I ako mislite da pod “najvažnijom osobom” ja podrazumevam vašeg momka/muža/devojku/kuče/mače ili neku drugu osobu za koju mislite da vam je najvažnija u životu, varate se. Pričam o jednoj osobi na koju svi često zaboravljamo i negde usput je zapostavimo. A trebalo bi da nam je svima jako važna.

Da li znate o kome govorim? O VAMA SAMIMA! (Ovde ne govorim o deci, ukoliko je imate, jer se podrazumeva da su ona uvek najvažnija. Sa druge strane, tek kada ste roditelj ne valja da sebe zapostavite, jer će to neizostavno negativno uticati i na vašu roditeljsku kompetentnost. Dakle, i u tom slučaju nastavite sa čitanjem!)

Koliko često su nam samo misli i akcije usmerene ka nečemu ili nekom, pa tako lako sebe zaboravimo – “Opet mi je prošao ceo dan. Sutra ću. Nemam sad vremena”. I onda nastavljamo u tom maniru, dok ne zaboravimo ko smo, čemu težimo i šta želimo. A tada smo često već u velikom problemu. A nekad se i suzdržavamo da budemo to što jesmo, ne bi li se uklopili ili kako bi sprečili da upadnemo u konflikte. Ima nas raznih. A kako bi bilo lepo da baš te različitosti svi pokažemo. Klonova je ionako previše, zar ne?

Lako nam je da savetujemo druge i da njih podržavamo da ne pokleknu, da budu neustrašivi i da veruju u sebe, a kada smo u pitanju mi sami tako lako postavimo previsoke zahteve pred sebe ili pak podrazumevamo da ćemo nešto uraditi ili u nečemu uspeti, pa to ni ne vrednujemo puno. A kako očekujemo da drugi cene ili pohvale naš trud i rezultate, ako ni mi sami za sebe to ne uradimo?

Reći sebi: “Odlično si to uradila, baš se ponosim tobom. Bravo” nije uopšte teško, a znači puno.

Sa druge strane, desi se da nekad previše i izbegavamo neke situacije i izazove, jer nemamo garancija da ćemo uspeti. Pa šta ako “padnemo”? Ustaćemo i nastaviti dalje. Nije li čar života upravo u bezbroju mogućnosti koje nam se pružaju. Naše je samo da ih isprobamo i zadržimo one koje nam odgovaraju. Utabane staze znaju biti dosadne. Uspavaju i postanu previše tvrde. One pune rupa i kojekakvih uzvišenja su izazovnije. One su često i neotkrivene, pa je veća mogućnost da vode i do zanimljivijih destinacija.

Ne mislimo na sebe ni kada trpimo negativne ljude oko sebe, tzv. emotivne vampire. Ljude koji stalno kukaju, koji očekuju da ste uvek tu za njih, koji ne slušaju, koji se ne interesuju za vas. Šta će vam to? Niste dužni to da trpite. Postavite granice, sačuvajte sebe. Oni sigurno neće žaliti za vama ako se psihički istrošite – previše su zauzeti svojim brigama, a vi im to i dopuštate.

Kao što negujemo i mazimo druge u svom životu, tako bi trebalo da se ophodimo i prema sebi.

Pohvalite sebe.

Pomazite sebe.

Častite sebe.

Dozvolite sebi grešku. Lenjost. Tugu.

Nemojte biti toliko blagonakloni prema negativnim ljudima oko sebe. Povući će vas u svoj ponor.

Budite tu za drage ljude, ali pre svega, budite tu za sebe.

Sami sebi smo često najveći (ne)prijatelji.

Niko vas ne poznaje kao vi sami. Niko vam ne bi trebao želeti bolje do vas samih.

Recite sebi “volim te” i ne štedite tu ljubav. I nemojte zaboraviti najvažnije: tek kada volimo sebe možemo voleti i druge!

Tekst prenosimo sa bloga Aleksandre Birte.

Kako ne uspijevam skinuti kilograme, koliko puta samo  prođe kroz glavu po danu? Još kada gledam nove trendove ovih mršavica, zategnutih tijela, isklesani. Tvoje najveće spokojstvo je obući trenirku i zavući se u kauč.

Dok si ti sa grickalicama i sa daljinskim upravljačem na kauču, trenirka te čini sretnom, tamo vani druge žene izlaze, provode se, uživaju to te ubija kad razmišljaš o tome, i utjehu pronalaziš u par metara frižideru, gdje unosiš još slatkiša čega već ne.

Iskreno,kao netko tko piše ovaj članak, vidjela sam na stotine žene koje bolje nose svoj višak kilograma,i sretnije su,negoli one mršavice koje jedan zalogaj kolača mogu pojesti barem za blagdan.

I nekako ove “punaškije” žene mi prenose dobre vibre,i pozitivu, dok sjednem sa mršavicama ,te ne smiju ni pogledati kolač-barem tako su one to zamislile. Nema ničega lošega u tome što imate višak kilograma,sve dok Vas ne počne jednog dana smetati,prvo zdravstveno ,onda da osjetite onaj “odušak” da se osjetite ponovno kao “žena u haljini” i štiklama za kojoj pogledi zastaju. E, upravo tada počinje problem za Vas,prvo za psihu pa za tijelo.

Koji su to neki od razloga zbog kojih se emocionalno prejedate?

-traume …one nisu od jučer .Traume možemo identificirati daleko natrag u djetinstvo. Postoje razne vrste traume. Neke recimo smo zaključali u našoj psihi jer su nam roditelji, susjedi, rodbina ,vršnjaci i slično stalno nabacivali ” ona mala bucka”.

Tada u to vrijeme kao mala djevojčica ste bili malo podeblji, ali kako ste rasli i razvijali se tako su i kilogrami spadali. Ali, ono najvažnije ostalo je u “podsvjesnom” dijelu mozga “ona mala bucka” koja čini Vam se nikada neće biti vitka.

-kriva je genetika…..krivo, krivo i opet krivo.Tisuću ste puta čuli rečenicu ” u našoj obitelji svi smo pomalo krupniji”.

Može biti dio genetike, no sjetite se bake, kako je izgledala mršavo- postavlja se pitanje gdje je tu genetika? Ne možemo naravno zakopati naše gene, ali isto tako ne trebamo sebi,kao i drugima govoriti “kriva je genetika “. Osvijestiti taj dio je jako važno za proces mršavljenja.

