Chris Hurst je vodio večernje vijesti na kanalu “WDBJ” u Roanokeu, Virginiji kada su njegovu djevojku, novinarku Alison Parker i njenog snimatelja Adama Warda ubili iz pištolja za vrijeme intervjua. Chris je napustio novinarski posao i kandidovao se za delegata kako bi pronašao odgovore na neka pitanja koja su dovela do smrti njegove djevojke. Međutim, on naglašava da nije kandidat koji će se baviti samo jednim pitanjem i da kontrola korištenja oružja nije bila nešto na što se fokusirao tokom svoje kampanje. Početkom novembra je izabran za delegata u House of Delegates u Virginiji.

Šta je to što je Chrisa (ali i mnoge druge ljude širom svijeta) dovelo do toga da usred tugovanja pokušaju da budu neko ko će donijeti promjene?

Pronalaženje smisla u besmislenom

David Kessler, književnik i osnivač WEB stranice www.grief.com naglašava da te porodice prolaze kroz šesti stepen tugovanja, a to je pronalaženje smisla.

“Ljudi dožive nešto strašno i pomisle: ‘Priča jednostavno ne može završiti na ovaj način’. Njihov život treba da važi i njihova smrt mora imati neki smisao i to je ono što mnoge ljude pokreće na akciju”, objašnjava David.

Doktorica Robin Gurwitch, profesorica psihijatrije i bihejvioralnih nauka na Univerzitetu “Duke” je cijelu svoju karijeru provela proučavajući kako traume utiču na djecu. Ona se slaže sa Davidovom procjenom da neki ljudi koji tuguju zbog traumatičnog gubitka pokušavaju da nađu smisao u svojoj patnji. Tada se, kako doktorica Gurwitch sama kaže, pitaju kako mogu da odaju počast osobi koja više nije živa. Ponekad se to postiže podizanjem svijesti i skretanjem pažnje na stvari koje su dovele do tragične smrti.

John Walsh je nakon otmice njegovog šestogodišnjeg sina Adama 1981. godine osnovao Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu djecu i napravio je televizijsku emisiju “America’s Most Wanted”. Danas vodi emisiju “The Hunt With John Walsh” na CNN-u.

Doktorica Gurwitch skreće pažnju javnosti na djecu koja su u decembru 2012. godine ubijena u školi “Sandy Hook Elementary” i navodi kao primjere roditelje tih mališana koji su svoje traumatično iskustvo gubitka djeteta iskoristili da pomognu drugima.

Mnoge od tih porodica su osnovale Fondacije koje se fokusiraju na različite stvari koje su dovele do toga da njihova djeca izgube živote na ovako tragičan način. Među njima su i Mark i Jackie Barden koji su tog stravičnog dana izgubili sedmogodišnjeg sina Daniela. Zajedno sa roditeljima čija su djeca takođe stradala tog dana osnovali su neprofitnu Fondaciju “Sandy Hook promise” koja pokušava da promijeni javnu politku i spriječi nasilje oružjem bilo da je u pitanju kriminal, samoubistvo ili nesretni slučaj. Jeremy Richman, neuronaučnik čija je šestogodišnja kćerkica Avielle ubijena tog dana osnovao je Fondaciju “Avielle” koja istraživanjem i angažmanom članova zajednice skreće pažnju na probleme sa mentalnim zdravljem.

“Takve stvari ljudima pomažu da se oporave i izdrže, no i dalje će biti teških trenutaka”, objašnjava doktorica Gurwitch.

Uspomena na voljene osobe

Kada zbog traumatičnog gubitka ljudi postanu lobisti ili se okrenu socijalnom radu ono što im djelimično koristi jeste to što su našli nešto što će ih okupirati, ali to je takođe i način da sjećanje na njihove voljene živi”, objašnjava Joanne Cacciatore, profesorica na Univerzitetu “Arizona State” i dodaje “Moja istraživanja su pokazala da je jedan od razloga zbog kojeg roditelji žele da se aktiviraju u volontiranju i radu taj što žele da se sačuva uspomena, oda počast i osigura da svijet ne zaboravi ne samo stravičan događaj, već i predivnu osobu koju je izgubio.”

Dvije godine nakon što joj je umrla kćerka profesorica Cacciatore je osnovala Fondaciju “MISS” koja pruža podršku roditeljima koji su izgubili svoju djecu. Ova Fondacija i ljubaznost su za profesoricu Cacciatore bili najbolji način da se sjeća svoje kćerke. Za nju je saosjećanje najmoćnija stvar na svijetu i sigurna je u to da je to bio jedini način da preživi tu tragediju.

Pomaganje drugima

Profesorica Cacciatore nije jedina koja misli da joj je pomoglo to što je bila tu za druge ljude. Doktorica Gurwitch naglašava da nekim ljudima altruistična djela zaista pomažu. Oni se osjećaju bolje ako pomognu drugima. To može biti nešto jednostavno pout pisanja pisma ljudima u zajednici koji su prvi stigli na mjesto tragedije ili nešto veliko poput osnivanja Fondacije u pokušaju da se promijeni svijest javnosti o kontroli korištenja oružjem ili mentalnom zdravlju.

