I ove godine, Samit će okupiti predstavnike vodećih trgovinskih lanaca, proizvođača, distrbutera, e-commerce platformi, privrednih komora, institucija i medija iz cijelog regiona.  U ulozi organizatorice i ove godine se našla dugogodišnja novinarka Dragana Božić koja je prepoznala potrebu da pruži pri priliku akterima koji svakodnevno posluju jedni s drugima da razgovaraju i izvan pregovaračkog stola.

Za Lolu je pričala o tome kako sa rodila ideja za Samit i o planovima za budućnost.

1. Kako je nastala ideja za Regionalni samit trgovine? Šta ste prepoznali kao problem ili potrebu privrede na koju ovaj događaj treba da odgovori? Posebno ako sve to posmatramo kroz prizmu vas kao urednice i novinarke.

Ideja se nije rodila u kancelariji, nego u studiju, između dvije reklame. Slušala sam privrednike godinama, i primijetila nešto čudno – svi oni znaju šta se dešava u sopstvenoj fabrici do detalja, ali kad ih pitaš ko im je konkurencija u Beogradu ili potencijalni partner u Zgrebu, slijedi dugačka pauza. Region živi jedan pored drugog, a ne jedan sa drugim. To mi je, kao urednici i novinarki koja svaki dan sklapa mozaik od informacija za druge ljude, djelovalo apsurdno – imamo sve podatke, samo ih niko nije stavio na isti sto.

2. Zašto Banja Luka? Kakav potencijal grad ima za povezivanje regionalne privrede i šta biste željeli da ovo okupljanje dugoročno donese?

Banja Luka je grad koji niko ne mora da “otkriva” na mapi da bi stigao do njega, a opet dovoljno je kompatibilan za networking – da se poslije panela zaista sretneš sa sagovornikom negdje u gradu, a ne samo razmijeniš vizitku u gužvi. To je razlika između velikog grada koji te proguta i grada koji te poveže. Dugoročno, ne želim da Samit bude događaj o kojem se priča dva dana i zaboravi za mjesec. Želim da bude mjesto gdje je neko u Banjaluci potpisao ugovor koji mu je promijenio poslovanje, i da to svi znaju odakle je krenulo.

3. Kada kažete „region bez barijera”, šta to konkretno znači za jednog preduzetnika? Koju prepreku u poslovanju bi, prema vašem mišljenju, trebalo prvu ukloniti?

Znači da proizvod ne putuje sporije od čovjeka koji ga je napravio. Imate apsurdne situacije gdje je lakše poslati paket u Beč nego u susjedni grad preko granice, jer papir koji ga prati mora da prođe kroz birokratski lavirint kao da nosi nešto opasno, a ne, recimo, med ili tekstil. Prva stvar koju bih uklonila su upravo takve prepreke, a prvenstveno – način razmišljanja koji nas u određenim segmentima do toga upravo i dovodi.

4. Kako ste birali teme i učesnike? Šta je bilo presudno da program odgovori na stvarne potrebe kompanija i ljudi koji rade u trgovini?

Odbacili smo prvu verziju programa, i to namjerno. Prvi nacrt je ličio na svaku drugu konferenciju – uopštene teme, poznata imena, bezbjedan izbor. Onda smo sjeli i pitali dvadesetak ljudi iz različitih firmi jedno jedino pitanje: šta vas je posljednje nerviralo u poslu, toliko da ste o tome pričali kod kuće za večerom? Iz tih odgovora je nastao pravi program. Presudno je bilo da se odreknemo onoga što “zvuči dobro na plakatu” u korist onoga što stvarno nekome treba.

5. Veliki sistemi imaju resurse i kontakte, ali šta sa malim proizvođačima i trgovcima? Kako im Samit može pomoći da dođu do partnera, novih tržišta i mjesta na policama?

Veliki sistemi će se snaći i bez nas, oni imaju svoje ljude i svoje telefone. Mene zanima neko ko pravi odličan proizvod u maloj hali na periferiji i nema pojma kako da dođe do menadžera velikog lanca, jer taj menadžer ne odgovara na hladne pozive. Samit postoji upravo zato da ta vrata ne budu zaključana – da se za istim stolom nađe neko ko odlučuje o policama i neko ko tek pokušava da do njih dođe, bez posrednika i bez čekanja šest mjeseci na sastanak.

6. Digitalna trgovina mijenja i prodaju i očekivanja kupaca. Gdje vidite najveću priliku za domaće kompanije, a gdje rizik da zaostanu?

Prilika je u tome da mala firma iz Banjaluke danas može prodavati direktno kupcu bilo gdje u svijetu, bez ijednog posrednika koji bi joj pojeo maržu – nešto što je prije deset godina bilo nezamislivo bez ogromnog kapitala. Rizik nije u tome da neko ne zna šta je digitalna prodaja, nego u tome da misli kako ima vremena da to “uradi kasnije”. Tržište ne čeka da se neko organizuje, ono jednostavno ode kod onoga ko je već tamo.

7. EXPO 2027 je jedna od tema programa. Kako tu priliku približiti kompanijama iz BiH – šta bi već sada trebalo da rade da bi imale konkretnu korist?

EXPO nije vrata koja se otvore sama kad dođe datum, to je proces koji traje mjesecima prije otvaranja. Kompanije koje čekaju poziv da se pojave na izložbi propustiće priliku, jer se mjesto za nastup gradi unaprijed – kroz kontakte, kroz prisustvo na pripremnim događajima, kroz to da te neko već poznaje kad dođe trenutak odluke. Zato o tome govorimo sada, dosta ranije, a ne mjesec prije otvaranja kad je kasno da se bilo šta promijeni. Najvažnije savjete čućemo upravo od onih koji ovu prestižnu izložbu organizuju.