– udaja, razvod…i jedno i drugo je stres kako za psihu tako i za tijelo. Vidjeli ste u romantičnim filmovima djevojka koliko ulaže sebe, energije, snage da sve bude onako kako je zamislila za vjenčanje.

I desi se da se nešto “izjalovi”, pa ona počne “šiziti”, i trpa u sebe ogromne količine kalorija.

Isto vrijedi i za razvod braka, samo što je ovo tamnija strana, izrazito velik broj žena nakon razvoda se udeblja ,tražeći u hrani utjehu. Naravno to nije rješenje, no medjutim to je teško razdoblje za svaku ženu, i svakako je bolje potražiti pomoć i potporu psihoterapeuta.

-trudnoća…naravno prelijepa vijest i najljepši doživljaj je postati majka. Nije svaka žena u trudnoći ista po pitanju unosa hrane.U vrijeme trudnoće žena treba da jede za dvoje…sada kažu da ne treba.

Vidjeli smo ovih mršavica iz svijeta mode, glume i slično da ne dobiju veći broj kilograma,i nekako poslije poroda,to olako skinu.Ona koja mi pada prva na pamet je Heidi Clumm.

Mislim da je nakon dva mjeseca nakon poroda obukla kupaći Victoria's Secret i na modnu pistu. Dobro, ovdje je ipak riječ o nekome tko ima oko sebe desetine ljudi koji joj pomažu, a tko će onoj ženi sa sela pomoći.

Drugi tip žena dobije puno kilograma u trudnoći, pri porodu izgube jedan dio, no međutim ostane godinama nakupljeni dio koji nikako da spadne.

-obiteljsko nasilje..puno žena prolazi kroz obiteljsko nasilje. Ovo je jedan oblik koji može biti emocionalno, verbalno, fizičko, itd nasilje. Jako težak proces u životu žene koja ima muža ili partnera koji zlostavlja svoju partnericu, to jest suprugu.

Zbog djece, zbog mira u kući, i tako dalje ženama svaki dan podnositi nasilje je pakao. Rijetko izlazi iz kuće, ogorčena je, nezadovoljna, frustrirana, i jedan najteži oblik lako zbog svakodnevnog zlostavljanja je sklona raznim psihosomatskim bolestima.

I u ovim slučajevima žene su sklone da uzimaju veće količine hrane, koja joj pruža utjehu. I kada uzme taj komad torte iz frižidera lakše se osjeća.

I imamo još puno razloga do kojih dolazi do emocionalnog prejedanja. Prvo, ne bacajte slatkiše ako ste odlučili npr.izbaciti iz prehrane. Neka Vam budu pred očima da se suočite sa tim, jer kad odete u trgovinu, na svakom koraku su slatkiši.

Osvjestiti svoj problem, nije on u slatkišima, niti gaziranim sokovima, visokokaloričnoj hrani i slično,već je u Vašem osvještavanju da su neki od gore navedeni razloga ili neki drugi uzrok vašim prekomjernim kilogramima.

Prvo, budite sretne,i zadovoljne, korak po korak, izbjegavajte internet, brze dijete,različite savjete, i tako dalje. Slušajte samo sebe, Vaš unutarnji glas, polako s vremenom smanjujte unos kalorija, proučite koja namirnica ima nutritivnu vrijednost, počnite sa laganim šetnjama, brzom hodanjem, pa nastavite bržim tempom.

Zapamtite Vaše tijelo je Vaš hram.

I odnosite se prema njemu kao prema svili i kadifi.

Nova studija objavljena prošle nedelje u časopisu Science (jedan od najboljih časopisa u nauci) prvi put pokazuje da uzimanje velikih doza taurina može imati pozitivan efekat na različite stvari, koje uključuju usporavanje procesa starenja.

Prvo pitanje: šta je taurin? To je aminokiselina, ali nije jedna od 20 aminokiselina koje čine sve proteine u vašem telu. To je malo drugačija aminokiselina, a naša tela je prirodno proizvode u malim količinama.

Potrebno nam je više nego što naše telo proizvodi čak i od najranijeg detinjstva, ali to dobijamo iz majčinog mleka i dodaje se kao dodatak formuli za bebe.

Dodatak taurina dobijamo i ishranom: najbolja hrana za taurin je meso, posebno škampi i druge školjke, ali i govedina i tamno meso u piletini i ćuretini.

A šta nam je to pokazao novi naučni rad?

Pa, prvo autori (sa Kolumbija univerziteta, indijskog Nacionalnog instituta za imunologiju i Instituta Sanger u UK) opisuju kako nivoi taurina jasno opadaju sa godinama kod ljudi i drugih sisara. Ali samo zato što taurin opada ne znači da će unošenje kroz suplement ili ishranu preokrenuti proces starenja, ali definitivno to uspostavlja kao mogućnost.

Naučnici zatim opisuju niz eksperimenata, uglavnom na miševima, ali i na majmunima, gde su svakodnevno hranili životinje relativno velikim količinama taurina, a rezultati su bili prilično impresivni:

Životni vek kod miševa je povećan za 10% do 12%.

Kod miševa koji su počeli da uzimaju suplemente taurina u srednjim godinama, životni vek se povećao za 18% do 25%.

Povećana gustina kostiju kod ženki miševa i osteoporoza je delovala izlečeno.

Mišićna snaga se povećala i kod muških miševa i kod ženki u poređenju sa miševima koji nisu dobijali taurin.

Činilo se da je smanjen broj starih ćelija – onih koje ne rade mnogo osim što emituju štetne inflamatorne signale.

Naravno, uvek postoji veliki rizik sa rezultatima kod miševa: oni su miševi, a ne ljudi. I mnogo, mnogo puta smo videli rezultate kod miševa koji se jednostavno ne preslikavaju i na ljude. Tako su naučnici takođe uradili studiju (manju) na majmunima, koji su genetski mnogo bliži ljudima. Ovo je takođe imalo veoma dobre rezultate:

Povećana gustina kostiju u kičmi i nogama.

Telesna mast je bila niža nego kod majmuna koji nisu dobijali taurin.

Nekoliko mera upale se smanjilo.

Majmuni žive mnogo duže od miševa, tako da naučnici još ne znaju da li taurin produžava životni vek majmuna, ali svi znaci obećavaju.