Kreiranje nove budućnosti

David koji je svog sina izgubio prije godinu dana naglašava da ljudi koji koji uspijevaju da nastave dalje i nađu smisao u svom gubitku su upravo oni koji kreiraju novu budućnost. On smatra da takav gubitak može paralizovati čovjeka, ali mu isto tako može pomoći da odraste na načine na koje nikad nije ni pomišljao.

Izvor: CNN

Kristin Salaky i njen momak su uvijek prigovarali kada se jedno od njih zagleda u telefon i prestane slušati.

“Ne bih rekla da je to bio glavni problem u našoj vezi, ali ja sam se u većini slučajeva osjećala krivom kada bih pregledala društvene mreže umjesto da provodim vrijeme s njim. No, tada bi mi Instagram privukao pažnju i za tren oka sam zaboravila na krivicu”, priča Kristin.

Nedavno je prvi put čula da zapostavljanje partnera zbog telefona može loše uticati na vezu i odlučila je da promijeni nešto po tom pitanju. Predložila je svom momku da pokušaju da mjesec dana ne koriste telefone kada su zajedno i on je pristao. Jedino što su mogli da rade s telefonima jeste da uključe i isključe alarm. No, bilo je dovoljno da jedno od njih kaže da mora provjeriti nešto u vezi posla na telefonu i drugo bi odmah skočilo i zgrabilo svoj telefon. Ispostavilo se da je tehnologija vladala njihovim životima. No, Kristin ističe da su ipak nešto naučili iz ovog iskustva i odlučila je da te lekcije podijeli sa ljudima širom svijeta.

Tehnologija se koristi za povezivanje

Kristinin momak je mislio da će njoj biti jako teško da ne koristi telefon. Razlog tome je što ona obožava da kuva i svaki recept čita na telefonu. Nakon što večeraju njih dvoje su voljeli da zajedno gledaju smiješne video snimke i čitaju duhovite tvitove. Njen momak joj je kasnije priznao da je poprilično arogantno ušao u ovaj eksperiment zato što je uvijek sa ponosom isticao da se može odvojiti od telefona ako se za tim ukaže potreba.

“Sasvim je razumljivo što se tako osjeća zato što smo mi mnogo zajedničkog vremena provodili na telefonu. Zbog toga sam se osjećala bolje. Mi nismo koristili telefone kako bismo ignorisali jedno drugo. Nedostajala nam je ta povezanost i aktivnost koju smo voljeli da radimo zajedno”, objašnjava Kristin.

Kada pokušate nešto izbaciti želja za tim se samo poveća

Kristin je brzo shvatila da je zabranom korištenja mobilnog telefona onemogućila samoj sebi da svom momku pokaže sliku preslatkog psića na Instagramu. Oboje su došli do zaključka da bi lakše ostavili telefone kada bi obratili pažnju na to kako se zbog njih osjećaju.

Trebate početi malim koracima

Eliminisanje telefona je bio uzvišen cilj, a naročito za dvoje ljudi koji rade u medijima. No, kako je naglasio Kristinin momak, bilo bi dobro da su zabranili korištenje mobilnih telefona u jednoj prostoriji.

“Mi ne koristimo telefone noću jer smo u krevetu i mislim da je to najvažnije vrijeme da ostavite taj uređaj i posvetite se jedno drugome”, izjavio je on.

Kristin se s tim složila jer zna da kada legnu spavati oboje se opuste i dugo razgovaraju. Tada se njihovi telefoni pune. Kasnije će možda to pravilo uvesti i za druge prostorije u njihovom stanu, ali smatra da je i ovo dobar početak.

Iako nisu uspjeli izdržati mjesec dana bez telefona, Kristin vjeruje da će oboje biti svjesniji toga koliko ih koriste i da će voditi računa da zbog toga jedno drugo ne zapostave. Sa druge strane, i dalje će uživati u trenucima u kojima ih tehnologija zbližava.

Izvor: Insider

Izašla sam na terasu da udahnem malo svežeg vazduha, bilo je previše plača i emocija u toj prostoriji.

Vraćajući se nazad pala mi je napamet priča mojih roditelja. Ulazeći ljutito sam upitala: “ Jel neka od vas misli da se može od slomljenog srca umreti?“ Piljile su u mene, pomalo zgrožene tom patetikom iz mojih usta. „A?“ ponovo sam upitala, „pričate celo veče o ljubavi, je l’ koja od vas zna šta znači umreti od slomljenog srca? Jel znate nekog ko je od toga umro? Kolika ta ljubav mora da bude da bi se od toga mrelo?!“

Daleko od savršenog je bio brak mojih roditelja. Bili su potpuno i u svemu različiti. On ingenioznan, duhovit i vrcav, u večitoj potrazi za duševnim mirom koji je izgubio po sirotištima rata, a ona zadrta Crnogorka, oštrog jezika i britke misli, puna neke histerije koja će je kasnije odvesti na granicu ludila. Ipak, bili su dve sudarene galaksije, pomešane u mojoj krvi.

Uprkos svemu, u mom detinjstvu naša kuća je mirisala na ljubav. Ne uvek ali često.