8. Organizovati prvo izdanje znači graditi i događaj i povjerenje u njega. Da li drugo izdanje nosi veću odgovornost? Šta je za vas lično bio najveći izazov i po čemu ćete, kada se Samit završi, znati da ste uspjeli?

Prvi put ljudi dođu jer vjeruju priči koju im ispričaš. Drugi put dolaze da provjere da li si tu priču ispunio, i to je mnogo neugodnija vrsta pažnje. Uspjeh neću mjeriti aplauzom na kraju panela, nego pozivima koje ću dobijati mjesecima poslije, od ljudi koji kažu da su na Samitu sklopili posao koji im je promijenio godinu.

9. Kojem panelu se vi posebno radujete?

Svim panelima, zaista. Posebna vrijednost Regionalnog samita trgovine je to što su na istom mjestu oni koji su već izgradili ozbiljne sisteme, ali i one koji tek počinju. To je prava slika trgovine i prodaje, bez svoje “šminke” i unaprijed pripremljenih PR aktivnosti.

Šta vam zakon daje

Zakon je jasan: sin i ćerka imaju potpuno ista prava. Kad roditelj umre, a nije ostavio testament, imovina se deli na jednake delove između njegove dece i njegovog supružnika. Ne važi da muško dete dobija više zato što je muško, niti da ćerka „ide u tuđu kuću“. Zakon potpuno izjednačava naslednike.

Deoba se radi na takozvanoj ostavinskoj raspravi, pred sudom ili javnim beležnikom. Tamo vas pitaju da li primate nasledstvo ili ga se odričete. To je trenutak kad se sve odlučuje, i zato ga treba razumeti.

Prva stvar koju mnogi ne znaju: ne morate ništa da potpišete da biste dobili svoj deo

Ako na raspravi ništa ne kažete i ne date nikakvu izjavu, smatra se da ste nasledstvo primili. Papir vam treba samo ako se odričete, a ne ako primate. Mnogi misle obrnuto, pa potpišu kad ne moraju. Odreći se možete samo dok rasprava traje, do njenog završetka u prvom stepenu. Ako ste već nešto uzeli iz nasledstva ili njime raspolagali, smatra se da ste ga primili i više se ne možete odreći.

Druga stvar: odricanje se ne može povući

Kad potpišete, to je zauvek. Ne možete se predomisliti ni zato što se brat loše ponašao, ni zato što niste dobili obećano. Ne možete se odreći ni samo jednog dela, na primer kuće, a zadržati zemlju. Obećanja kao što je „uvek možeš da se vratiš u roditeljsku kuću“ nemaju nikakvu pravnu snagu, a kad brat zasnuje porodicu, često ih više niko ne poštuje.

Jedini izlaz je poništaj izjave, ali samo ako vam je ona izvučena pretnjom, silom, obmanom ili ako ste bili u zabludi, i to uz dokaze i u kratkom roku. Zato je mnogo bolje ne potpisati nego kasnije dokazivati.

Treća stvar: nije svejedno kako se odričete, i to se tiče vaše dece

Postoje dva načina, i razlika je velika.

Ako izjavite da se odričete u korist brata ili nekog drugog određenog člana porodice, zakon to smatra poklonom, kao da ste mu svoj deo poklonili. Prema vodiču koji je pripremila Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, tada gubite pravo na nasledstvo i vi i vaši naslednici, dakle i vaša deca.

Ako samo izjavite da ne primate nasledstvo, bez navođenja u čiju korist, vaša deca imaju pravo da umesto vas prime taj deo. Uzmimo primer: otac umre i ostavi troje dece, a majka dvoje svoje dece. Ako se majka odrekne u korist brata, njena deca ostaju bez ičega. Ako samo ne primi svoj deo, njen deo prelazi na njenu decu.

Zato, pre nego što potpišete, tražite od službenika da vam tačno kaže kako će izjava biti zapisana i šta ona znači za vašu decu. Najbolje je da pre toga porazgovarate sa pravnikom.

Četvrta stvar: odricanje može da vam oduzme socijalnu pomoć

Prema članu 82. Zakona o socijalnoj zaštiti, ko se odrekne nasleđivanja nepokretne imovine, kuće ili zemlje, nema pravo na novčanu socijalnu pomoć onoliko dugo koliko je mogao da se izdržava od tog dela. To može da traje i deset ili dvadeset godina. Pravnik Dragiša Ćalić iz Komiteta pravnika za ljudska prava upozorava da nijedna žena ne može da zna šta će joj život doneti već za godinu dana, a kamoli za deset. Možete da ostanete bez posla, da se razvedete ili razbolite, a pomoć koja bi vam tada trebala neće postojati. Udruženja žena traže da se ta odredba ukine, ali nije potvrđeno da je to već učinjeno.

Peta stvar: potpis dok su roditelji živi ne vredi ništa

Nasledstvo se otvara tek kad čovek umre. Pre toga niko ne može da vas natera, niti vi možete da se odreknete. Svako odricanje i svaki dogovor o nasledstvu nekog ko je još živ ništavi su. Ako vam neko donese papir da potpišete „da se kasnije ne bismo svađali“, a roditelj je živ, to nikoga ne obavezuje i imate pravo da odbijete.

Šesta stvar: testament i ugovor o doživotnom izdržavanju

Roditelj može da napiše testament ili da sklopi ugovor o doživotnom izdržavanju, pa da kuća i zemlja odu samo sinu. Ali ni to ne mora da bude kraj. Deca ne mogu da budu potpuno isključena, jer imaju pravo na takozvani nužni deo, a to je polovina onoga što bi im pripalo po zakonu. Rok je kratak: tri godine od dana kad se testament pročita, a ako su imovinu roditelji poklonili za života, tri godine od smrti. Posle toga pravo propada. Ugovor o doživotnom izdržavanju može se osporiti ako zbog bolesti ili starosti onoga ko se izdržava nije bilo nikakve neizvesnosti za onoga ko ga izdržava, ali tu je rok jedna godina od saznanja, a najkasnije tri godine od smrti. Zato odmah idite kod pravnika ako saznate da je sve prepisano.

