovanjima, zajedničkim parama, nasledstvu i finansijskim dogovorima jer ono što je ranije bilo nejasno sada može da dobije konkretniji oblik.
• Komunikacija. Nesporazumi bi trebalo postepeno da se smanjuju, jer su razgovori sve otvoreniji, ali je važno ne donositi zaključke na osnovu pretpostavki.
• Lični razvoj. Mnogi će jasnije razumeti zbog čega su se određene situacije ponavljale i šta je potrebno promeniti kako bi krenuli dalje.

Izvor: superzena.b92.net

Nekada smo mogle provoditi sate s prijateljicama, dogovarati izlazak u posljednjem trenutku i razgovarati do kasno u noć. Danas se kafa ponekad planira sedmicama unaprijed, a poruka „Moramo se vidjeti“ zna ostati bez konkretnog datuma.

Ipak, to ne mora značiti da su prijateljstva postala manje važna. Naprotiv, s godinama sve više shvatamo koliko nam znače ljudi uz koje možemo biti potpuno svoje.

Kada se životni ritmovi počnu razlikovati

Tridesete često donose promjene koje se odražavaju i na naše odnose. Neke prijateljice grade karijere, druge osnivaju porodice, sele se ili prolaze kroz potpuno drugačija životna iskustva.

Odjednom više nemamo iste rasporede, prioritete ni količinu slobodnog vremena. I dok smo nekada prijateljstva održavale gotovo spontano, danas je za njih potrebno malo više planiranja. To, međutim, ne znači da bliskost mora nestati. Ponekad je dovoljno nekoliko iskrenih poruka, telefonski razgovor ili kafa na kojoj nastavimo priču  tamo gdje smo je posljednji put prekinule .Upravo zato prijateljstva u tridesetim često zahtijevaju više razumijevanja, strpljenja i prilagođavanja nego ranije.

Više nije važno koliko prijateljica imamo

S godinama se često mijenja i naš pogled na društveni život. Veliki krug poznanika više ne mora značiti i osjećaj bliskosti. Sve manje nas zanima koliko ljudi možemo okupiti za stolom, a sve više kako se osjećamo kada sjedimo s njima.

Možemo li razgovarati bez zadrške? Hoće li se iskreno radovati našim uspjesima? Možemo li podijeliti i one manje lijepe trenutke, bez osjećaja da moramo objašnjavati ili opravdavati vlastite emocije?  Upravo takva pitanja s vremenom postaju važnija od broja kontakata u telefonu.

Prava prijateljstva ne zahtijevaju svakodnevnu komunikaciju

Ono što prijateljstva u tridesetim čini posebnim jeste i spoznaja da bliskost ne mjerimo brojem poruka niti učestalošću susreta. Jedna od ljepših stvari koje donose zrelija prijateljstva jeste razumijevanje da bliskost ne mora uvijek značiti stalnu dostupnost. Postoje periodi kada se čujemo svakodnevno, ali i oni kada nas obaveze odvedu na različite strane. Važno je da se odnos ne pretvori u stalno prebrojavanje poruka, poziva i susreta.

Naravno, prijateljstvo zahtijeva trud s obje strane. Ali postoji velika razlika između odnosa u kojem se obje osobe trude pronaći vrijeme i onoga u kojem jedna stalno mora dokazivati koliko joj je stalo. Ponekad je ta ravnoteža ono što prijateljstva u tridesetim čini mirnijim i kvalitetnijim.

Neka prijateljstva prerastemo i to je sasvim u redu

Nisu sva prijateljstva namijenjena tome da traju cijeli život. Neka su vezana za određeni period, zajedničko radno mjesto, fakultet ili okolnosti koje su nas nekada povezivale. Kako se mijenjamo, moguće je da se promijene i naši odnosi. Razgovori više nisu isti, interesovanja se razlikuju, a susreti postaju sve rjeđi.

To ne mora značiti da se dogodilo nešto loše niti da je neko pogriješio. Ponekad ljudi jednostavno krenu različitim putevima. Umjesto da svako udaljavanje doživljavamo kao neuspjeh, možda je ljepše sa zahvalnošću gledati na ono što nam je određeno prijateljstvo donijelo.

Najljepša su ona prijateljstva u kojima ne moramo ništa glumiti

Možda je jedna od najvećih promjena u tridesetim upravo to što sve manje osjećamo potrebu da ostavljamo određeni utisak. Ne moramo uvijek biti raspoložene, dotjerane, zanimljive niti imati neku posebnu priču za ispričati. S pravim ljudima možemo sjediti u trenerci, pričati o potpuno nevažnim stvarima ili jednostavno priznati da nam nije dan. Upravo zato prijateljstva u tridesetim sve više povezujemo s osjećajem sigurnosti, a sve manje s potrebom da stalno budemo dostupne.

I zapravo u takvim trenucima najbolje se vidi vrijednost prijateljstva. Ne u velikim gestama i savršeno organiziranim druženjima, nego u osjećaju da nas neko poznaje dovoljno dobro da ne moramo objašnjavati baš sve.