I kada je ona prestala da bude ona žena u koju se zaljubio, kada je prestala da nas poznaje i kad je bolest oglodala njeno slabo telo i krhki razum, on nije odustajao od nje. Po bolničkim hodnicima nosio je crvenu šerpicu sa belim tufnama punu trešanja koje je volela, krijumčario joj cigarete ispod kaputa,  nosio sveže skuvanu hranu da ima za jutro posle. Vukao lekare za ruku, molimo i ponižavao se pre njima. Obuvao joj noću čarape da ne ozebe ako krene po popločanim podovima bolničke sobe.

Onoga dana kada se konačno ugasila, dok je zvuk sirene parao junsko jutro nad Beogradom naslonjena u njegovom krilu, rekla mu je poslednje: „Čuvaj mi dete“.

Ostali smo sami, on i ja.

Decembarskog poslepodneva, manje od šest meseci od njenog ukopa, nije s posla došao kući. Zvala sam panično sve bolnice u gradu dok mi na kraju u jednoj nisu rekli: „Dođite hitno, neće izdržati do jutra…“ Doktor me je pridržavao na vratima šok sobe, govoreći da je kasno, da su ga reanimirali ali da je srce preslabo, da je eksplodiralo i da su šanse da se probudi nikave. „Srce se raspuklo prosto“ rekao je doktor odlazeći u tamu dugačkog hodnika,“k’o na filmu – slomilo se, eto!“ , viknuo je iz mraka.

Bilo mi je nepunih 25 godina i bila sam sama na svetu.

Ostala sam da sedim na toj drvenoj klupi pored vrata sobe, gde sam osluškivala trzaje srca koje se raspuklo na komade, kako pišti kroz aparat za održanje života.

Narenih dana je nastala čitava gungula u toj sobi u koju me nisu puštali, uletali su lekari, čuo se žamor, kad bi izlazili iz sobe širili bi osmehe i oči ka meni, ulivajući mi nadu. Trajalo to satima i danima. Niko mi ništa nije govorio.

„Uđi, sine“ rekla je sestra napokon jednog jutra…“uđi slobodno“. Iznemogao i izbezumljen gledao me je preko svih onih cevčica koje su virile iz njega. „Neverovatno“, rekla je sestra, držeći me za ramena, „on je bio potpuno mrtav, predugo bez kiseonika, takvi i ako prežive, nikada ne progovore, a on evo zbija šale sa nama“. Sestra se okrenula i pitala me tiho: „A je li, ko je Draga?“…“Moja pokojna majka“, rekoh, „zašto?“.

„Pitam,  reče sestra,  „jer samo o njoj priča od kako se probudio. Rekao je da neće da živi ako nje nema, ali kaže, ona se mnogo naljutila zbog toga“…doktor je prekinu i reče „Bunca, to je normalno…“

Moj otac nikada  nije verovao ni u šta osim u matematičke jednačine, ni u popove ni u komuniste, ni u svece ni u proroke… Jedan od doktora pitao ga je šta ima posle smrti, je li video nešto, kakvo svetlo, nadu – „Ništa“, reče moj matori odsečno. Meni, nadvijenoj nad njegovim čelom je namignuo.

Dugo se oporavljao, godinama. Ali je nekako bio spokojan. Miran, kao nikada do tada…meni se činilo kao da zna neku posebnu tajnu života.

Desetak godina posle, moj se život slomio, kao kristalna čaša i ja sam se vratila u naš stan sa svojom bebom. Nakon jedne od bezbroj besanih noći, koje je provodio nad uzglavljem moga sina, ja neispavana, očajna i skrhana raspala sam se pred njim i kao nekad kad sam bila dete sela mu u krilo gracjuči: „Tata, hvala ti za sve, što si s nama, što mi pomažeš, što te moje dete obožava, što mu čitaš i dok spava, što mu pevaš uspavanke, što kad je bolestan ne ustaješ od njega….“ Poljubio me je u čelo i rekao: „E, pa zato je valjda mene Draga vratila, za to mi nije dala odem za njom, znala je da ću ti trebati a obećao sam da ću nam čuvati dete. Nije mi dala da umrem i da se slomim. To rade kukavice, rekla je. A hteo sam, nisam mogao više.“

Nikada više o tome nismo progovorili.

Nedugo nakon te pijane ženske žurke, čula sam da je ipak rešila da da mužu još jednu šansu. O razvodu više nisu pričali. Sa blizancima su otišli u Kanadu. Uplašila se slomljenog srca. I ja sam. Čula sam negde da od toga može da se rikne.

Izašla sam na terasu da udahnem malo svežeg vazduha, bilo je previše plača i emocija u toj prostoriji.

Vraćajući se nazad pala mi je napamet priča mojih roditelja. Ulazeći ljutito sam upitala: “ Jel neka od vas misli da se može od slomljenog srca umreti?“ Piljile su u mene, pomalo zgrožene tom patetikom iz mojih usta. „A?“ ponovo sam upitala, „pričate celo veče o ljubavi, je l’ koja od vas zna šta znači umreti od slomljenog srca? Jel znate nekog ko je od toga umro? Kolika ta ljubav mora da bude da bi se od toga mrelo?!“

Daleko od savršenog je bio brak mojih roditelja. Bili su potpuno i u svemu različiti. On ingenioznan, duhovit i vrcav, u večitoj potrazi za duševnim mirom koji je izgubio po sirotištima rata, a ona zadrta Crnogorka, oštrog jezika i britke misli, puna neke histerije koja će je kasnije odvesti na granicu ludila. Ipak, bili su dve sudarene galaksije, pomešane u mojoj krvi.