U propratnom članku u časopisu Science, Džozef MekGon i Džozef Baur sa Univerziteta Pensilvanije ističu da ne znamo sa sigurnošću koji bi bili rizici dugotrajne suplementacije taurinom, ali se već široko uzima kao suplement kod dohrane za bebe i energetskih napitaka, bez poznatih štetnih efekata.

Međutim, količine korišćene u studiji Kolumbije bile su veoma visoke, mnogo veće nego što biste dobili od energetskih napitaka ili čak od standardnih suplemenata taurina. Doze koje su date majmunima u studiji bi za osobu od 68 kg bile ekvivalentne 5,5 grama dnevno. To nije mnogo, i bilo bi lako uzeti ovoliko taurina, ali niko ne zna efekte tako visokih doza na ljude.

Ova studija je zaista intrigantna. Potrebno je više studija, posebno za merenje efekata taurina na ljude, ali svi znaci su pozitivni, možda ćemo svi jednog dana uzimati suplemente taurina.

Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs ]]> https://lolamagazin.com/2026/04/05/mozda-jedini-suplement-koji-stvarno-preokrece-starenje-i-zovu-ga-eliksir-zivota-2/feed/ 0 https://lolamagazin.com/2026/04/04/nije-zabelezen-u-svetu-slucaj-smrti-od-gladi-deteta-kome-roditelji-nisu-hteli-da-puste-crtani-dok-jede-2/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=nije-zabelezen-u-svetu-slucaj-smrti-od-gladi-deteta-kome-roditelji-nisu-hteli-da-puste-crtani-dok-jede-2 https://lolamagazin.com/2026/04/04/nije-zabelezen-u-svetu-slucaj-smrti-od-gladi-deteta-kome-roditelji-nisu-hteli-da-puste-crtani-dok-jede-2/#respond Sat, 04 Apr 2026 11:04:17 +0000 https://lolamagazin.com/?p=181824 Gostujući u podkastu Dva i po psihijatra, na temu autizma, profesor Nenad Glumbić sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, dotakao se teme “ekranizacije” i posledica preterane izloženosti ekranima u najranijem uzrastu na pravilan razvoj:

“Viđam bebe mlađe od godinu dana koje su izložene ekranima deset ili više sati dnevno, što je ceo njihov svesni deo života – ako ne spavaju one su izložene ekranima. Nedavno sam imao situaciju, gde su roditelji došli, oni kažu: “Nismo ni znali da je to opasno, mi smo mislili da je to dobro” –  da beba skroluje!? To je kao super ideja.

E onda kada su se osvestili, da postoje ti simptomi nalik autizmu, onda su se uplašili i došli. I tata, da bi ilustrovao situaciju, kaže: “Kako se zoveš, kaži čiki?”, dete ne reaguje. “Gde ti je glava?” – ne reaguje. Al on zna da ona neće reagovati, samo meni demonstrira situaciju. “Gde ti je uvo?” – ništa. “Gde je mama?” – ništa. “Gde je enter?” – klik rukom – evo ga enter. I sad kaže: “Zamislite, dete ne zna gde mu je mama, a zna gde mu je enter!”

Jedna od posledica je to stanje nalik autizmu. Osim toga ima i brojnih drugih posledica – poremećaj pažnje, poremećaj govora – najviše govora izgleda, obrade informacija, vizospacijalne orijentacije, motorike, gojaznosti, poromećaj spavanja itd.

I onda se pitaju – šta da rade? Pa za početak, prekinite da koristite ekrane! Ima tu malo i logike – ljudi se pitaju, a da mi tu nešto ne propuštamo, dete će živeti u digitalizovanom svetu. Zavisi kog je uzrasta je dete, i kolika je izloženost ekranima.

Nije vam isto petogodišnje i jednogodišnje dete. Do druge godine, kaže Američka pedijatriska asocijacija, ne treba uopšte koristiti ekrane. Međutim, s obzirom na to da istraživanja pokazuju da su do treće godine ti negativni efekti, a utoliko su negativniji ukoliko se krenulo ranije sa ekranima i ukoliko je ekransko vreme duže, i ukoliko je kumulativno više vremena provedeno ispred ekrana. Pa se kaže – do druge, treće godine, nemojte ekrane koristiti. A kad počnete – od druge, treće, do pete godine, to je sat vremena dnevno.

Ali, imajte u vidu:

• nikada tokom hranjenja! To je najčešće što ljudi rade. I onda se još ubeđuju – kažu: “Ali on neće ništa da jede ako ne gleda crtani ili igricu”. Nije zabeležen u svetu slučaj smrti od gladi deteta koje je štrajkovalo glađu jer mu niste pustili crtani. To ne biva, nije se desilo, nije zabeleženo, neće ni sa vašim detetom da se desi.
• nikada mu ne puštajte pre spavanja. Ti ekrani remete dinamiku sna, pogotovo ako imate decu sa nekim razvojnim smetnjama poput autizma, oni mogu imati i poremećaj spavanja.
• nikada kao usamljeničku aktivnost. To mora biti interaktivna aktivnost. Tek kasnije to može da bude usamljenička aktivnost, kad je dete veliko.
• i obratite pažnju na sadržaj toga što se gleda. Istraživanja pokazuju da se agresija uči, iako mi toga možda nismo svesni.  Dete izloženo agresivnim sadržajima, bez obzira što mi mislimo da je suviše malo da bi razumelo, itekako može da usvoji te neke obrasce ponašanja.”

Celu emisiju pogledajte na linku:

Preuzeto sa: detinjarije.com

Sin, po odlasku u školu, prebija dečaka koji navija za protivnički tim. U školu stiže inspekcija, istražuje ko je kriv – nastavnici, PP služba ili direktor. Škola svakako snosi odgovosnost za nasilje. Džaba što svi znaju da u školi nastavnici uče đake da navijaju za svoj tim, a ne protiv drugog tima.

Kod kuće, mama sa ćerkom gleda seriju. Ili neki rijaliti. Akteri se tuku, pljuju, psuju. „E, neka ju je počupala, ta kravetina je to i zaslužila!“ – govori mama, čekajući sledeću epizodu tog nečeg u kome će se neki drugi akteri psovati, pljuvati, tući…

No, mama nije računala na to da neka druga mama gleda još veći broj takvih serija ili rijalitija sa svojom ćerkom, te njena ćerka bude umlaćena sutradan u školi, jer je lepša i zgodnija od one koja ju je pretukla. Nije bolji đak, ne treba tući bolje đake, nego lepše i zgodnije. Ili one s cvikerima. Ili one za koje neko proceni da su ružni. Ili one skupo obučene. Ili one obučene kod Kineza. Nema pravila. U svakom slučaju, poželjno je nekog izvređati i/ili pretući.