Prijateljstva u tridesetim mogu biti drugačija, ali nisu manje lijepa

Iako se više ne viđamo onoliko često koliko bismo željele,  za zajednički vikend treba nam nekoliko mjeseci planiranja, a spontani izlasci postaju sve rjeđi. Ali zato mnogo jasnije prepoznajemo vrijednost ljudi koji ostaju prisutni i onda kada život postane komplikovan.

Na kraju, nije toliko važno koliko često sjedimo zajedno za istim stolom, nego koliko nam je lijepo kada se konačno okupimo. Imati nekoliko osoba s kojima možemo podijeliti i najljepše i najteže trenutke, bez pretvaranja i suvišnih objašnjenja, zaista je jedna od ljepših stvari koje nam godine mogu donijeti.

Izvor: ljepotaizdravlje.ba

Međutim, postoji još jedno pitanje koje često zaboravljamo: u čemu pripremamo hranu? Upravo na to upozoravaju onkolozi koji se bave potencijalnim zdravstvenim posledicama izloženosti mikroplastici.

Greška koju mnogi prave gotovo svakog dana

Tiganji sa nelepljivim premazom postali su nezaobilazni u mnogim domaćinstvima. Praktični su, lako se peru i omogućavaju pripremu hrane sa manje masnoće. Ipak, njihova površina nije neuništiva.

Kada koristimo metalne viljuške, noževe ili lopatice, možemo da napravimo sitne ogrebotine na zaštitnom sloju. Slična oštećenja nastaju i kada tiganj peremo grubim žicama ili abrazivnim sunđerima. Problem je u tome što oštećeni premaz može početi da se kruni i oslobađa veoma sitne čestice koje tokom kuvanja mogu dospeti u hranu.

Onkolog upozorava na hiljade, pa čak i milione čestica

Doktorka Džejmi Koprivnikar, specijalista hematologije i onkologije iz američkog Centra za lečenje raka Džon Tojrer, upozorila je na rizike povezane sa oštećenim nelepljivim premazima. Prema njenim rečima, grebanje i propadanje površine mogu dovesti do oslobađanja velikog broja čestica mikroplastike i nanoplastike.

Većina klasičnih nelepljivih tiganja presvučena je politetrafluoroetilenom, poznatijim kao PTFE ili teflon. Kada se ovaj zaštitni sloj ošteti, njegova prvobitna svojstva mogu da oslabe, a sitni delovi premaza mogu da se odvajaju.

Ipak, važno je naglasiti da prisustvo ovih čestica u hrani ne znači automatski da će osoba razviti ozbiljnu bolest. Naučnici još istražuju kakve posledice različite količine mikroplastike mogu imati po ljudsko zdravlje.

Još jedna greška: Zagrevanje praznog tiganja

Osim ogrebotina, problem može predstavljati i previsoka temperatura. Tiganji sa PTFE premazom nisu namenjeni neograničenom zagrevanju.

Kada se previše zagreju, naročito ako su prazni i ostavljeni na jakoj ringli, premaz može početi da se razgrađuje. Na temperaturama iznad približno 260 stepeni Celzijusa raste rizik od oslobađanja štetnih isparenja.

Udisanje takvih isparenja može izazvati stanje poznato kao groznica od polimernih isparenja, sa simptomima sličnim gripu. Zbog toga se preporučuje priprema hrane na umerenoj temperaturi, uz poštovanje uputstava proizvođača.

Da li treba da paničimo zbog mikroplastike?

Ne. Iako su naučnici pronašli mikroplastiku u različitim delovima ljudskog organizma, još nije potpuno razjašnjeno kako različiti nivoi izloženosti utiču na dugoročno zdravlje.

Zbog toga nema razloga za paniku, ali postoji razlog da pažljivije koristimo kuhinjsko posuđe.

Sledeći put kada budete spremali ručak, pogledajte dno svog tiganja. Ako je premaz ozbiljno oštećen, možda je upravo sada pravi trenutak da ga zamenite.

Izvor: zena.blic.rs

Had i Persefona danas su gotovo savršen materijal za „dark romance“. Apolon i Dafne vekovima inspirišu neke od najlepših umetničkih dela. Arijadna daje Tezeju konac kojim će izaći iz lavirinta, a Paris zbog Helene pokreće priču koja će završiti padom Troje.

Grčka mitologija puna je odnosa koje smo naučili da pamtimo kao velike, sudbinske ljubavi. Problem je što se u mnogima od njih, kada se vratimo izvornijim verzijama priče, kriju otmice, odbijanja koja se ne poštuju, ogromne razlike u moći, izdaje i opsesije.

Naravno, bilo bi pogrešno antičke mitove jednostavno meriti pravilima modernih partnerskih odnosa. Oni nisu nastali kao priručnici za zdravu ljubav, a ni sami mitovi nemaju jednu jedinu „originalnu“ verziju – antički autori iste događaje često pripovedaju sasvim različito. Ali upravo je zato zanimljivo pogledati šta smo mi, vekovima kasnije, odlučili da iz njih izdvojimo kao romantično.

Jer ponekad je ono što danas nazivamo velikom ljubavnom pričom počelo tako što je jedna osoba pokušavala da pobegne.