Uprkos svemu, u mom detinjstvu naša kuća je mirisala na ljubav. Ne uvek ali često.

I kada je ona prestala da bude ona žena u koju se zaljubio, kada je prestala da nas poznaje i kad je bolest oglodala njeno slabo telo i krhki razum, on nije odustajao od nje. Po bolničkim hodnicima nosio je crvenu šerpicu sa belim tufnama punu trešanja koje je volela, krijumčario joj cigarete ispod kaputa,  nosio sveže skuvanu hranu da ima za jutro posle. Vukao lekare za ruku, molimo i ponižavao se pre njima. Obuvao joj noću čarape da ne ozebe ako krene po popločanim podovima bolničke sobe.

Onoga dana kada se konačno ugasila, dok je zvuk sirene parao junsko jutro nad Beogradom naslonjena u njegovom krilu, rekla mu je poslednje: „Čuvaj mi dete“.

Ostali smo sami, on i ja.

Decembarskog poslepodneva, manje od šest meseci od njenog ukopa, nije s posla došao kući. Zvala sam panično sve bolnice u gradu dok mi na kraju u jednoj nisu rekli: „Dođite hitno, neće izdržati do jutra…“ Doktor me je pridržavao na vratima šok sobe, govoreći da je kasno, da su ga reanimirali ali da je srce preslabo, da je eksplodiralo i da su šanse da se probudi nikave. „Srce se raspuklo prosto“ rekao je doktor odlazeći u tamu dugačkog hodnika,“k’o na filmu – slomilo se, eto!“ , viknuo je iz mraka.

Bilo mi je nepunih 25 godina i bila sam sama na svetu.

Ostala sam da sedim na toj drvenoj klupi pored vrata sobe, gde sam osluškivala trzaje srca koje se raspuklo na komade, kako pišti kroz aparat za održanje života.

Narenih dana je nastala čitava gungula u toj sobi u koju me nisu puštali, uletali su lekari, čuo se žamor, kad bi izlazili iz sobe širili bi osmehe i oči ka meni, ulivajući mi nadu. Trajalo to satima i danima. Niko mi ništa nije govorio.

„Uđi, sine“ rekla je sestra napokon jednog jutra…“uđi slobodno“. Iznemogao i izbezumljen gledao me je preko svih onih cevčica koje su virile iz njega. „Neverovatno“, rekla je sestra, držeći me za ramena, „on je bio potpuno mrtav, predugo bez kiseonika, takvi i ako prežive, nikada ne progovore, a on evo zbija šale sa nama“. Sestra se okrenula i pitala me tiho: „A je li, ko je Draga?“…“Moja pokojna majka“, rekoh, „zašto?“.

„Pitam,  reče sestra,  „jer samo o njoj priča od kako se probudio. Rekao je da neće da živi ako nje nema, ali kaže, ona se mnogo naljutila zbog toga“…doktor je prekinu i reče „Bunca, to je normalno…“

Moj otac nikada  nije verovao ni u šta osim u matematičke jednačine, ni u popove ni u komuniste, ni u svece ni u proroke… Jedan od doktora pitao ga je šta ima posle smrti, je li video nešto, kakvo svetlo, nadu – „Ništa“, reče moj matori odsečno. Meni, nadvijenoj nad njegovim čelom je namignuo.

Dugo se oporavljao, godinama. Ali je nekako bio spokojan. Miran, kao nikada do tada…meni se činilo kao da zna neku posebnu tajnu života.

Desetak godina posle, moj se život slomio, kao kristalna čaša i ja sam se vratila u naš stan sa svojom bebom. Nakon jedne od bezbroj besanih noći, koje je provodio nad uzglavljem moga sina, ja neispavana, očajna i skrhana raspala sam se pred njim i kao nekad kad sam bila dete sela mu u krilo gracjuči: „Tata, hvala ti za sve, što si s nama, što mi pomažeš, što te moje dete obožava, što mu čitaš i dok spava, što mu pevaš uspavanke, što kad je bolestan ne ustaješ od njega….“ Poljubio me je u čelo i rekao: „E, pa zato je valjda mene Draga vratila, za to mi nije dala odem za njom, znala je da ću ti trebati a obećao sam da ću nam čuvati dete. Nije mi dala da umrem i da se slomim. To rade kukavice, rekla je. A hteo sam, nisam mogao više.“

Nikada više o tome nismo progovorili.

Nedugo nakon te pijane ženske žurke, čula sam da je ipak rešila da da mužu još jednu šansu. O razvodu više nisu pričali. Sa blizancima su otišli u Kanadu. Uplašila se slomljenog srca. I ja sam. Čula sam negde da od toga može da se rikne.