Šta ako ste radili na imanju ili negovali roditelje

Zakon vodi računa i o tome. Ono što su deca koja su živela sa roditeljima uvećala svojim radom i zaradom ne računa se u nasledstvo, nego pripada njima srazmerno njihovom doprinosu. Ako je brat taj koji živi na imanju i obrađuje zemlju, on može da traži od suda da mu zemlja ostane, ali tada je dužan da ostalima isplati njihov deo u novcu. To je zakonit način da gazdinstvo ostane na jednom mestu, i nije razlog da se vi odreknete besplatno.

Da li treba da se plašite dugova

Ne. Ko nasledi, odgovara za dugove umrlog samo do vrednosti onoga što je nasledio, a ne iz sopstvenog džepa. Ko se odrekne, ne odgovara za dugove uopšte. Zato dugovi nisu razlog da se pod pritiskom odreknete kuće ili zemlje.

Šta da radite ako vas pritiskaju ili vam prete

Odricanje dato pod pritiskom ili pretnjom može se poništiti. Ko prinudom ili obmanom natera roditelja da napiše ili opozove testament, ne može ništa da nasledi. Ako trpite pretnje ili nasilje zato što ne pristajete, pozovite SOS liniju za žene žrtve nasilja 0800 100 007 ili policiju na 192. Žensko udruženje Kolubarskog okruga pruža besplatnu pravnu pomoć ženama u ostavinskom postupku, a savet možete tražiti i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Ako zapamtite samo nekoliko stvari

Ne potpisujte ništa dok su roditelji živi. Ne potpisujte na licu mesta, već tražite vreme da porazgovarate sa pravnikom. Zapamtite da vam potpis ne treba da biste dobili svoj deo, nego samo da biste ga se odrekli, i da je to zauvek. Pitajte šta tačno znači izjava koju vam daju da potpišete za vašu decu i za vašu socijalnu pomoć. A ako ipak odlučite da svoj deo ustupite, neka to bude vaša slobodna odluka, a ne pritisak.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković poručila je da je vreme da stara izreka „žensko dete – tuđa kuća“ postane „žensko dete – puna kuća“. Vaš deo je vaš po zakonu, i vi odlučujete šta ćete s njim.

Izvor: zelenaucionica.com

Na društvenim mrežama sve više pažnje privlači takozvana „teorija kutija“, prema kojoj muškarci ženu već pri prvom susretu svrstavaju u jednu od tri kategorije: potencijalnu partnericu, osobu za neobaveznu avanturu ili nekoga prema kome ne osjećaju romantični interes.

Ovu ideju popularizirala je lifestyle influencerica Tinx, tvrdeći da se početna procjena teško mijenja, bez obzira na to kako se žena ponaša. Prema njenom tumačenju, odgađanje intimnosti ili pretjerano trud oko osvajanja ne mogu nužno promijeniti nečije namjere.

Stručnjakinja za intimnost i partnerske odnose Gemma Nice ističe da neke žene upadnu u zamku vjerujući kako će strpljenjem, pažnjom i dokazivanjem uspjeti promijeniti muškarčev stav i navesti ga da poželi ozbiljnu vezu.

Zašto bi neko birao takav pristup? Prema objašnjenju stručnjakinje, pojedini muškarci žele bliskost bez emocionalnog vezivanja, pa održavaju distancu kako bi izbjegli ranjivost i zadržali kontrolu nad odnosom. Takvo ponašanje ponekad može biti povezano i s izbjegavajućim stilom privrženosti.

Ipak, važno je naglasiti da ova viralna teorija nije univerzalno pravilo niti dokaz da svi muškarci razmišljaju na isti način.

Umjesto pokušaja da nekoga uvjerite da vas izabere, mnogo je važnije obratiti pažnju na njegove postupke, otvoreno razgovarati o očekivanjima i procijeniti želite li oboje istu vrstu odnosa.

Izvor: oslobodjenje.ba

Povod za razgovor koji je dao beogradskom sedmičniku NIN je knjiga “Kao da me ima”, posljednje izdanje Vedrane Rudan, koje ovih dana stiže u knjižare u izdanju beogradske Lagune.

Riječ je o izboru njenih najvažnijih tekstova, kolumni i zapisa iz gotovo tri decenije, a priredio ga je Hrvatin, psiholog iz Rijeke. Ideja o knjizi nastala je početkom 2026. godine, kada se Rudan već gotovo dvije godine borila s teškom bolešću.

“Još uvijek mi je teško procijeniti kome sam htio skrenuti misli s bolesti, sebi ili njoj. Neko vrijeme sam joj htio predložiti da napravimo kolekciju ‘Best of Vedrana Rudan’. Oklijevao sam jer mi je bilo glupo mami koja prolazi hemoterapije spominjati novi projekat”, rekao je Hrvatin za NIN.

Majka je, kako navodi, prihvatila ideju, a on je radio s ciljem da ona vidi barem prvu verziju knjige.

“Drago mi je da sam uspio i da je bila zadovoljna izborom”, rekao je.

Rudan se odmah složila s naslovom i sama odredila kojim tekstom knjiga mora završiti, a ostale uredničke odluke prepustila je sinu.

Hrvatin je više od 25 godina učestvovao u majčinom profesionalnom životu: vodio je njenu internet stranicu, pomagao u objavljivanju tekstova i obavljao menadžerske poslove.