Had i Persefona: Ljubavna priča koja je počela otmicom

Malo koji mit je u savremenoj pop kulturi doživeo toliku romantičnu transformaciju.

U Homerovoj himni Demetri Persefona bere cveće kada se zemlja otvara, Had izlazi iz podzemlja i odvodi je protiv njene volje. Zevs je, prema istoj tradiciji, prethodno pristao na brak bez znanja njene majke Demetre. Ona zatim očajnički traži ćerku i uskraćuje zemlji plodnost sve dok bogovi ne budu primorani da intervenišu.

To je mnogo dalje od savremene predstave o misterioznom gospodaru podzemlja i devojci koja otkriva svoju mračnu stranu zaljubivši se u njega.

A upravo je takva verzija poslednjih godina postala neverovatno popularna. Savremena istraživanja recepcije mita pokazuju da brojni romani, stripovi i fanfikcije Persefonu predstavljaju kao ženu koja sama bira Hada, često menjajući ili potpuno uklanjajući otmicu iz antičke priče.

Zašto nam je toliko privlačna?

Zato što savršeno odgovara jednom od najstarijih romantičnih tropa: opasni, moćni muškarac koji je prema svima hladan osim prema jednoj ženi. Podzemlje postaje gotička palata, nar postaje simbol njihove veze, a Persefonin silazak prestaje da bude priča o odvajanju majke i ćerke i postaje priča o seksualnom i ličnom buđenju mlade žene.

Zanimljivo je da moderni autori pritom često ne romantizuju nasilje iz originala već ga namerno prepravljaju: Persefoni daju izbor koji u starijim verzijama nije imala.

Možda je upravo to razlog zbog kojeg je ova ljubavna priča danas toliko popularna – ne zato što nam se dopada mit kakav je bio, već zato što neprestano pokušavamo da ga napišemo onako kako bismo želeli da se dogodio.

Apolon i Dafne: Kada „nikada ne odustaj“ prestane da zvuči romantično

Dafne ne želi Apolona.

To je možda najvažniji detalj priče koji se često izgubi među mermerom, lovorovim lišćem i predstavom o bogu potpuno opčinjenom nedostižnom ženom.

U Ovidijevoj verziji Dafne izričito želi da ostane neudata. Kada se Apolon zaljubi u nju, počinje da je progoni. Ona beži. On nastavlja. U trenutku kada je gotovo sustiže, Dafne traži pomoć i biva pretvorena u lovorovo drvo.

Ni transformacija ga potpuno ne zaustavlja: Apolon proglašava lovor svojim svetim drvetom.

U jednoj od najpoznatijih umetničkih interpretacija ove priče, Berninijevoj skulpturi „Apolon i Dafne“, gledamo upravo dramatični trenutak u kojem se njeni prsti pretvaraju u grane dok pokušava da mu pobegne. Nacionalna galerija umetnosti priču vrlo jednostavno opisuje: Apolon je želi, Dafne nije zainteresovana i on počinje da je juri.

A ipak je istorija umetnosti prizor učinila toliko lepim da je lako prevideti šta zapravo gledamo.

Možda je upravo tu najveća zamka ove priče. Naučeni smo da upornost povezujemo sa velikom ljubavlju – idejom da će dovoljno snažna osećanja na kraju „osvojiti“ osobu koja ih ne uzvraća.

Dafnin mit nudi mnogo neprijatniju verziju: šta ako osoba koja beži zaista samo želi da je ostavite na miru?

Medeja i Jason: Ona je zbog njega ostavila sve. On je potom izabrao drugu

Ako postoji antička priča koja bi mogla da posluži kao upozorenje protiv rečenice „zbog njega sam ostavila ceo svoj život“, onda je to priča o Medeji.

Kada Jason stigne u Kolhidu po Zlatno runo, Medeja se zaljubljuje u njega i svojim znanjem magije omogućava mu da izvrši gotovo nemoguće zadatke. Napušta porodicu i dom i odlazi sa njim. U različitim verzijama mita njena pomoć postaje sve strašnija, uključujući i zločine počinjene tokom njihovog bekstva.

A onda, posle svega, Jason odlučuje da je ostavi kako bi se oženio drugom ženom.

Tu počinje deo priče koji je Medeju učinio jednom od najstrašnijih figura antičke književnosti. Njena osveta kulminira ubistvom Jasonove nove neveste i, u čuvenoj Euripidovoj verziji priče, njihove sopstvene dece.

Nikoga ovde nije naročito lako proglasiti romantičnim junakom.

Ipak, početak veze Medeje i Jasona sadrži motiv koji kultura obožava: žena toliko voli muškarca da je spremna da zbog njega ostavi sve.

U romantičnoj verziji to je dokaz velike ljubavi. U Medejinoj priči to postaje upozorenje koliko opasno može biti kada čitav identitet, porodica i budućnost jedne osobe postanu uloženi u odnos sa nekim drugim.

Njena osveta je monstruozna. Ali činjenica da ju je čovek zbog kojeg je izgubila sve na kraju odbacio čini priču mnogo složenijom od jednostavne legende o „ludoj, ljubomornoj ženi“.