Eee, ta mama je nezadovoljna, jer je njena ćerka dobila batine. Za to su krivi, naravno, nastavnici! A ko bi drugi!? Da je njena ćerka pretukla onu NEVASPITANU, to bi  bila druga priča, jer bi njena ćerka bila već nečim izazvana.

Ova mama se slučajno poznaje sa tatom navijačem. Ona podržava ljutnju tate čiji je sin pretukao drugara. Škola nije pazila da se ne desi tuča. Ne bi, valjda, komšijin sin tukao nekog „tek tako“. Sigurno je imao neki razlog.

No, njena je ćerka pretučena bez razloga. Komšija navijač podržava ovu mamu. On razume patnju nekog ko je nepravedno pretučen. Jer, i on jako dobro zna da je pedagog kriv. I dežurni nstavnici. Nisu čuvali jadnu devojčicu, zna on.

Oboje upadaju u direktorovu kancelariju, vređajući direktora, preteći mu inspekcijom, a bogme i batinama.

Direktor pokušava da kaže nešto u odbranu zaposlenih. Džaba. I mučeni diša zna da će biti odgovoran, da će mu stići inspekcija, da će biti razvlačen po novinama kao Pantina pita… da će dežurni nastavnici biti u medijima označeni kao neradnici koji nisu sprečili incidente.

Za to vreme, nastavnici po ko zna koji put na Timu za nenasilje pokušavaju da reše problem deteta koji psuje i vređa te iste nastavnike.  Dobio je ukor direktora, ali, ne možeš ga premestiti u drugu školu, to je jedina škola u mestu. Ili, već, postoji neki drugi razlog. A i ako prebace tog, taman njima stiže isti takav iz neke druge škole…

Dok Tim za nenasilje piše prijave po Protokolu, jedna od nastavnica treći put dobija šamar od istog učenika. Mama tog učenika objašnjava kako ne sme da ispriča suprugu, jer će ovaj pretući sina. Tata se ionako ne pojavljuje kad ga zovu na razgovor. Radi. A i nezgodan je kad popije. Inače je, sudeći po ponašanju sina, veoma „zgodan“, čim svi strepe od njegovih batina.

Epilog svake ovakve priče, a svako od nas može ispričati bar po pet: Škola kažnjena, direktor razrešen, nastavnici na stubu srama… a deca prebijaju dalje, do smene sledećeg direktora, do kažnjavanja sledećeg starešine…

Ko im je kriv, kad rade u prosveti, a ne znaju svoj posao!

A posao nastavnika je, izgleda, da, osim što pišu do besvesti ono što njihovi nadležni traže od njih, osim što  drže nastavu, obavezne i vanastavne aktivnosti, stručno se usavršavaju u asertivnoj komunikaciji (da bi, valjda, empatisali sa šibadžijom koji ih vređa), da čuvaju decu.

Da čuvaju one koji biju i one koje biju. Ako to ne uspeju, krivi su jer nisu našli način.

A ionako ne rade ništa, samo štrajkuju! E, kad oni štrajkuju, tad škola nedostaje – roditeljima! Jer, šta da rade s decom, nemogući su kad nisu u školi!

„Ako JA već ne mogu da izađem s njim na kraj, morate vi u školi, to je vaš posao!“

Lepo kaže ta mama. I taj tata. I neka druga mama, i neki treći tata.

Jer, oni nemaju vremena, pošto rade.

Ja rođena i školovala se u zemlji gde su skoro svi bili zaposleni. Radili po smenama, deca ostajala sama kod kuće, svi smo nosili ključ od stana oko vrata. Tada nijedan roditelj nije rekao da nema vremena za dete jer mora da radi.

I zašto sve ovo pišem, kad se za mene zna da sam neradnik, samim tim što sam prosvetarka?

Lepo mi reče komšinica Vanda: „Lako je tebi, tvoja su deca dobra!“

Pa, jeste, dobri su. Bili i ostali. Mora da su mi ih zamenili negde u porodilištu, pa mi podmetnuli dobru decu, namerno.

O.K. Hvala onom ko mi je takvu decu podmetnuo, pa ne moram da pretim direktoru škole  i PP službi…

 https://dnevnikjedneuciteljice.wordpress.com

Libela.org – Silvija Jakovljević

Ekonomsko je nasilje, kao možda najsuptilniji oblik nasilja, toliko isprepleteno s drugim oblicima nasilja da o fizičkom, emocionalnom ili seksualnom nasilju niti ne možemo govoriti a da ne spomenemo ovaj četvrti, možda najperfidniji mehanizam kontrole u partnerskim odnosima koji ne samo da facilitira održavanje drugih zlostavljačkih obrazaca, nego i proizlazi iz uvriježenih normi i društvenih odnosa.

Ekonomsko ili financijsko nasilje prema definiciji je vid nasilja kojega karakterizira neravnopravan odnos ekonomske moći među partnerima, odnosno nastojanje jedne osobe da financijski i ekonomsko podčini drugu osobu te je učini financijski ovisnom o sebi, ograničavajući joj pristup resursima. Mnogo je pojavnih oblika ekonomskog nasilja, a neki od njih su sprječavanje osobe da se zaposli, sabotiranje pokušaja da pronađe i zadrži posao (što uključuje pojavljivanje na radnom mjestu, ljubomorne ispade, neprekidnu kontrolu pozivima, maltretiranje  i vrijeđanje pred radnim kolektivom i sl.), kontroliranje ili zabrana otvaranja bankovnog računa, omalovažavanje partnerova_ičina doprinosa kućnom budžetu, prisiljavanje na ilegalni rad, zahtijevanje uvida u svaki, pa i najmanji trošak, prijetnje partneru_ici da će “završiti na cesti”… zatim odbijanje pronalaska posla te zaduživanje, podizanje kredita i zajmova u partnerovo_ičino ime, pretplaćivanje na financijski neodržive usluge, itd.