“Mami je pisanje bilo sve. Kada se razboljela i više nije mogla pisati za radnim stolom, tekstove je pisala na telefonu. Ljude kao što je ona ne možete motivisati da pišu, možete ih jedino spriječiti u tome”, rekao je.

Prisjetio se i majčinih savjeta. “Ja sam ih kao pravi sin ignorisao. Da sam ih poslušao, bio bih sličniji njoj: sretniji, opušteniji i s nekoliko otkaza. Najbolji savjet koji mi je dala je da u svemu što radim tražim da me se plati, a ako me se već plaća, da tražim više. Možda ću ga jednom poslušati”, kazao je Hrvatin.

Na pitanje kako bi želio da ljudi pamte njegovu majku, izdvojio je njenu hrabrost da javno kritikuje moćne. “Htio bih da svi mi odemo korak dalje, da postanemo male Vedrane i svojim tiranima stanemo za vrat”, rekao je.

Vedrana Rudan rođena je 29. oktobra 1949. u Opatiji, a preminula je 18. augusta ove godine u 77. godini.

Izvor: klix.ba

Ovo je omogućeno novim izmjenama Programa neinvazivnog prenatalnog testiranja iz krvi trudnice za 2026. godinu, koji je počeo da se primjenjuje.

“Doktor medicine specijalista ginekologije i akušerstva iz zdravstvene ustanove sa kojom Fond ima zaključen ugovor za ovu djelatnost zdravstvene zaštite trudnici daje preporuku za obavljanje procedure NIPT-a uz pristanak trudnice za sprovođenje NIPT-a”, stoji u Službenom glasniku Republike Srpske.

Kako se navodi, trudnica svoj pristanak na preporučenu proceduru NIPT-a potvrđuje popunjavanjem obrasca.

“Osigurano lice Fondu (teritorijalno nadležnoj organizacionoj jedinici) podnosi zahtjev, uz koji prilaže sljedeću dokumentaciju: nalaz i mišljenje nadležnog doktora medicine specijaliste ginekologije i akušerstva iz zdravstvene ustanove sa kojom Fond ima zaključen ugovor za ovu djelatnost zdravstvene zaštite u kojem je data preporuka za obavljanje procedure NIPT-a, račun za troškove NIPT testa, dokument o izvršenom plaćanju koji glasi na ime osiguranog lica ili ime člana porodice osiguranog lica, kopiju kartice tekućeg računa ili kopiju ugovora o otvaranju i vođenju transakcionog računa”, stoji u Službenom glasniku Srpske.

O promjenama su se oglasili i iz Fonda zdravstvenog osiguranja Republike Srpske navodeći da su pojednostavili ovu proceduru kako bi trudnice na brži i efikasniji način ostvarivale ovo pravo.

“Dakle, pomenutim izmjenama ginekolog iz bilo koje ugovorne zdravstvene ustanove može da preporuči ovaj test, za razliku od ranije, kada je NIPT mogao da preporuči isključivo ginekolog sa primarnog nivoa i kod kojeg je žena registrovana. Osim preporuke, trudnice trebaju da potpišu svoj pristanak kod ginekologa za sprovođenje NIPT-a koji se, takođe, prilaže prilikom predaje zahtjeva za refundaciju troškova”, objašnjavaju i oni promjene.

Kako dodaju, Programom i dalje ostaje da pravo na refundaciju troškova NIPT testiranja imaju trudnice starije od 35 godina, kao i mlađe trudnice koje imaju medicinske indikacije za NIPT.

“Trudnice NIPT testiranje mogu obaviti u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi koja pruža ovu uslugu, a nakon toga se Fondu zdravstvenog osiguranja Republike Srpske obraćuju sa zahtjevom za refundaciju troškova, u roku od godinu dana od dana plaćanja testa. Refundacija troškova NIPT testiranja sprovodi se na osnovu odluke Vlade Republike Srpske, a trudnice imaju pravo na refundaciju po cijeni koja je definisana Cjenovnikom, maksimalno do 1.100 KM”, podsjećaju oni.

Izvor: nezavisne.com

Večer je organizirala Miroslava Pandurović, direktorica hotela ZEPTER BEOGRAD.

AI ZEPTER INVISIBLE DINNER – Večera koja pomiče granice gastronomije. U ekskluzivnom ambijentu Zepter Hotela u Beogradu održana je jedinstvena gastro večera. 

Renomirani chef Damir Šertić svojim je inovativnim kreacijama i tehnikama molekularne gastronomije predstavio dosad neviđene kulinarske kreacije, pretvarajući svako jelo u pravo umjetničko djelo i nezaboravno iskustvo. Gosti nisu skrivali oduševljenje, a ova nesvakidašnja večer još je jednom pokazala da gastronomija može biti mnogo više od uživanja u hrani – ona je spoj umjetnosti, inovacije i emocija.

Chef Damir Sertić predstavio je inovativne kulinarske kreacije i tehnike molekularne gastronomije, pretvarajući jela u nesvakidašnje gastronomsko iskustvo. Projekt je otvorio i pitanje koje sve više zaokuplja suvremenu gastronomiju: može li umjetna inteligencija postati partner ljudskoj kreativnosti i sudjelovati u stvaranju novih okusa i kulinarskih koncepata?

Večer je bila posvećena istraživanju granica između tehnologije i ljudskog stvaralaštva, ali i ulozi emocija, intuicije i osobnog iskustva u nastanku jednog jela.

Direktorica hotela Zepter Miroslava Pandurović i organizatorica eventa istaknula je važnost ovakvih projekata koji povezuju inovacije i gastronomiju, dok je chef Damir Sertić naglasio da kuhanje nije tek spajanje sastojaka, već spoj priče, osjećaja, iskustva i osobnog potpisa.