Tezej i Arijadna: Pomogla mu je da postane heroj, a onda se probudila sama

Bez Arijadne verovatno ne bi bilo ni jednog od najvećih Tezejevih herojskih podviga.

Ona mu daje način da pronađe put iz lavirinta nakon što ubije Minotaura – u kasnijoj tradiciji čuveno klupko konca – i odlazi sa njim sa Krita.

A onda završava na Naksosu.

Šta se tačno dogodilo zavisi od verzije mita. Neki antički izvori tvrde da ju je Tezej jednostavno napustio, drugi da ga je Dionis primorao da ode, a postoje i sasvim drugačije varijante Arijadnine sudbine. Plutarh je još u antici naglašavao koliko su priče o njenom kraju međusobno protivrečne.

Ali verzija koja je preživela u kolektivnoj imaginaciji brutalno je jednostavna: ona rizikuje sve da bi ga spasila, a on odlazi bez nje.

I možda upravo zbog toga deluje toliko savremeno.

Arijadna predstavlja čitavu kategoriju ženskih likova čiji rad omogućava muškarcu da postane heroj, dok se njihov doprinos kasnije pretvara u fusnotu njegove priče.

Dobili smo čak i izraz „Arijadnin konac“ za rešenje koje nas vodi iz komplikovane situacije.

Mnogo ređe pominjemo ženu koja je taj konac držala.

Paris i Jelena Trojanska: Da li je to uopšte bila ljubav?

Jedna od najslavnijih ljubavnih priča zapadne kulture počinje problemom na koji antički izvori ne daju sasvim isti odgovor: da li je Jelena Trojanska otišla sa Parisom ili je odvedena?

U mitološkoj tradiciji Afrodita Parisu obećava ljubav najlepše žene na svetu kao nagradu zato što ju je proglasio najlepšom boginjom. Problem je što je Jelena već udata za Menelaja.

U „Ilijadi“ sama Helena pokazuje veoma komplikovan odnos prema Parisu i čak se opire Afroditi kada je boginja tera da mu se vrati. Paris istovremeno govori o trenutku kada ju je prvi put odveo iz Sparte.

Kasniji autori priču dodatno menjaju: negde je Helena zavodnica i begunica, negde žrtva otmice, a negde gotovo figura kojom bogovi pomeraju ljude kao figure na šahovskoj tabli.

Uprkos svemu, Paris i Jelena postali su simbol ljubavi zbog koje je navodno počeo rat.

Možda zato što kultura voli ideju osećanja toliko snažnog da zbog njega može da izgori čitav svet.

Samo što, kada taj svet zaista izgori, priča postaje mnogo manje romantična.

Eho i Narcis: Nije svaka velika opsesija velika ljubav

Eho ne može slobodno da govori. Nakon Herine kazne može samo da ponavlja poslednje reči drugih.

A onda ugleda Narcisa.

On je toliko lep da se u njega zaljubljuju i žene i muškarci, ali ih sve odbija. Kada Eho pokuša da mu se približi, odbija i nju. Ona potom vene od tuge sve dok od nje ne ostane samo glas. Narcis, nakon kazne boginje Nemezide, završava zarobljen sopstvenom nemogućom ljubavlju – prema svom odrazu.

Teško je pronaći mit koji preciznije pokazuje razliku između ljubavi i projekcije.

Eho voli nekoga ko je ne želi. Narcis voli sliku koja doslovno ne može da mu uzvrati ništa osim njegovog sopstvenog pogleda.

Niko zapravo ne vidi drugu osobu.

Možda zato ova priča opstaje toliko dugo: promenili su se mediji, ali ideja nije. Zaljubiti se u svoju predstavu o nekome mnogo je lakše nego upoznati stvarnu osobu koja može da bude drugačija od svega što smo o njoj zamislili.

Pigmalion i Galateja: Savršena žena je ona koju ste sami napravili

Ovo je možda najneobičnija romansa na listi.

Pigmalion je kipar koji se, razočaran stvarnim ženama, zaklinje da neće stupiti u brak. Umesto toga stvara skulpturu žene toliko savršene da se zaljubljuje u sopstveno delo. Afrodita uslišava njegovu želju i kip oživljava.

U čuvenoj Ovidijevoj verziji skulptura zapravo nema ime; naziv Galateja vezan je za kasniju tradiciju. Metropolitan Museum opisuje Pigmaliona upravo kao čoveka koji, nezadovoljan smrtnim ženama, stvara sopstvenu sliku ženskog savršenstva.

Na prvi pogled, divna priča o umetnosti koja postaje život.

Na drugi, fantazija u kojoj muškarac odbacuje stvarne žene – sa sopstvenim mišljenjem, željama i manama – da bi sebi napravio idealnu.

A taj ideal, naravno, počinje da postoji baš onakav kakvim ga je zamislio.

Mit je tokom vekova postao jedan od najpopularnijih motiva u umetnosti, od književnosti do slikarstva, a Žan-Leon Žerom je krajem 19. veka naslikao čuveni trenutak u kojem oživljena Galateja uzvraća Pigmalionov zagrljaj.

I upravo tu leži neprijatno savremeno pitanje: volimo li osobu – ili verziju te osobe koju smo napravili u svojoj glavi?