Jedan od najsvirepijih oblika ekonomskog nasilja jednostrano je pak planiranje obitelji, odnosno zabrana partnerici da odlučuje o vlastitu reproduktivnom zdravlju –  prisiljavanje na trudnoću i rađanje, te posljedično dugoročno i nenadoknadivo izostajanje s tržišta rada, pasivizaciju i ovisnost o drugoj osobi ili sustavu socijalne skrbi, ili prekarni rad i egzistencijalnu nesigurnost.

Ekonomsko se nasilje, dakle, temelji na kontroli druge osobe. Ono otvara put drugim oblicima nasilja upravo zato što onemogućava, ili znatno otežava, odlazak iz nasilnog odnosa. Naime, žrtve ovakvog nasilja često nemaju dovoljno sredstava za samostalan život, a budući da u odnosima gotovo nikad nije prisutan samo jedan oblik nasilja, nerijetko žrtva nema niti socijalnu mrežu podrške, obitelj ili prijatelje_ice, jer je socijalna mreža razorena već ustanovljenim obrascima psihičkog nasilja i manipulacije.

Prešućivanje i marginalizacija, odnosno umanjivanje problema ekonomskog nasilja nije nužno namjeran čin, ali je itekako štetan, ne samo za žrtvu, nego i za društvo, jer perpetuira patrijarhalni obrazac koji muškarca smatra “glavom obitelji” u financijskom i materijalnom smislu, normalizirajući i podržavajući nejednakost moći u vezama i brakovima. Uzme li se pritom u obzir nepovoljan položaj žena na tržištu rada – koji se manifestira u vidu nezaposlenosti, prekarnoga rada ili potplaćenosti – razumljivo je kako ekonomsko nasilje, kao uostalom nijedan drugi oblik, nije “privatna stvar”, odnosno kako se ne tiče samo interpersonalne dinamike u vezama ili brakovima, nego je mnogo širi društveni i sistemski problem.

Usporednost ekonomske krize i konzervativizacije društva, što u konkretnom slučaju ovog podneblja podrazumijeva klerikalizaciju i jačanje patrijarhata, proizvodi plodno tlo za razne oblike nasilja, prvenstveno ekonomsko; ne samo da održava mit o muškarcu “hranitelju”, nego i onemogućava osobni izbor pojedinca_ke i vlastite obrazovne i karijerne odluke. Drugim riječima, ulazak i ostajanje u nasilnoj vezi u kojoj jedan partner ima više moći nije samo determiniran internaliziranim stavom o “glavi obitelji”, nego i nekim vanjskim odrednicama, poput niske ili nikakve zapošljivosti i nemogućnosti osamostaljenja. Ne samo da ih se propisanim moralom tjera da ostanu u vezama/brakovima te da budu ovisne o muškarcima, nego se ženama sustavno uskraćuje mogućnost izlaska iz takvih zajednica i briga za vlastitu egzistenciju. Isprepletenost interpersonalnog i društvenog u ekonomskom nasilju očituje se i u domeni reproduktivnih prava, odnosno uskraćivanju samostalnog odlučivanja o vlastitu tijelu, prvo jednostranim planiranjem obitelji, a zatim geografskom, legislativnom te financijskom nedostupnošću prekida trudnoće, što ne samo da lišava ženu psihofizičke autonomije, nego je stavlja – bolje rečeno, vraća – u ulogu one koja društvu doprinosi isključivo rađanjem.

Ekonomsko je nasilje, također, fenomen koji akcentuira probleme i zamke u koje upadaju mainstream mediji i društveni_e kritičari_ke koji_e se u površnom, jednostranom i često senzacionalističkom diskursu, makar i u najboljoj namjeri, zaustavljaju tek na poticanju žena da napuste zlostavljačke odnose, ne nudeći alternativu i pomoć pri novom samoodređenju i osamostaljenju. Lako je, naime, zagovarati emancipaciju – odlazak i/ili rastavu – i vrlo je jednostavno osuditi žene koje partnera napuste pa mu se vrate i tvrditi da one “pristaju” na nasilje radi financijske situacije, odnosno “koristi” koje od položaja žrtve imaju, no upravo je pojava ekonomskog nasilja svojevrstan “test” – radi li se o stvarnom prepoznavanju sistemskog problema i borbi protiv statusa quo i mainstream politika ili o riječima koje zvuče feministički i aktivistički, a iza kojih ne stoje ni bazično razumijevanje problematike ni iskrena empatija.

Razne internetske stranice posvećene ekonomskom nasilju savjetuju, između ostaloga, on-line edukacije i prekvalifikacije, skrivanje bankovnih kartica, razne oblike tajne ušteđevine (tzv. fuck-off fund), pa čak i potajno zapošljavanje (što opet može podrazumijevati rad na crno i dodatnu eksploataciju osoba u lošem financijskom položaju). Svaki od tih savjeta podrazumijeva barem minimum financijske stabilnosti (bankovne kartice) i psihofizičke autonomije (rad u tajnosti?!). Ipak, osobito ako je nasilje – a najčešće jest – kombinirano s drugim oblicima, nerijetko osobe u takvom položaju ne mogu ostvariti niti taj minimum. Čak i kada “objektivno” mogu, i kada se radi o imućnim parovima ili obiteljima (što obično znači da je imućan muškarac), nepošteno je i neosjetljivo zanemariti mehanizam kontrole nasilnika nad žrtvom i razne druge oblike manipulacije koje onemogućuju žrtvi da prvo skupi ili uštedi novac, a zatim napusti nasilnika. Naime, i u dinamikama koje primarno sadrže fizičko, psihičko i/ili seksualno nasilje, financijska situacija ostaje jedna od glavnih prepreka odlasku. Upravo je zato većina takvih savjeta neprimjenjiva i naprosto beskorisna, jer nije osjetljiva upravo na socijalnu, odnosno klasnu komponentu, te na mehanizme kojima takav oblik nasilja ostaje norma.

Ekonomsko nasilje, dakle, ne počinje i ne završava unutar “četiri zida”. Ono nije utkano samo u interpersonalne odnose, nego je ukorijenjeno duboko u patrijarhat, u uvjerenje o strogo podijeljenim rodnim ulogama i neizbježno nejednakim pravima koje te uloge podrazumijevaju. U razumijevanju osnova tog (i drugih) oblika nasilja leži upravo i samo rješenje problema, a to nije postizanje puke ravnopravnosti, nego suštinska transformacija društvenih odnosa moći.