„Tehnologija nam može pomoći da istražujemo nepoznato, ali čovjek je taj koji tom istraživanju daje dušu”, poručio je Sertić, ističući kako ova večera nije natjecanje čovjeka i stroja, već eksperiment koji pokazuje koliko se daleko može otići kada se znanje i kreativnost susretnu s novim tehnologijama.

AI Zepter Invisible Dinner tako je predstavio drukčiji pogled na budućnost gastronomije, u kojoj umjetna inteligencija može biti alat za istraživanje novih mogućnosti, dok ljudska intuicija, emocija i kreativnost ostaju ključni dio kulinarskog stvaralaštva.

Chef Sertić je kometirao: Večeras pomičemo granice i otvaramo vrata jednoj novoj dimenziji kulinarstva. Po prvi put na Balkanu, a i šire, umjetna inteligencija postaje dio gastronomske priče na način koji nas poziva da preispitamo ono što smo do sada smatrali mogućim.

Ali večeras nismo ovdje samo da bismo vidjeli što umjetna inteligencija može napraviti. Ovdje smo da postavimo jedno mnogo važnije pitanje: Može li stroj biti kreativan kao čovjek?

Umjetna inteligencija može analizirati milijune recepata, povezivati okuse, predlagati nove kombinacije i izračunavati savršene omjere. Može učiti iz svega što smo stvorili. Ali može li osjetiti emociju koja stoji iza jednog jela? Može li prenijeti uspomenu iz djetinjstva, ljubav prema tradiciji, intuiciju trenutka i onu iskru ludosti iz koje nastaju najveće ideje? Tu počinje prava čarolija.

Kao chef, vjerujem da kuhanje nikada nije bilo samo spajanje sastojaka. Ono je priča, osjećaj, iskustvo i osobni potpis. Tehnologija nam može pomoći da istražujemo nepoznato, ali čovjek je taj koji tom istraživanju daje dušu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Zepter Croatia (@zepter_hrvatska)

Zato ova večera nije natjecanje čovjeka protiv stroja. Ona je izazov, eksperiment i dokaz da se najveći pomaci događaju onda kada imamo hrabrosti izaći izvan poznatih granica.

A ako večeras uspijemo pokazati da ljudska kreativnost, intuicija i emocija još uvijek imaju ono nešto što se ne može jednostavno programirati, onda smo napravili mnogo više od jedne večere.

Napravili smo korak prema budućnosti, a pritom nismo zaboravili ono najvažnije – čovjeka.

Hvala svima koji su prepoznali viziju ovog projekta i koji su odlučili biti dio ove jedinstvene priče.

Izvor: itgirl.hr

Bila je to samo jedna od poruka koje je dobijala Milica Pavlović dok je išla u srednju školu.

„Slali su ih vršnjaci sa kojima sam išla u odeljenje. I onako sam bila nesigurna oko izgleda, povučena, stidljiva i zbunjena“, priseća se 27-godišnja devojka za BBC na srpskom.

O tim porukama nije govorila nikome.

„Ni roditeljima, ni nastavnicima. Mislila sam da ću da istrpim dok ne završim školu“, kaže Milica.

Njeno iskustvo jedan je od primera digitalnog nasilja u koje spadaju uvrede, pretnje, ucene, seksualno nasilje, uporno kontaktiranje, kontrolu partnera, objavljivanje privatnih fotografija bez pristanka ili stvaranje lažnog intimnog sadržaja pomoću veštačke inteligencije (AI).

Svaka osma devojka u Srbiji uzrasta od 16 do 29 godina dobila je pretnje ili ucene na internetu, dok se čak 60 odsto žrtava ne obraća policiji, pokazuje najnovije istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID).

Iza uznemiravanja često stoje bivši partneri, poznanici ili vršnjaci, a strah od posledica i nepoverenje u institucije dodatno otežavaju prijavljivanje nasilja, ukazuju istraživači.

Iako se odvija u digitalnom prostoru, posledice takvog nasilja često se osećaju i van interneta.

Čak 89 odsto ispitanica koje su bile izložene digitalnom nasilju, kažu da je značajno uticalo na njihov život.

Neke su promenile ponašanje na društvenim mrežama, a druge ugasile naloge.

Za razliku od pojedinih evropskih država koje su uvele posebna krivična dela za određene oblike digitalnog nasilja, pravni sistem Srbije ga ne poznaje jedinstveno krivično delo.

„Krivični zakonik Srbije prepoznaje niz dela u digitalnom prostoru, iako nisu posebno definisana kao digitalno nasilje. Na primer, ugrožavanje sigurnosti, pretnje, uvrede ili druga krivična dela putem društvenih mreža, poruka ili komentara“, objašnjava advokatk Jelena Drndarević za BBC na srpskom.

Problem postoji kod neovlašćenog deljenja intimnih fotografija i snimaka.

„Takvo ponašanje trenutno nije posebno prepoznato kao zasebno krivično delo“, dodaje.

‘Bolno i teško’

Posledice digitalnog nasilja ne završavaju se kada se ekran ugasi.

Dok je bila srednjoškolka, Milica je odlazila kod psihologa zbog čestih napada panike.

„Kad bih pomislila da moram u školu, sledećeg jutra bih počela da se gušim“, priseća se.

Napad panike je iznenadni, intenzivan talas straha ili neprijatnosti.

„Prilično je bolno i teško iskustvo i ne prevazilazi se lako, posebno kad ste tinejdžerka“, kaže MIlica.

Deca i mladi spadaju među najizloženije korisnike digitalnih tehnologija, piše u istraživanju CeSID-a.

Čak 86 odsto dece u Srbiji koristi internet svakodnevno, podaci su platforme „Čuvam te“.