Zevs i Hera: Najmoćniji brak Olimpa definitivno nije bio najsrećniji

Kralj i kraljica bogova. Boginja braka i njen suprug. Najmoćniji par Olimpa.

Na papiru zvuči impresivno.

U mitovima, mnogo manje.

Zevsove veze sa boginjama, nimfama i smrtnicama čine čitav zaseban mitološki ciklus. Hera zauzvrat postaje oličenje ljubomorne supruge, ali njena osveta vrlo često nije usmerena prema Zevsu već prema ženama sa kojima je bio i deci rođenoj iz tih odnosa. Leto, majka Apolona i Artemide, samo je jedna od žena koje prema antičkim izvorima trpe Herin gnev.

Čak i mitovi o samom braku sadrže svađe, odlaske i prevare kojima Zevs pokušava da natera Heru da mu se vrati.

Pa ipak, oni ostaju zajedno.

I tu možda leži njihova najmodernija lekcija.

Dugotrajnost odnosa nije isto što i njegov kvalitet. Status nije isto što i bliskost. A biti najmoćniji par u prostoriji ne govori baš ništa o tome šta se događa kada ostanete sami.

Zašto onda i dalje romantizujemo ove priče?

Delom zato što ih retko upoznajemo samo kroz antičke tekstove.

Upoznajemo ih kroz slike, skulpture, opere, filmove, romane i savremene reinterpretacije. Bernini nam daje Dafnu čije telo pred našim očima postaje lovor i prizor je toliko neverovatno lep da na trenutak zaboravljamo da gledamo ženu koja pokušava da pobegne. Had i Persefona iz priče o otmici prelaze u savremeni „enemies to lovers“. Paris i Helena postaju dvoje ljudi čija je strast bila toliko velika da je zbog nje počeo rat.

Kultura ima izuzetnu sposobnost da ružne stvari učini estetski lepim.

Ali postoji još jedan razlog zbog kojeg im se vraćamo.

Mitovi opstaju upravo zato što nisu jednostavni. Ne pričaju nam samo o tome kakva bi ljubav trebalo da bude već o želji, moći, ljubomori, strahu od gubitka, opsesiji i granici između onoga što želimo i onoga na šta imamo pravo.

Možda zbog toga danas ne moramo da prestanemo da ih smatramo ljubavnim pričama.

Samo možemo malo pažljivije da se zapitamo kakvim ljubavnim pričama.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Jedan od najvećih pisaca otkako postoji književnost, velikan čiji se romani smatraju remek-delima ogromnog uticaja, bio je i izvrstan poznavalac ljudske psihe. Fjodor Mihajlovič Dostojevski pronicljivo je i hrabro istraživao različite moralne dileme i bolne društvene teme, analizirajući sve to iz ugla vrhunskog psihologa i filozofa. Majstorski je prodirao u dušu čoveka, um i duh, prikazujući unutrašnje sukobe, strasti, krivicu, spasenje.

Pojam zla obrađivao je sa etičkog stanovišta, pokušavajući da prozre negativne i neprihvatljive oblike ponašanja i razmišljanja, ali i da nas upozori na metode kojima se koriste osobe koje u sebi nose sve što je suprotno od dobra.

“Zloba se retko manifestuje vikanjem ili otvorenom agresijom. Češće je skrivena iza finih manira, nežnosti, šarmantnog osmeha i (preterane) brige. Zla osoba ostavlja neprijatan ukus nakon interakcije s njom – osećaj praznine, eksploatacije i blagog stida zbog poverenja koje smo joj poklonili. Napadi zlih su nevidljivi, ali precizni, i ciljaju najranjivija područja”, napisao je čuveni književnik u jednom od dela, a ovako njegove reči interpetiraju eksperti našeg doba, objašnjavajući nam kako da prepoznamo zle ljude.

Oni deluju kroz ruke drugih

Direktne optužbe nisu njihova metoda. Umesto toga, oni vešto nagoveštavaju trećim licima, prenose informacije usputno ili provociraju druge da vas kritikuju. Kada pokušate da ih optužite, kada uprete prstom u njih, oni su iskreno iznenađeni: “Ali, ja nisam ništa rekao!” Tehnički ostaju nedužni, ali iz potaje nanose bol.

Oni se smeju kada vas boli

Njihov osmeh u trenucima vaše slabosti jedan je od glavnih znakova da vam ne žele dobro. Ispod maske prijateljstva krije se hladno uživanje u tuđoj nelagodnosti. Fraze poput “Tako si naivan” ili “Rekao sam ti” izgovaraju se sa blagim osmehom koji reže dublje od direktne uvrede. A Dostojevski je odlično znao i kako prepoznati osobu sa dobrom dušom…

Oni vas teraju da sumnjate u sebe

Ako pokušamo da ukažete na problem, zla osoba majstorski će preokrenuti situaciju. “Pogrešno si razumeo”, “Previše si emotivan”, “Ja to nisam rekao” – ove fraze nas nagone da se pravdamo i tražimo krivicu u sebi, a ne u njihovom ponašanju. Stvarnost se postepeno iskrivljuje, i na kraju ćemo izgubiti unutrašnji oslonac.