Ove i brojne druge verzije navođenja djece da grle osobe koje vi predlažete su potpuno besmislene. Bilo da se radi o vama, drugom roditelju, rodbini, prijateljima i poznanicima. Stvar je vrlo jednostavno. Neka grle koga hoće, a još važnije neka ne grle koga neće. Ovdje su svi oni koje ne trebaju grliti:

Rodbina koju prvi put vide

Porodični prijatelji koje ne znaju

Njihovi prijatelji

Rodbina koju znaju i vole, ali ne žele grliti

Braća i sestre

Osoba koja je kostimirana u njihove omiljene likove

Bilo ko

Vi

Ove i brojne druge verzije navođenja djece da grle osobe koje vi predlažete su potpuno besmislene. Bilo da se radi o vama, drugom roditelju, rodbini, prijateljima i poznanicima. Stvar je vrlo jednostavno. Neka grle koga hoće, a još važnije neka ne grle koga neće. Ovdje su svi oni koje ne trebaju grliti:

Rodbina koju prvi put vide

Porodični prijatelji koje ne znaju

Njihovi prijatelji

Rodbina koju znaju i vole, ali ne žele grliti

Braća i sestre

Osoba koja je kostimirana u njihove omiljene likove

Bilo ko

Vi

Elem, sudbina mi je dodelila kliničku depresiju (izlečena sam, hvala na pitanju), što je značilo tri-četiri godine na antidepresivima. S tim lekovima se nikad ne zna: neko smrša, neko se ugoji, nekome se ne dogodi nikakva promena u težini. Meni je zapalo da napucam oko 15 kila viška, što je na moju visinu od 157 centimetara značilo da otprilike izgledam kao lopta za pilates.

Mnoge žene odustaju od antidepresiva baš zato što goje i ostaju zarobljene u mračnom krugu depresije. Nisam imala dilemu oko toga da li ću radije biti srećno prase ili suicidalna riba.

Pomirila sam se s tim da ću se gojiti dok se ne izlečim.

Dobra stvar je što nagomilani kilogrami počinju da spadaju čim lekar isključi lekove, ali sve to ide dosta sporo. Tu stižemo do glavnog motiva zbog kog sam se bacila na dijetu: ne da bih što pre što bolje izgledala, nego, kad sam već izlečena, da što pre sa sebe zbacim depresivne masne naslage i jednom za svagda završim sa tom mentalnom kugom koja me je razvaljivala godinama.

I tako, posle mesec dana pretraživanja, čitanja, konsultacija sa lekarima, nutricionistima i trenerima, bacih se na tzv. LCHF, to jest, ishranu siromašnu ugljenim hidratima, a bogatu mastima i proteinima, uz redovne treninge. I ‘ladno upali!

Evo otapam se već tri meseca i osećam se kao zmaj, ali to sad nije bitno.

Bitno je da čak i uspešna dijeta ima mane i donosi neke probleme.

Prvo, nemam šta da obučem!

Tokom onih vrućina, u svemu sam izgledala kao da sam obukla džak. Majke mi. Sad imam celu kolekciju letnjih džakova: na cvetiće, na tufne, prugaste, kakve hoćete… Najgluplja stvar koju možete da uradite je da kupujete novu odeću tokom dijete. Ono što vam je sada taman, biće vam veliko za dve-tri nedelje. Sreća pa sam našla neku prodavnicu koja ima haljine u univerzalnim veličinama, ali em nisam dovoljno bogata da ih kupim 5-6, em imam nezgodan ukus, pa mi se dopala samo jedna. E, onda sam uvela princip koji moja baba zove „kod korita svukla, kod plota obukla“. To vam je ono kad skinete haljinu, odmah je operete, pa je ujutru opet obučete. Tako sam celo leto provela u jednoj haljini, što ne bi bilo strašno da nemam jedno 3-4 gostovanja na TV-u i desetak drugih pojavljivanja (plus fotke na društvenim mrežama) samo u toj haljini. Šta će narod da misli, ona Gligorijević se mesecima ne presvlači! Sad kad je zahladnelo, iskopala sam nekoliko komada u koje godinama nisam mogla da uđem, pa sam srećna kao da sam obavila veliki šoping. Usput sam shvatila da razni ejčendemovi, zare i ostali već godinama samo menjaju dezene kolekcija, a krojevi ostaju isti, tako da nisam ni retro ni demode, a i da jesam, baš me briga.

Međutim… Ljudi moji, otpale mi sise!

Ajde, nikad nisam bila Rakel Velč, ali zaboravila sam koliko sam ravna. Ako nekom trebaju brusevi sa B korpama, nek se javi, dajem besplatno ili menjam za A.

E, sad stižemo do najstrašnijeg dela: majko mila, kolika mi je glavudža!

Kad ti se otopi podbradak, pojavi se vrat, a i ramena ti se nekako suze i onda na svim fotkama vidiš samo svoju tikvu. Nedavno je prijateljica naletela na moje slike iz gimnazijskih dana i rekla mi: nemoj nikad ovoliko da smršaš, samo glava od tebe. Palo mi je na pamet da obrijem glavu da bi bila manja, ali moj ćelavi drugar kaže da to slabo pomaže – kad imaš globus, imaš globus i pomiri se s tim.  Uostalom, kad se setim od čega sam se izlečila i šta sam prošla, srećna sam što uopšte imam glavu na ramenima, pa nek je i 60 centimetara u obimu. Kapiram da ću se još neko vreme plašiti kad vidim sebe na fotkama, ali ću se navići.