Među decom uzrasta od devet i deset godina taj procenat iznosi 65 odsto, dok gotovo svi tinejdžeri od 15 do 17 godina, njih 98 odsto, internetu pristupaju svakog dana, najčešće preko mobilnih telefona.

Digitalno nasilje može da ostavi ozbiljne posledice po mentalno zdravlje žrtava, pokazuju istraživanja.

Među najčešće zabeleženim posledicama su anksioznost, depresivni simptomi, osećaj stida, narušeno samopouzdanje i povlačenje iz društvenog života.

Jedna od osnovnih karakteristika digitalnog nasilja jeste neograničenost u prostoru i vremenu, ukazuje CeSID.

Poseban izazov je brzina širenja sadržaja.

„Informacije, fotografije ili videozapisi za svega nekoliko minuta mogu da budu dostupni hiljadama ili milionima korisnika.

„Jednom objavljen sadržaj može da bude kopiran, sačuvan, podeljen na drugim platformama“, pišu istraživači.

Kome možete da se obratite za pomoć u Srbiji?

Više od polovine ispitanica, koje su doživele digitalno nasilje, nije preduzelo nijednu meru zaštite.

Digitalno nasilje se najčešće odvija na Instagramu i Facebooku, dok je počinilac u većini slučajeva nepoznat ili korisnik anonimnog profila, piše u istraživanju CeSID-a.

Ono najčešće ostaje u digitalnom prostoru, ali može biti povezano i sa fizičkim nasiljem.

U 88 odsto slučajeva nasilje je ostalo onlajn, dok je u osam predstavljalo nastavak prethodnog fizičkog nasilja, a u četiri odsto postojao je pokušaj da preraste u fizičko uznemiravanje, pokazuje istraživanje.

Podršku i savete možete da dobijete od specijalizovanih nevladinih organizacija koje se bave zaštitom prava na internetu i organizacijama za zaštitu prava dece i žena cuvamte.gov.rs, kao i netpatrola.rs.

Direktno nadležnim državnim institucijama – Odeljenju za borbu protiv visokotehnološkog kriminala MUP-a Srbije na 011/306-2000 ili Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal RS na mejl vtk@beograd.vtk.jt.rs

Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu na broj telefona 19833 koji je besplatan i anoniman.

Izvor: zelenaucionica.com

Hrvatski zavod za javno zdravstvo (HZJZ) razmatra mogućnost prestanka rutinskog vakcinisanja novorođenčadi protiv tuberkuloze (BCG), u vrijeme kada je primjena ovih vakcina privremeno obustavljena zbog četiri prijave ozbiljnih nuspojava kod djece.

Pitanje nastavka rutinske BCG vakcinacije razmatra se u vrijeme privremene obustave primjene vakcine bugarskog proizvođača Bul Bio NCIPD Ltd., nakon što su tokom 2026. prijavljene četiri sumnje na ozbiljne nuspojave, odnosno upalu kosti ili koštane srži, kod djece vakcinisane 2024. i početkom 2025. godine, piše Hina.

U sva četiri slučaja potvrđena je bakterija BCG podrijetlom iz cjepiva, a HZJZ sada čeka očitovanje bugarske agencije i mišljenja stručnih društava o nastavku cijepljenja, izjavio je u utorak ravnatelj HZJZ-a Krunoslav Capak odgovarajući na novinarska pitanja na Nacionalnoj konferenciji o ponašajnim ovisnostima u Zagrebu.

“Mi smo istražili sva četiri slučaja i u sva četiri dokazano je da se radi o bakteriji BCG koja sasvim sigurno potječe iz cjepiva”, kazao je Capak.

Dodao je da se čeka očitovanje bugarske agencije jer je, prema njegovim riječima, u Bugarskoj prijavljena znatno niža učestalost takvih komplikacija nego u Hrvatskoj.

Istodobno HZJZ vodi razgovore s pulmološkim i pedijatrijskim stručnim društvima te stručnjacima koji se bave tuberkulozom o tome postoje li epidemiološki uvjeti za prestanak rutinskog cijepljenja sve novorođenčadi.

Capak je podsjetio da je HZJZ i ranije proveo savjetovanje sa stručnim društvima o mogućem prestanku rutinskog cijepljenja, no ona su se tada protivila takvoj odluci.

Hrvatska bilježi približno sedam slučajeva tuberkuloze na 100.000 stanovnika, kazao je Capak, istakavši da je riječ o nivou na kojem se može razmatrati prelazak s cijepljenja sve novorođenčadi na cijepljenje samo djece iz rizičnih skupina, uz ispunjavanje odgovarajućih epidemioloških kriterija.

Kao jedan od razloga za oprez naveo je blagi porast incidencije tuberkuloze, koji je povezao s dolaskom stranih radnika.

Na pitanje kada bi se mogla očekivati odluka, Capak je odgovorio da uskoro očekuje očitovanje bugarske agencije, dok su stručnim društvima već upućena pitanja i čekaju se njihovi odgovori.

Prema ranijim podacima HZJZ-a, tokom prethodnih desetak godina u Hrvatskoj nije bio zabilježen nijedan slučaj upale kosti ili koštane srži povezan s BCG vakcinacijom, dok je iz dvije serije vakcina koje su primila djeca s prijavljenim nuspojavama primijenjeno oko 60.000 doza.

Zbog obustave primjene vakcina i nedostatka zamjenskog proizvoda privremeno se ne provodi BCG vakcinacija novorođenčadi u porodilištima.

BCG vakcina  prvenstveno štiti djecu od teških oblika tuberkuloze, uključujući tuberkulozni meningitis i milijarnu tuberkulozu.

Hrvatska se od 2017. ubraja među zemlje s niskom incidencijom tuberkuloze, odnosno s manje od deset oboljelih na 100.000 stanovnika.