Lepo pričaju, ali ne preuzimaju odgovornost

Njihove reči mogu zvučati ubedljivo, čak i iskreno. Znaju kako da se izvine, objasne i daju obećanja. Ali, te reči nikada ne prelaze u dela i izostaje eventualno priznanje krivice. Odgovornost se uvek prebacuje na okolnosti ili na – vas. Njihov cilj je da održe kontrolu nad vama, a ne da reše problem.

Istog časa se pretvaraju u žrtve

Čim pokušate da postavite granice ili izrazite nezadovoljstvo, fokus se pomera. Sada su oni ti koji pate: povređeni su, bore se, zbunjeni su… Umesto da razgovarate o svojim osećanjima, nehotice počinjete da ih tešite i opravdavate, zaboravljajući prvobitni razlog dijaloga.

Gađaju tačno tamo gde ste najranjiviji

Zla osoba je odlična u proceni vaših slabosti, strahova i poverenih tajni. U pravom trenutku, ove informacije iskoristiće protiv vas – kao “nenamerni” lapsus pred drugima ili razlog za svađu u kojoj krivicu, naravno, neće svaliti na sebe. To je ciljani napad koji uništava poverenje i ostavlja osećaj duboke izdaje.

Šta treba da uradite ako prepoznate takvu osobu

Glavno je da ne pokušavate da je prevaspitate. “Zloba je unutrašnja strategija, a ne slučajna greška”, rekao je Dostojevski. Najrazumniji korak je postepeno distanciranje, a potom i smanjivanje komunikacije na minimum ili pak potpuni prekid kontakta.

Izvor: zena.blic.rs

Jedanaesti mesec u godini proći će u znaku bitnih i dugoočekivanih premijera. Shodno tome, bioskopski i streaming repertoari garantuju odličnu zabavu, nove avanture i neočekivane žanrovske spletove. Ovo su filmovi koji će obeležiti novembar (2026). Vama preostaje da odaberete idealne naslove sa aktuelnog spiska.

Filmovi koji će obeležiti novembar (2026)

Heartland

Brojni žanrovi neprestano se prepliću, a psihološki trileri karakteristični su po neočekivanim preokretima u radnji i napetoj atmosferi koja vešto odražava kompleksno emocionalno stanje protagonista. U pozadini priče uvek se nalazi neki zločin ili nestanak osobe, te gledaoci dobijaju sadržaj koji sve vreme pleni njihovu pažnju. Ako ste raspoloženi za jedan takav novitet, u novembarski podsetnik upišite naslov Heartland.

U središtu radnje nalazi se nekadašnja kantri zvezda, Misty Jones. Nakon dvadeset godina, ona se vraća u Nešvil kako bi pronašla nestalog člana porodice. Glavna junakinja mora da se suoči s mračnom prošlošću i pronađe Charlie pre nego što bude prekasno. Da li će ishod biti pozitivan? Odgovor pruža misterija Heartland.

Režiju potpisuje Shana Feste (poznata po ostvarenjima Country Strong i Run Sweetheart Run). Glavne uloge tumače Jessica Chastain, Carter Faith, John Hawkes i Skyler Day. Ovaj novitet stiže 13. novembra na streaming platformu Netflix.

Guarding Stars

Streaming platforma Netflix uveliko je najavila brojne filmske hitove koji će obeležiti prazničnu sezonu, a prvi naslov stiže u novembru. U pitanju je romantična komedija Guarding Stars čija se radnja zasniva na bestseler romanu autorke Katherine Center. Glumačku postavu predvodi Leighton Meester.

Okosnicu priče čine Jack Stapleton i Hannah Brooks. On je filmska zvezda na meti neumornog progonitelja, a ona vodi računa o njegovoj bezbednosti. Međutim, na porodičnom okupljanju, Jack odlučuje da se ne sazna prava istina, te Hannah biva predstavljena kao njegova devojka.

Da li će iz usputne laži proisteći ljubavne iskre? Odgovor dobijamo 18. novembra na platformi Netflix. Pored Leighton Meester, u glavnim ulogama  nalaze se Jared Padalecki i Noah LaLonde. Režiju potpisuje Elizabeth Allen Rosenbaum (poznata po ostvarenju Purple Hearts). U nastavku možete pogledati promotivni video.

The Hunger Games: Sunrise on the Reaping

U novembru stižu brojni bioskopski blokbasteri, a najiščekivaniji među njima jeste The Hunger Games: Sunrise on the Reaping. Pored poznatih junaka, u ovom nastavku dobijamo i pregršt novih likova. Da li će adaptacija biti kvalitetna poput istoimenog bestseller romana autorke Suzanne Collins? Saznaćemo uskoro.

Zora najavljuje jubilarne pedesete Igre gladi, a to znači da će dvostruko više učesnika biti poslato u smrtonosnu arenu. Među njima se nalazi i Haymitch Abernathy, koji je iznenada otrgnut od svoje porodice i voljene devojke. Vreme ubrzano teče, očigledno je da su igre nameštene, ali glavni junak ovog poglavlja odlučuje da se bori do poslednjeg atoma snage. Režiju potpisuje Francis Lawrence. Glavne uloge tumače Joseph Zada, Mackenna Grace, Jennifer Lawrence i Elle Fanning. Bioskopska distribucija počinje od 19. novembra.