U svakom slučaju, treba da smaknem još jedno pet kilograma da bih bila na predepresivnoj težini. To je sve što želim, ne pada mi na pamet da se spuštam na onu, kao, idealnu kilažu po formuli „visina minus 110“. Prvo, nikad tu kilažu nisam ni imala, a drugo, kao što rekoh, imam 157 cm, praktično sam midget i negde mora da me ima.

I na kraju, nikada, ali nikada nemojte da držite dijete i izgladnjujete se jer vam je neko rekao da ste se ugojili.

Ako ćete već na „režim“, a svaki režim podrazumeva odricanje, izdržljivost i upornost, radite to samo zbog sebe i svojih razloga. I preklinjem vas: volite sebe i svoje telo koliko god i kakvo god da je. Dijete često ne pale. Ja sam samo imala sreće. Ako je ovolika glavudža uopšte neka sreća.

Elem, sudbina mi je dodelila kliničku depresiju (izlečena sam, hvala na pitanju), što je značilo tri-četiri godine na antidepresivima. S tim lekovima se nikad ne zna: neko smrša, neko se ugoji, nekome se ne dogodi nikakva promena u težini. Meni je zapalo da napucam oko 15 kila viška, što je na moju visinu od 157 centimetara značilo da otprilike izgledam kao lopta za pilates.

Mnoge žene odustaju od antidepresiva baš zato što goje i ostaju zarobljene u mračnom krugu depresije. Nisam imala dilemu oko toga da li ću radije biti srećno prase ili suicidalna riba.

Pomirila sam se s tim da ću se gojiti dok se ne izlečim.

Dobra stvar je što nagomilani kilogrami počinju da spadaju čim lekar isključi lekove, ali sve to ide dosta sporo. Tu stižemo do glavnog motiva zbog kog sam se bacila na dijetu: ne da bih što pre što bolje izgledala, nego, kad sam već izlečena, da što pre sa sebe zbacim depresivne masne naslage i jednom za svagda završim sa tom mentalnom kugom koja me je razvaljivala godinama.

I tako, posle mesec dana pretraživanja, čitanja, konsultacija sa lekarima, nutricionistima i trenerima, bacih se na tzv. LCHF, to jest, ishranu siromašnu ugljenim hidratima, a bogatu mastima i proteinima, uz redovne treninge. I ‘ladno upali!

Evo otapam se već tri meseca i osećam se kao zmaj, ali to sad nije bitno.

Bitno je da čak i uspešna dijeta ima mane i donosi neke probleme.

Prvo, nemam šta da obučem!

Tokom onih vrućina, u svemu sam izgledala kao da sam obukla džak. Majke mi. Sad imam celu kolekciju letnjih džakova: na cvetiće, na tufne, prugaste, kakve hoćete… Najgluplja stvar koju možete da uradite je da kupujete novu odeću tokom dijete. Ono što vam je sada taman, biće vam veliko za dve-tri nedelje. Sreća pa sam našla neku prodavnicu koja ima haljine u univerzalnim veličinama, ali em nisam dovoljno bogata da ih kupim 5-6, em imam nezgodan ukus, pa mi se dopala samo jedna. E, onda sam uvela princip koji moja baba zove „kod korita svukla, kod plota obukla“. To vam je ono kad skinete haljinu, odmah je operete, pa je ujutru opet obučete. Tako sam celo leto provela u jednoj haljini, što ne bi bilo strašno da nemam jedno 3-4 gostovanja na TV-u i desetak drugih pojavljivanja (plus fotke na društvenim mrežama) samo u toj haljini. Šta će narod da misli, ona Gligorijević se mesecima ne presvlači! Sad kad je zahladnelo, iskopala sam nekoliko komada u koje godinama nisam mogla da uđem, pa sam srećna kao da sam obavila veliki šoping. Usput sam shvatila da razni ejčendemovi, zare i ostali već godinama samo menjaju dezene kolekcija, a krojevi ostaju isti, tako da nisam ni retro ni demode, a i da jesam, baš me briga.

Međutim… Ljudi moji, otpale mi sise!

Ajde, nikad nisam bila Rakel Velč, ali zaboravila sam koliko sam ravna. Ako nekom trebaju brusevi sa B korpama, nek se javi, dajem besplatno ili menjam za A.

E, sad stižemo do najstrašnijeg dela: majko mila, kolika mi je glavudža!

Kad ti se otopi podbradak, pojavi se vrat, a i ramena ti se nekako suze i onda na svim fotkama vidiš samo svoju tikvu. Nedavno je prijateljica naletela na moje slike iz gimnazijskih dana i rekla mi: nemoj nikad ovoliko da smršaš, samo glava od tebe. Palo mi je na pamet da obrijem glavu da bi bila manja, ali moj ćelavi drugar kaže da to slabo pomaže – kad imaš globus, imaš globus i pomiri se s tim.  Uostalom, kad se setim od čega sam se izlečila i šta sam prošla, srećna sam što uopšte imam glavu na ramenima, pa nek je i 60 centimetara u obimu. Kapiram da ću se još neko vreme plašiti kad vidim sebe na fotkama, ali ću se navići.

U svakom slučaju, treba da smaknem još jedno pet kilograma da bih bila na predepresivnoj težini. To je sve što želim, ne pada mi na pamet da se spuštam na onu, kao, idealnu kilažu po formuli „visina minus 110“. Prvo, nikad tu kilažu nisam ni imala, a drugo, kao što rekoh, imam 157 cm, praktično sam midget i negde mora da me ima.