Prema preporukama Svjetske zdravstvene organizacije, zemlje s niskom incidencijom tuberkuloze mogu, uz ispunjavanje odgovarajućih epidemioloških kriterija, razmotriti prelazak s rutinskog vakcinisanja sve novorođenčadi na selektivno vakcinisanje djece iz rizičnih skupina.

Izvor: oslobodjenje.ba

Kao znak zahvalnosti zajednici u kojoj posluje i ljudima koji nesebično rade za dobrobit drugih, NLB Banka Banja Luka donirala je ukupno 10.000 KM lokalnim udruženjima građana sa socijalnom komponentom. Vaučeri sa donacijama uručeni su u sedmici uoči Dana Banke, a sredstva su dobili Udruženje za pomoć i podršku licima sa poteškoćama u razvoju „Sunce nam je zajedničko“, Trebinje i Udruženje djece sa posebnim potrebama „Vedar osmijeh“, Bileća.

Donacije u ime NLB Banke Banja Luka, uručiio je Velimir Ponjarac, direktor regije Istočno Sarajevo i Trebinje, zajedno sa rukovodiocima lokalnih ekspozitura.

„Ponosni smo na rezultate koje ostvarujemo i na činjenicu da smo i ove godine imali priliku da Dan Banke obilježimo zajedno sa našim zaposlenima koji su najzaslužniji za uspjehe koje postižemo. Stabilnost i snaga NLB Banke Banja Luka, povjerenje koje godinama gradimo sa klijentima i snažna posvećenost naših zaposlenih predstavljaju temelj našeg poslovanja i razlog zbog kojeg nastavljamo da rastemo i razvijamo se“, izjavio je Goran Babić, predsjednik Uprave NLB Banke Banja Luka. 

Posvećenost zajednici, zaposlenima i klijentima.

Kontinuiran doprinos zajednicama u kojima posluje predstavlja dio šire ESG strategije NLB Banke Banja Luka, kroz koju ujedno stvara vrijednost za klijente i zaposlene. Posebnu pažnju Banka posvećuje zadovoljstvu zaposlenih, razvoju inkluzivnog i podsticajnog radnog okruženja, kao i podršci projektima koji doprinose kvalitetnijem životu najosjetljivijih kategorija stanovništva. Upravo kroz takav pristup NLB potvrđuje da održivo poslovanje ne podrazumijeva samo ostvarivanje dobrih poslovnih rezultata, već i odgovorno djelovanje prema ljudima i društvu u cjelini.

„Upravo zato, ovogodišnji Dan Banke obilježili smo pod sloganom ‘Brojevi su važni, ali ljudi vrijede više’, jer želimo da istaknemo ono što je za nas najvažnije – ljude. Naše zaposlene koji svakodnevno daju doprinos uspjehu Banke, naše klijente koji nam ukazuju povjerenje i zajednice čiji smo dio. Vjerujemo da se dugoročni uspjeh ne mjeri samo poslovnim rezultatima, već i kvalitetom odnosa koje gradimo, odgovornošću koju pokazujemo i vrijednostima koje živimo“, zaključio je Babić.

NLB Banka Banja Luka, kao članica NLB Grupe, jedna je od vodećih banaka. Kroz svoje poslovanje kontinuirano ulaže u razvoj lokalnih zajednica, podršku održivim projektima i inicijative koje doprinose društvenom napretku i kvalitetnijem životu građana.

„Ušla sam na sud, sela, položila zakletvu, nekoliko sati kasnije vratila se u sopstveno telo i izašla iz suda”, rekla je Dženi Hejns za BBC.

Kao dete, Dženi je silovao i mučio njen otac Ričard Hejns, što australijska policija naziva jednim od najgorih slučajeva zlostavljanja dece u istoriji ove zemlje.

Da bi se izborila sa svim tim užasima, njen um upotrebio je izuzetnu taktiku – stvarao je nove identitete kako bi se distancirala od bola. Zlostavljanje je bilo toliko ekstremno i neprestano i ona tvrdi da je na kraju stvorila 2.500 jasno prepoznatljivih ličnosti kako bi preživela.

Na revolucionarnom suđenju, održanom u martu ove godine, Dženi se suočila s ocem kako bi predstavila dokaze protiv njega preko svojih ličnosti, uključujući četvorogodišnju devojčicu Simfoni.

Smatra se da je to prvi slučaj u Australiji, a možda i na čitavom svetu, u kom je žrtva koja ima dijagnozu Poremećaja višestruke ličnosti (PVL) – iliti Disocijativni poremećaj identiteta (DPI) – svedočila u ulogama drugih ličnosti i na taj način dovela do presude.

„Nismo se plašili. Čekali smo toliko dugo da svima ispričamo šta nam je radio i sada nije mogao da nas ućutka”, rekla je ona.

Sud u Sidneju je 6. septembra osudio Ričarda Hejnsa, koji danas ima 74 godine, na 45 godina zatvora.

‘Nisam bila bezbedna u vlastitoj glavi’

Porodica Hejns se preselila iz Londona u Australiju 1974. godine. Dženi je imala četiri godine, ali njen otac ju je tada već uveliko zlostavljao, da bi u Sidneju to eskaliralo u sadistička, skoro svakodnevna maltretiranja.

„Zlostavljanje mog oca bilo je iskalkulisano i planirano. Bilo je s namerom i uživao je u svakom trenutku”, rekla je Dženi sudu u iskazu žrtve u maju.

Da bi njen otac mogao da bude identifikovan ona se odrekla prava na anonimnost, na koju ima pravo kao žrtva zlostavljanja,

„Čuo me je kako ga preklinjem da prestane, čuo me je kako plačem, video je bol i strah koji mi je nanosio, video je krv i telesne povrede koje mi je napravio. I narednog dana bi samo odlučio da sve to nastavi.”