Moja deca nisu savršena, ne spadaju u onu grupu najboljih đaka u razredu, ali to meni uopšte nije ni bitno. Hoću samo da zbog njih (mislim konkretno na sina) ne crvenim na roditeljskom sastanku.

Iako učiteljica na tim skupovima ne priča o pojedincima već o njihovoj nedisciplini u globalu, nekako ja uvek u toku njenog ekspozea ispred sebe vidim svog sina. Imam utisak da kad god ona priča o njihovom ponašanju gleda pravo u mene, znam da ponekad paranoišem, ali ipak se trudim da sednem u “magareću” klupu i da umesto u nju gledam u pod i pravim se da nešto vrlo važno zapisujem u blokčić. Ne prođe ni jedna nedelja, a da ja ne prisustvujem „otvorenim vratima“ pa mi prosto ponekad bude krivo što uzimam termin nekim roditeljima koji su došli da čuju hvalospeve o svojoj deci.

I šta sad da radim što on ne plače kad dobije četvorku, pa on se ni na keca ne namršti.

Uvek nasmejan izleti iz škole i kad ga pitate ima li neka ocena, pa on odgovori da je fasovao trojku iz prirode, on se i dalje smeje. Kaže “Pa šta, to je samo škola”, pita me šta ima za ručak, uvali mi ranac od dve tone i život ide dalje. Kaznu uvek odsluži do kraja i dostojanstveno. Ne verujem, ali tom detetu je svejedno koju ocenu dobije. On kad ide na razgovor kod pedagoga, isto mu je kao i kad za užinu dobiju lisnato s kremom koje obožava. Na školu gleda kao na posao i uvek se trudi da iz nje izađe među prvima, kad kao “muva bez glave” jurne niz one stepenice, samo gledam kad će se skotrljati…

Gotovo uvek zaboravi šta treba da donesu iz likovnog, iako sam mu uredno spakovala mali blok u koji treba da zapisuje takve stvari, on se ni za to previše ne sekira jer zašto bi se on nervirao kad ima mamu koja uvek i sve sazna na Viberu od drugih mama koje su , za razliku od mene, rodile savesnu i odgovornu decu. I šta sad, moj je i ja ga volim.

Na zidu mu ne visi dvesta šezdeset pet medalja, ne ide na dva sporta, ne svira violinu ni klavir, ne pohađa škole stranih jezika…On je takav i ovaj jedan trening mu je i više nego dovoljan koji, da budem iskrena, zna i da preskoči. Kad je hladno, ne ide mu se da ne ozebe, kad je kiša ne ide mu se jer nema gumene čizme, kad je sparina, smeta mu glavobolja… i sve tako u krug.

I njega baš briga, draže mu je da pika loptu po stanu, obližnjem parkiću i kod babe u blatnjavom dvorištu. Draže mu je da strani jezik „uči” dok čita Mesijevu biografiju na engleskom i igra Call of Duty Matejom preko Skajpa. Smatra da je Politikin zabavnik interesantnije štivo od udžebnika iz Prirode i društva. Sabiranje, oduzimanje i tablicu množenja ga je deda naučio onda kad su se jedno leto navadili na poker pa je na učiteljicino pitanje „Šta želiš da budeš kad porasteš?” on odgovorio, krtako i jasno „Kockar”. Sve o biljnom i životinjskom svetu saznao je iz prve ruke, kod mojih na selu dok je s babom čistio grašak, vadio mladi krompir i u suzama krišom posmatrao prababu koja je bezizražajno „otimala” život onim do skora slatkim malim žutim pilićima iz velike kartonske kutije. Vrhunac srpskog jezika doživi dok sastavlja najdužu reč u Slagalici. Svirao je i s dedom i sestrom u bendu „Mladi grašak“, a u kompoziciji „Imao sam jedne gaće“ pokazao je kao se lupaju bubnjevi pa je jedino on bio presrećan kad je taj njihov performans osvanuo na YouTube.

Tu i tamo ume da „zasvira“ i na usnoj harmonici, ali vrlo brzo mu je neko otme vadeći se da smeta komšijama. Svejedno mu je da li će mama njegovu medalju „okačiti“ na Fejs ni da li će se s njom hvaliti po rodbini. On zna da će tu noć spavati sa njom ispod jastuka i da će od mame kao nagradu dobiti čizbuger, veliki pomfrit i milk šejk i njemu je to dovoljno. Jer on je srećan, a i ja sam srećna s njima. Moj sin je pronašao način za sreću. Jer ako njemu petice sa zvezdicama nisu merilo sreće, pa nisu onda ni meni.

I baš me briga… i neću više da crvenim na roditeljskom!

Zelenaucionica.com

Ali se njima šalje i jedna potpuno drugačija poruka: najvažnije je kako izgledaju.

Dečaci su mahom izostavljeni iz razgovora o ravnopravnosti polova. Njihovi životi su i dalje ograničeni tradicionalnim normama njihovog pola – treba da budu snažni, sportisti i stoici.

Ovo su rezultati najnovijeg istraživanja sprovedenog na 1.000 američke dece i adolescenata uzrasta od 10 do 19 godina, ali i drugih istraživanja ove starosne grupe. Rezultati pokazuju stavove generacije koja je nadomak odraslog doba. U ispitivanju javnog mnjenja koje je sprovela anketarska firma PerryUndem, većina devojaka i dalje smatra da je seksizam problem – ali se i pored toga na mnoge načine oseća snažno.

“Ja sam za liderske pozicije”, rekla je Izabel Reksopuro (13), jedna od osam učenika osmog razreda škole Hepi Veli u Oregonu koja je nedavno anketirana. Ona je kapiten debatnog tima i član saveta učenika i želi da postane naučnik.

Kada su dečake i devojčice pitali za njihove ciljeve i aspiracije, odgovori su bili slični. Tri četvrtine njih je reklo da im je veoma važno da budu uspešni. Trećina ili manje njih oba pola je kao važne ciljeve izdvojilo brak i decu. Devojčice su pre nego dečaci za omiljeni predmet birale matematiku ili nauku. Kažu da ih tretiraju isto kao i dečake.

Ali kada se povela priča o njihovim telima, devojčice su rekle da se ne osećaju kao ravnopravne sa dečacima. Oko tri četvrtine devojaka starih između 14 i 19 godina kaže da su osetile da ih posmatraju kao seksualne objekte i da se ne osećaju bezbedno. Većina kaže da društvo smatra da je fizički izgled najvažnija ženska osobina – što je nešto sa čime se slažu i odrasle žene, pokazala su istraživanja.