I na kraju, nikada, ali nikada nemojte da držite dijete i izgladnjujete se jer vam je neko rekao da ste se ugojili.

Ako ćete već na „režim“, a svaki režim podrazumeva odricanje, izdržljivost i upornost, radite to samo zbog sebe i svojih razloga. I preklinjem vas: volite sebe i svoje telo koliko god i kakvo god da je. Dijete često ne pale. Ja sam samo imala sreće. Ako je ovolika glavudža uopšte neka sreća.

Razmišljala sam puno i o onom grafitu: “Kada bi mogao sve iz početka, gde bi tada grešio?“

Stvarno, kad bih mogla, šta bih rekla sebi u ranim dvadesetim, kakav bih savet sebi sada dala? Znam, rekla bih:

1. PROMENI FAKULTET

Nikada nećeš završiti ono što ne voliš. Upiši, studiraj i završi ono što voliš, samo ćeš tako biti srećna svakog jutra, a ne samo jednom mesečno, onda kad leže plata.

2.NAUČI DA PRAVIŠ ŠTRUDLU S MAKOM

I da upališ mešinu za veš, napraviš đuveč, popuniš priznanicu za porez. Mama neće još dugo.

3.PLAČI ONDA KAD TREBA

Plači tada kad se desi, šta god će se dešavati. Deri se, vrišti, kukaj iz sveg glasa tada. Imaš pravo na to. Posle će biti kasno, psihijatri su sve skuplji.

4.PUTUJ ŠTO VIŠE

Kad god možeš, čak i kad ne možeš, putuj. Putuj do Miljakovca, do Kuršumlije, putuj do Ženeve i Mozambika. Kreći se uvek. Tako će ti problemi izgledati manji, a vidici biti sve širi. Volećeš ceo svet i svet će voleti tebe.

5.PUSTI KOSU POD HITNO

Kratko ti ne stoji i ne izgledaš „opasnije“, šta god da ti je to.

6.VIŠE SE SMEJ

Manje zasmejavaj druge, a više se ti smej. Nazolabijalne bore se leče jednostavno – smehom. Ne daj da te vaćare kozmetičarke i plastični hirurzi sa 40.

7.OSTAVI GA, OSTAVI GA ODMAH

Bez obrazloženja.

8.VEŽBAJ

Koliko god mrzela i bila lenja, nauči se da vežbaš redovno. Bićeš manje grbava i sise će ti stajati bolje. Zdravo je, to će ti biti važno kad budeš duplo starija. Zdravlje je važno.

9.PRAŠTAJ

Oprosti majci i ocu odmah. Sve. I svima. Nauči da opraštanjem činiš dobro sebi. Ovo je jako važno, spasiće te na vreme čira na želucu, hroničnh nesanica i kesastih podočnjaka. Ono što je vežbanje za telo to je oproštaj za dušu.

1o.PRESTANI DA BUDEŠ „CONTROL FREAK“

Biće dana kad ništa neće zavisiti od tebe. Biće kako mora. Prestani da kontroliš sebe, svoja osećanja, druge, dete kad ga rodiš… Prestani, odmah prestani da misliš da će sve otići bestraga ako ne bude po tvom. Od toga se dobija nešto gore od gastrititisa.

11.OSTANI SVOJA

Reći će ti jednom da se moraš promeniti, da ćeš morati da uradiš one „tako treba“ i “vreme ti je” stvari. Želećeš možda zbog njega da budeš neko drugi, mislićeš možda da nisi dovoljno dobra. Zapamti, najbolja verzija sebe si takva kakva jesi. Tačka.

12.POČNI DA ŠTEDIŠ

Voli, žrtvuj se, nadaj se, ulaži, ali uvek imaj svoje. Radi, šta god, kad god… Radi.  Imaj svoj račun u banci, a platu u kući. Umećeš.

13.ISTRAJNOST JE VAŽNA

Zvaće laici to tvrdoglavošću tvojom, ali istrajnost i upornost će ti spasiti život. Bukvalno. Kad svi dignu ruke od tebe i svega, ti nemoj. Teraj dalje. Velike će te stvari sačekati na kraju.

14.NE DIRAJ TUĐE

Vratiće ti se istom merom.

15.VOLI PUNO, ALI VOLI I SEBE

Nauči što pre da sebe voliš. Razmazi samu sebe na dobre ljude, lepa osećanja, na udobnost u svojoj koži, na sreću u dvoje, na uživanje u svojoj lepoti. Ako ti nećeš, život ti sigurno neće pomoći. Razmazi sebe na dobro, što pre. Pružiće ti šanse o kojima nisi ni sanjala, voleće te više nego što si se ikada nadala.

16.NA KRAJU ĆE SVE ĆE IPAK BITI OK

Dobro, izgubićeš neke ljude, ovako ili onako, volećeš puno, ponekad uzaludno, slamaće ti se srce, bićeš nekada depresivna, usamljena, nesrećna, bez kinte, bez oslonca, ali će i to proći. Nećeš verovati, ali će proće. Biće gusto i čupavo, ali ne bi bilo zanimljivo da je drugačije. Šta bi sutra pričala unucima u suprotnom? Bićeš dobro, zapamti.