Way of the Warrior Kid

Stiže nam još jedna ekranizacija romana, a reč je o dečjem bestseleru Way of the Warrior Kid. Istoimeni film režirao je čuveni McG, dok glumačku postavu predvodi Chris Pratt. Ukoliko želite da uživate u porodičnoj avanturi, ovaj novitet nezaobilazno upišite u filmske podsetnike.

Marc je upravo završio peti razred osnovne škole i taj period ostaće mu u najgorem sećanju. Doživeo je brojne pehove, bio je žrtva vršnjačkog nasilja, a sada želi da se osami i raspust provede u miru. Međutim, kad ga majka obavesti da kod njih dolazi  ujak Jake, Marc postaje nasrećnije dete na svetu. Jake je pripadnik Mornaričkih foka i odlučuje da Marca preobrazi u hrabrog dečaka.

Pored Chrisa Pratta, u glavnim ulogama nalaze se Jude Hill i Linda Cardellini. Film stiže 25. novembra na streaming platformu Apple TV.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Apple TV (@appletv)

Focker–in–Law

Novembarski podsetnik zatvara film Focker–in–Law, u kojem glavnu ulogu tumači muzička zvezda i glumica Ariana Grande. U pitanju je četvrti nastavak kultne porodične sage, koju čine filmska ostvarenja: Meet the Parents (2000), Meet the Fockers (2004) i Little Fockers (2010).

U središtu radnje nalazi se nova generacija porodice Focker. Deca Grega Fockera i Pam su napokon odrasla, a njihov sin Henry planira da zaprosi voljenu devojku, Oliviju Jones. Međutim, porodici se nimalo neće dopasti Henryjev izbor. Uloge se menjaju, te Greg – koji je ranije bio meta svog tasta – počinje da prati svaki Olivijin korak. Čuveni detektor laži ponovo je u fokusu.

Da li se iza lepog osmeha zaista krije potencijalna opasnost? Odgovor nas očekuje uskoro. Osim Arijane Grande, glumačku postavu čine Ben Stiller i Robert De Niro. U filmske podsetnike upišite datum premijere – 26. novembar.

Izvor: journal.rs

Istraživanja pokazuju da je roditeljsko favorizovanje dece iznenađujuće uobičajeno. Javlja se u oko 65 odsto porodica, a identifikovano je i proučavano u različitim kulturama.

Koliko god da je uobičajeno, ovo favorizovanje može naštetiti dobrobiti dece tokom čitavog životnog veka, od njihovog detinjstva do srednjih godina i dalje. Smatra se toliko važnim faktorom u nizu emocionalnih problema da psiholozi za njega imaju naziv i akronim: „diferencijalni tretman roditelja“ (parental differential treatment – PDT).

Međutim, obično se dešava da se braća i sestre iz iste porodice ne slažu oko toga ko je bio omiljeno dete u porodici.

Naravno, to je zato što osećaj da roditelji više vole brata ili sestru krajnje subjektivan, napominje Lori Kramer, profesorka psihologije na Univerzitetu Nortistern u SAD.

Ipak, za osobu koja oseća da je manje voljena nego njeni brat ili sestra, posledice mogu biti duboke. Istraživanja govore da su deca od ranog uzrasta svesna različitog tretmana. Takvo percipirano favorizovanje roditelja povezano je sa niskim samopoštovanjem kod dece, kao i sa anksioznošću u detinjstvu, depresijom i problemima u ponašanju, uključujući rizično ponašanje.

Istraživači u Kini su, na primer, pokazali da je favorizovanje od strane roditelja pokazatelj da li će se razviti zavisnost od mobilnog telefona kod adolescenata. U maloj kanadskoj studiji u kojoj je učestvovalo osam tinejdžera beskućnika, sedmoro je reklo da osećaju da su njihovi roditelji favorizovali brata ili sestru u odnosu na njih, i da su oni oduvek bili „problematično dete“, i da je to doprinelo raspadu porodičnih veza.

Iako je ova studija rađena na isuviše malom uzorku da bi se izvukli širi zaključci, ona ipak naglašava koliko daleko može ići osećaj dece da su manje voljena.

Zar roditelji ne mogu da izbegnu odabir favorita?

Prema mišljenju profesorke Kramer, roditelji to ne rade namerno, a verovatno toga nisu ni svesni.

„Preferencijalni tretman prema jednom od dece može biti prosto zato što je to dete manje zahtevno, što sa njim lakše komuniciraju ili vide više sličnosti između sebe i deteta“, kaže psihološkinja.

Njeno istraživanje o adolescentima i njihovim roditeljima pokazalo je da se u porodicama o tome ne govori, što dodatno otežava otklanjanje psiholoških trauma ili nesporazuma.

„Ako se ovakve situacije rešavaju na delikatan način, gde se niko od članova porodice neće osećati kao okrivljen ili da je to isključivo njegova greška, kroz otvoren razgovor svih strana možda bi mogli da se bolje razumeju“, kaže Kramer.