Devojčice su više nego dečaci rekle da osećaju pritisak da više vode računa o tuđim osećanjima nego o svojim. Otprilike polovina kaže da svakodnevno čuju seksualne komentare ili šale dečaka na račun devojčica, uključujući i četvrtinu devojčica starosti između 10 i 13 godina.

Adolescenti te pritiske osećaju gde god da žive, pokazala je Globalna studija rane adolescencije koju su sproveli Institut Džons Hopkins i Svetska zdravstvena organizacija.

“Šokirani smo – a mene je kao lekara koji 40 godina radi sa adolescentima teško šokirati – hiperseksualizacijom mlade dece”, rekao je Robert Blum, glavni istraživač studije.

Studija je nastavljena ispitivanjem dece uzrasta od 10 do 14 godina u siromašnim urbanim oblastima u 15 zemalja, i rodne norme su bile iznenađujuće slične. “Bilo da ste u Hanoju, Šangaju ili Baltimoru, razumete scenario. Devojčice dobijaju poruke o ranjivosti i slabosti, a dečaci o snazi i nezavisnosti.”

Devojke iz Hepi Velija su jednoglasne u tome šta najviše cene kod sebe: inteligenciju i samopouzdanje. Ali se slažu da društvo najviše polaže na njihov izgled.

Debora Tolman, profesorka psihologije na Gradskom univerzitetu Njujork, koja istražuje adolescentsku seksualnost, kaže: “Ovo su ograničenja koja namećemo devojčicama: Treba da budete samouverene i da budete uspešne u školi i u sportu, ali isto tako treba da budete dobri seksualni objekti.”

Izabel kaže da je romansa izuzetak jednakosti koju oseća u školi i u životu. Nedavno je odbila jednog dečaka. “Poludeo je, svašta mi je rekao, vređao me je. Kada nas odbace, mi ne eksplodiramo zbog toga što nas ne žele. Momci se osećaju privilegovano”, rekla je ona.

Tradicionalne ideje o tome kakvi dečaci treba da budu i dalje su snažno ukorenjene u SAD, pokazala je nova studija. Dečaci kažu da su snaga i žestina i dalje glavne vrline koje društvo ceni. Tri četvrtine njih kaže da oseća pritisak da budu snažni, a većina je pod pritiskom da se bavi nekim sportom.

Na pitanje šta društvo očekuje od dečaka kada se naljute, najveći deo njih je rekao da ili treba da budu agresivni ili stoici. Kada su tužni ili uplašeni, pod pritiskom su da se pretvaraju da su opasni. Devojčice su slobodnije da se izraze plakanjem, vriskanjem ili razgovorom o svojim osećanjima, rekli su oni.

U Hepi Veliju dečaci kažu da su ambicija i inteligencija kvaliteti koje najviše kod sebe cene – ali da društvo više vrednuje mušku snagu.

“Postoji mnogo stvari koje bi ‘pravi muškarac’ uradio, a ja ne bih, na primer, nešto što je baš opasno, i sport”, kaže Mujang Jan (12), koji je pokrenuo šifrantski klub u školi i želi da bude kompjuterski stručnjak.

Istraživanje je pokazalo i da je tri četvrtine adolescenata čulo za pokret #MeToo. Većina devojaka i trećina dečaka kaže da se zbog toga osećaju slobodnije da kažu nekome ako ih neko zlostavlja ili napada.

“Mogu nešto da uradim ako bi mi se to dogodilo. Nema šanse da bih ćutala o tome”, rekla je trinaestogodišnja Hiri Felema.

“Volim te” je jedna od najljepših fraza na svakom jeziku svijeta. Nema osobe kojoj ne prija. Može li se reći drugačije? Može. Čak ljepše. Može se reći:

Štitiću te. Štitiću našu ljubav od onih koji nam ne žele dobro. Biću neko kome možeš vjerovati. Biću tvoje sklonište, tvoja sigurna luka. Uvijek ću ti čuvati leđa. Uvijek se možeš osloniti na mene. Kad padneš, pomoći ću ti da ustaneš i uvijek ću se brinuti da imaš sve što trebaš. I poštovaću te. Tvoje mišljenje, ličnost, tvoje snove i želje. Poštovaću te zbog svega što jesi.
Opraštaću ti sve male i velike stvari, nesmotreno izgovorene riječi nakon napornog dana. Oprostiću ti sve one situacije u kojima nismo bili svjesni koliko smo jedno drugo povrijedili.
Žrtvovat ću svoje vrijeme za nešto što želiš raditi.
Uvijek ću biti sretan što si sa mnom.

U idealnom svijetu sve ove izjave trebale bi dolaziti u paketu s ljubavlju. Bilo ih je koje smo voljeli, ali upravo zbog nedostatka poštovanja, uvažavanja i oprosta, na kraju ipak nismo ostali. Većina nas ostaje s ljudima koji nam opraštaju, koji nas podržavaju, koji nas dižu kada padamo, koji su puno više od samog “volim te”.

Budite pažljivi kada izgovarate ove riječi. Obavezno se prvo potrudite da razumijete šta znače. U protivnom, ostaće samo jedna od najljepših fraza na svakom jeziku svijeta….

S tog aspekta me, dakle, ne čudi potreba nekih žena da na društvenim mrežama, najmasovnijim komunikacijskim platformama današnjice, u komentarima članaka objavljenih na portalima velikih i malih medija ili u emisijama na televizijskim i radijskim postajama koje otvaraju kanal za izravni kontakt s publikom pokušaju umanjiti važnost osobnog svjedočanstva o struganju maternice na živo koje je zastupnica Ivana Ninčević Lesandrić iznijela u Saboru, ogoljevši pred svima nama vlastitu intimu do bola, predajući je javnosti da je žvače i proguta ili ispljune.

JESTE LI STVARNO TAKO BEZOSJEĆAJNE?

S demokratskog aspekta, dakle, ne osporavam pravo nikome da njezinu priču doživi i prokomentira kako hoće, ali kao žena ne mogu ne upitati te žene – Koji je vama vrag? Jeste li stvarno tako bezosjećajne? Smatrate li stvarno da je prihvatljivo, pa čak i u redu, da se ženama, dakle, i vašim kćerima, unukama, sestrama, nećakinjama, prijateljicama…, ulazi u maternicu bez anestezije, da ih se na živo šiva, da im se u najintimnijim i najstresnijim situacijama u životu kad rađaju ili gube nerođeno dijete obraćaju s visoka, grubo, okrutno, bez poštovanja, bez suosjećanja…?