Ko zna šta bih još stavila na ovaj spisak, ali život će se već pobrinuti da uskoro saznam na šta sam to zaboravila… A vi, da možete, šta biste rekli sebi u dvadesetim?

Razmišljala sam puno i o onom grafitu: “Kada bi mogao sve iz početka, gde bi tada grešio?“

Stvarno, kad bih mogla, šta bih rekla sebi u ranim dvadesetim, kakav bih savet sebi sada dala? Znam, rekla bih:

1. PROMENI FAKULTET

Nikada nećeš završiti ono što ne voliš. Upiši, studiraj i završi ono što voliš, samo ćeš tako biti srećna svakog jutra, a ne samo jednom mesečno, onda kad leže plata.

2.NAUČI DA PRAVIŠ ŠTRUDLU S MAKOM

I da upališ mešinu za veš, napraviš đuveč, popuniš priznanicu za porez. Mama neće još dugo.

3.PLAČI ONDA KAD TREBA

Plači tada kad se desi, šta god će se dešavati. Deri se, vrišti, kukaj iz sveg glasa tada. Imaš pravo na to. Posle će biti kasno, psihijatri su sve skuplji.

4.PUTUJ ŠTO VIŠE

Kad god možeš, čak i kad ne možeš, putuj. Putuj do Miljakovca, do Kuršumlije, putuj do Ženeve i Mozambika. Kreći se uvek. Tako će ti problemi izgledati manji, a vidici biti sve širi. Volećeš ceo svet i svet će voleti tebe.

5.PUSTI KOSU POD HITNO

Kratko ti ne stoji i ne izgledaš „opasnije“, šta god da ti je to.

6.VIŠE SE SMEJ

Manje zasmejavaj druge, a više se ti smej. Nazolabijalne bore se leče jednostavno – smehom. Ne daj da te vaćare kozmetičarke i plastični hirurzi sa 40.

7.OSTAVI GA, OSTAVI GA ODMAH

Bez obrazloženja.

8.VEŽBAJ

Koliko god mrzela i bila lenja, nauči se da vežbaš redovno. Bićeš manje grbava i sise će ti stajati bolje. Zdravo je, to će ti biti važno kad budeš duplo starija. Zdravlje je važno.

9.PRAŠTAJ

Oprosti majci i ocu odmah. Sve. I svima. Nauči da opraštanjem činiš dobro sebi. Ovo je jako važno, spasiće te na vreme čira na želucu, hroničnh nesanica i kesastih podočnjaka. Ono što je vežbanje za telo to je oproštaj za dušu.

1o.PRESTANI DA BUDEŠ „CONTROL FREAK“

Biće dana kad ništa neće zavisiti od tebe. Biće kako mora. Prestani da kontroliš sebe, svoja osećanja, druge, dete kad ga rodiš… Prestani, odmah prestani da misliš da će sve otići bestraga ako ne bude po tvom. Od toga se dobija nešto gore od gastrititisa.

11.OSTANI SVOJA

Reći će ti jednom da se moraš promeniti, da ćeš morati da uradiš one „tako treba“ i “vreme ti je” stvari. Želećeš možda zbog njega da budeš neko drugi, mislićeš možda da nisi dovoljno dobra. Zapamti, najbolja verzija sebe si takva kakva jesi. Tačka.

12.POČNI DA ŠTEDIŠ

Voli, žrtvuj se, nadaj se, ulaži, ali uvek imaj svoje. Radi, šta god, kad god… Radi.  Imaj svoj račun u banci, a platu u kući. Umećeš.

13.ISTRAJNOST JE VAŽNA

Zvaće laici to tvrdoglavošću tvojom, ali istrajnost i upornost će ti spasiti život. Bukvalno. Kad svi dignu ruke od tebe i svega, ti nemoj. Teraj dalje. Velike će te stvari sačekati na kraju.

14.NE DIRAJ TUĐE

Vratiće ti se istom merom.

15.VOLI PUNO, ALI VOLI I SEBE

Nauči što pre da sebe voliš. Razmazi samu sebe na dobre ljude, lepa osećanja, na udobnost u svojoj koži, na sreću u dvoje, na uživanje u svojoj lepoti. Ako ti nećeš, život ti sigurno neće pomoći. Razmazi sebe na dobro, što pre. Pružiće ti šanse o kojima nisi ni sanjala, voleće te više nego što si se ikada nadala.

16.NA KRAJU ĆE SVE ĆE IPAK BITI OK

Dobro, izgubićeš neke ljude, ovako ili onako, volećeš puno, ponekad uzaludno, slamaće ti se srce, bićeš nekada depresivna, usamljena, nesrećna, bez kinte, bez oslonca, ali će i to proći. Nećeš verovati, ali će proće. Biće gusto i čupavo, ali ne bi bilo zanimljivo da je drugačije. Šta bi sutra pričala unucima u suprotnom? Bićeš dobro, zapamti.

Ko zna šta bih još stavila na ovaj spisak, ali život će se već pobrinuti da uskoro saznam na šta sam to zaboravila… A vi, da možete, šta biste rekli sebi u dvadesetim?