Roditelji bi, na primer, mogli da pitaju zašto dete smatra da oni više vole brata ili sestru, nego njega.

„Ako roditelj sluša (i) onda pruži razlog za različita ponašanja prema deci, to može učiniti čuda. Dete može shvatiti da postoji praktičan razlog i da se ne radi o tome da su brat i sestra više voljeni.“

Megan Giligan, vanredna profesorka razvojne psihologije i porodičnih odnosa na Univerzitetu u Misuriju, radila je sa Džil Sjutor, profesorkom sociologije na Univerzitetu Perdju i Karlom Pilemerom, profesorom psihologije na Univerzitetu Kornel, na Studiji o razlikama unutar porodice u SAD, longitudinalnoj studiji koju finansira Nacionalni institut za starenje. Projekat je dve decenije pratio različite porodice kako bi bolje razumeli odnose među generacijama. Kao deo studije, istraživači su majkama i očevima postavili direktno pitanje o favorizovanju – za mnoge je to bio prvi put da su uopšte pitani o tome.

Pitanje je bilo: „S kojim od svoje dece osećate najveću emotivnu bliskost?“ Nakon malog razmišljanja, veliki procenat majki (75 odsto) je naveo ime jednog od svoje dece. Ostali nisu izabrali nijednog, ili su rekli da se osećaju podjednako bliski sa svima.

Pitali su ih i sa kojim su se detetom najviše sukobljavali i koje je najviše izneverilo njihova očekivanja. Ispostavilo se da je na dete koje je tako označeno imalo posledice tokom čitavog života, pri čemu je „razočaravajuće“ dete i kasnije tako tretirano.

Prvorođeni nisu nužno najvoljeniji

Redosled rođenja je igrao ulogu u nekim aspektima favorizovanja, ali možda ne onoliko koliko se često pretpostavlja.

„U odraslom dobu, istraživanja ne nalaze da je ovo nužan prediktor favorizovanja. Konkretno, moja pretpostavka da bi prvorođenče prirodno bilo izabrano kao ‘zlatno dete’ nije potkrepljena naučnim istraživanjima. Za emocionalnu bliskost verovatnije je da će najmlađe dete biti izabrano pre nego srednje ili prvorođeno“, kaže Giligan.

Ali najjači prediktor emocionalne bliskosti bila su osećanja roditelja da je dete slično njima.

Giligan je takođe istakla stvarnu štetu koja može nastati usled različitog tretmana, koji se pokazao u longitudinalnoj studiji, kao što su loši odnosi između braće i sestara, manje favorizovana braća i sestre nisu uspevala da ostvare dobre partnerske veze i imali su manje pozitivan odnos sa roditeljima.

Nije lako biti omiljeno dete

Biti „zlatno dete“ takođe može ostaviti loše posledice.

„Možda bismo očekivali da će omiljeno dete imati mnogo prednosti, međutim, to takođe može izazvati emocionalni stres za odraslu decu. Utvrdili smo da je favorizovanje povezano sa naglašenijim simptomima depresije kod omiljene dece. Verujemo da je to zato što je majčino ‘omiljeno dete’ bilo u konfliktnim odnosima sa braćom i sestrama. Otkrili smo da je ta tenzija sa braćom i sestrama u odraslom dobu u korelaciji sa psihičkim blagostanjem“, kaže profesorka Giligan.

To takođe može dovesti i do nejednakog tereta kasnije u životu. Kada je starim roditeljima potrebna briga porodice, često se okreću upravo detetu koje im je bilo omiljeno, tako da na njega pada najveći teret.

I dok nas favorizovanje može proganjati čak i kao odrasle osobe, naše iskustvo o njemu može se suptilno promeniti kako starimo. Istraživači su pregledali studije o uticaju favorizovanja dece tokom čitavog životnog veka, od veoma male dece do odraslih koji imaju 60 ili više godina. Otkrili su da postoje razlike u tome kako se to manifestuje u različitim životnim fazama. Za mlađu decu favorizovanje se procenjuje po tome koliko vremena roditelji provode sa njima u poređenju sa bratom ili sestrom. Za odraslu decu, kada je njihov nejednak status u pitanju, češće je reč o nejednakoj finansijskoj podršci.

Nemoguće je tretirati decu podjednako

Rešenje je ne tretirati svu svoju decu potpuno isto, kaže prof. Kremer.

„Nemoguće je tretirati decu isto u svakoj situaciji, a ni deca to ne žele. Ona žele da budu prihvaćena takva kakva jesu, njihove godine, interesovanja, pol, ličnost. Ipak, osvešćivanje postupanja prema deci može pomoći roditeljima da izbegnu stalno izazivanje nepravednih situacija“, savetuje profesorka.

Ovo je posebno važno jer deca mogu da nauče obrazac favorizovanja, i kao odrasli, primene ga na sopstveni roditeljski stil i odnose: „Ako toga nismo svesni i ne preduzmemo mere da prekinemo taj prenos, verovatno ćemo usvojiti isto ponašanje“.

Izvor: zelenaucionica.com