Zar vi koje smatrate da je zastupnica Ivana Ninčević Lesandrić prešla granicu pristojnosti i tumačite kako se i tako grozno iskustvo moglo ispričati s manje dramatičnosti i detalja koji traumatiziraju javnost zbilja mislite da je u ovoj priči glavni problem njezina pristojnost??? Jeste li svjesne uopće koliko zla prenosite na mlade žene koje se nalaze u vašem krugu? Recimo, na vlastite kćeri u nekoj dobi djevojčice i jako mlade djevojke kojima ulijevate u glavu misao da je normalno da žena trpi i bude ponižavana, čak i tamo gdje bi trebala biti zaštićena, gdje je došla po pomoć?

Jeste li vi one koje će patnju žene izložene obiteljskom zlostavljanju, koju nasilni muž izmlati jer mu, recimo, juha nije dovoljno topla prokomentirati hladnim riječima – Tko joj je kriv kad se nije naučila? Jeste li vi one koje ću učiti svoje kćeri da trebaju biti pokorne i da ne trebaju ništa zahtijevati jer to nije pristojno?

Znam, netko će reći što se čudim, pa Oduvijek je žena ženi vuk. ALI, DA, čudim se da postoje žene koje smatraju da su krive žene koje govore, a ne oni koji su ih izvrgnuli barbarskom rezanju, struganju MATERNICA i šivanju RODNICA bez anestezije, koji su ih ponizili i vrijeđali, koji su im znali reći što sad plaču. A nisu plakale kad su širile noge…

Ta bešćutnost žene prema ženi zaprepašćuje me i zbunjuje istodobno. Šokantan je taj ženski pokušaj omalovažavanja svih priča, ne samo priče zastupnice Ninčević Lesandrić koja je pokrenula erupciju, nego svih svjedočanstava koja su se poput poplave prelila u javni prostor iz duša žena koje su te traume godinama skrivale duboko u sebi jer su ih poučili da je najbolje zaboraviti, da se s rogatim ne treba bosti, da ne bi bilo pristojno govoriti o tome, da se drugi put možda neće ponoviti, da je sve ionako prošlost i da treba gledati naprijed…

Znam, netko će reći što se čudim, pa poznato je oduvijek da je žena ženi vuk. Ali, da, čudim se da u Hrvatskoj danas, 2018. godine, postoje žene koje smatraju da je normalno da budu tretirane kao smeće samo zato što su – žene. Čudim se da ne razumiju da imamo pravo biti tretirane s poštovanjem i razumijevanjem. Čudim se da postoje žene koje smatraju da je sve što se proteklih dana pojavilo u javnosti tek posljedica potrebe jedne žene iz svijeta politike za eksponiranjem i njezine pogrešne političke procjene da je potrebno da u okviru svog zastupničkog posla iznese na vidjelo vlastitu priču kako bi ukazala na neprihvatljivu medicinsku praksu.

Da, čudim se da postoje žene koje smatraju da su krive žene koje govore, a ne oni koji su ih izvrgnuli barbarskom rezanju, struganju i šivanju bez anestezije, koji su ih ponizili i vrijeđali, koji su im znali reći što sad plaču, kad nisu plakale kad su širile noge… Da, ako netko pita, čudim se takvim ženama i njihovoj bezosjećajnosti. I pitam se zbog čega su takve. Jesu li im to usadile majke, Crkva, politika…? Jesu li se samo prilagodile društvu koje je generalno gledajući izgubilo empatiju?

NISKE LJETVICE

Ima žena koje tumače kako je važnije od anestezije, bolova i lošeg ponašanja nekoga iz medicinskog tima prema pacijentici da su svi u tome timu stručni. Bol prođe, a posljedica nečije nestručnosti prati vas cijeli život, govore one. Nevjerojatan argument! Još bi samo trebalo i da su nestručni. Stvarno je šokantno na koliko su niske ljestvice spremne pristati neke žene i smatrati da je to normalno.

Ljuti me kad vidim žene koje tako lako pristaju na tezu o vječnoj vezi između žene i patnje… NISMO MI DOŠLE NA OVAJ SVIJET DA BISMO JEDNA DRUGOJ PRENOSILE NAPUTAK – IZDRŽI!

Kad je riječ o sustavu, pak, nevjerojatno je da se u mnogim bolnicama smatra sasvim normalnim da se ženama guli maternica, da ih se reže i šiva bez ublažavanja bolova, da im se proces rađanja djeteta ni na koji način ne treba olakšati… Kako je moguće da je takav stav pogodio baš onaj dio medicine koje se tiče jedino žena, jer samo je ženi dano da može roditi? Zašto, na primjer, nitko ne misli da bi bilo normalno nekome amputirati ruku ili nogu bez anestezije?

Kako je moguće da medicina grabi velikom brzinom u budućnost, a žene koje rađaju ili gube dijete u mnogim se bolnicama drže zarobljene u prošlosti? Ljuti me što vidim da mnoge žene smatraju da je to u redu, što u tome ne vide problem i što tako lako pristaju na tezu o vječnoj vezi između žene i patnje… Ljuti me što vidim da nastupaju isključivo kao čuvarice sustava.

Nismo mi došle na ovaj svijet da bismo jedna drugoj prenosile naputak: Izdrži! Žena koja to ne shvaća danas, u stoljeću koje nam svakodnevno donosi neslućen tehnološki razvoj, pokušava svoj mentalni obrazac podređenosti prenijeti dalje. Onima, pak, među njima koje su i same podnijele poniženja pokretač je podmukla misao: Ako trpim ja, zašto ne bi trpjela i ti, zašto bi ti bila pošteđena?

Ima i onih drugih koje misle da loša iskustva ne postoje ili da se s njihovim opisima pretjeruje jer ih one nisu doživjele… Kojoj god od ove dvije skupine pripadale žene koje arogantno odbacuju traumatičnost svjedočanstava stotina žena tumačeći da je to pretjerivanje i hajka na medicinsko osoblje, sve su one ujedinjene u želji da se ništa ne promijeni. I zato je važno govoriti, pisati, vikati…

I zato – #prekinimosutnju!