Hejns je i isprao ćerki mozak tako da misli da joj čita misli, rekla je ona. Pretio joj je da će ubiti njenu majku, brata i sestru samo ako pomisli na zlostavljanje, a kamoli ako im ispriča za njega.

„Tata je obuzeo čitavo moje unutrašnje biće. Nisam se osećala bezbedno čak ni u vlastitoj glavi”, rekla je Dženi.

„Nisam više mogla da analiziram šta mi se to dešava i izvlačim vlastite zaključke o tome.”

Ona je svoje misli iskazivala kroz tekstove pesama, kako bi ih sakrila:

„He ain't heavy/he's my brother” – kad bi se brinula za brata i sestru.

„Do you really want to hurt me/ Do you really want to make me cry” – kad bi razmišljala o vlastitoj patnji.

Otac joj je ograničio društvene aktivnosti u školi, kako bi minimizovao kontrolu drugih odraslih nad njom. Dženi je naučila kako da ostane nevidljiva i ćutljiva, jer kad bi je „primetili” – kao kad se njen trener plivanja obratio njenom ocu da bi ohrabrio njen prirodni talenat – bila bi kažnjena.

Dženi je takođe bila uskraćena medicinska nega za povrede od batina i seksualnog zlostavljanja, koje su se razvile u ozbiljna, doživotna stanja.

Sada sa 49 godina Dženi ima nepopravljivu štetu po vid, vilicu, creva, anus i trtičnu kost. Sve je to zahtevalo opsežne operacije, uključujući i kolotomiju 2011. godine.

Zlostavljanje se nastavilo sve dok Dženi nije imala 11 godina, kad se porodica vratila u Veliku Britaniju.

Njeni roditelji su se ubrzo razveli 1984. godine, ali ona smatra da niko, čak ni njena majka, nije znao šta joj se dešava.

‘On je zapravo zlostavljao Simfoni’

Australijski eksperti Dženino stanje zovu Disocijativni poremećaj identiteta i kažu da on ima velike veze s iskustvima ekstremno zlostavljane dece u nečemu što bi trebalo da je za njih bezbedno okruženje.

„DPI je zapravo strategija preživljavanja”, kaže za BBC doktorka Pem Stavropulos, ekspert za traume iz detinjstva.

„To služi kao veoma sofisticirana strategija preživljavanja koja se naširoko smatra ekstremnom. Ali ne smete da zaboravite da je to reakcija na ekstremno zlostavljanje i traumu kroz koju je dete prošlo.”

Što se ranije odigra trauma i što je zlostavljanje ekstremnije, veća je verovatnoća da će dete morati da se osloni na disocijaciju da bi se izborilo s tim, što dovodi do ovih „višestrukih samo-stanja”.

Prva osobu za koju Dženi kaže da ju je razvila bila je Simfoni, četvorgodišnjakinja koja, kaže ona, egzistira u vlastitoj vremenskoj realnosti.

„Ona je propatila svaki minut tatinog zlostavljanja, a kad je zlostavljao mene, ćerku Dženi, zapravo je zlostavljao Simfoni”, rekla je Dženi za BBC.

Kako su godine prolazile, Simfoni je stvorila druge ličnosti da bi istrpela zlostavljanje. Svaka od više stotina njih imala je određenu ulogu u zauzdavanju nekog aspekta zlostavljanja, bilo da se radilo o prilično zastrašujućem ataku ili prizoru ili mirisu koji bi je uznemirio.

„Alternativna ličnost bi izašla na Simfonin potiljak i postajala distrakcija”, rekla je Dženi za BBC.

„Moje alternativne ličnosti postale su moja odbrana od rođenog oca.”

Dok pričamo o ovome, pojavljuje se Simfoni, posle nekih pola sata od početka našeg razgovora.

Dženi nas je upozorila da bi tako nešto moglo da se desi i ukazuje se jasan znak da će do toga doći – ona se muči da artikuliše odgovor pre nego što se transformiše.

„Zdravo, ja sam Simfoni. Dženi se malo spetljala, zato sam došla ja da vam ispričam sve o tome, ukoliko nemate ništa protiv”, izgovara ona u brzom naletu.

Simfonin glas je viši, ton veseliji, devojačkiji i bez daha. Pričamo 15 minuta, a njena sećanja na događaje stare više decenija u vezi sa „tatinim gadostima” su zapanjujuća.

„Uradila sam sledeće – uzela sam sve što sam mislila da je dragoceno u vezi sa mnom, sve što je bitno i lepo i sakrila sam to od tate kako ne bi, kad me zlostavlja, zlostavljao svesno ljudsko biće”, rekla je Simfoni.

Neki od ‘ljudi’ za koje Dženi kaže da su joj pomogli da preživi

• Mišić – tinejdžer zasnovan na Biliju Ajdolu. Visok je i nosi odeću koja ističe njegove snažne ruke. Smiren je i zaštitnički nastrojen
• Vulkan je veoma visok i jak, obučen od glave do pete u crnu kožu. On ima izbeljenu plavu kosu
• Riki ima samo osam godina, ali nosi starinsko sivo odelo. Kosa mu je kratka i jarkocrvena
• Juda je nizak za crvenom kosom. On nosi obične sive školske pantalone i drečavo zeleni džemper. Uvek izgleda kao da ima nešto da kaže
• Linda/Crv je visoka i vitka, nosi suknju iz pedesetih sa ružičastim šarama u obliku pudlice. Kosu nosi u elegantnoj punđi i ima doterane obrve
• Rik nosi ogromne naočare – iste kakve je Ričard nekad nosio. One mu skoro u potpunosti prekrivaju lice

U martu je Dženi bilo dozvoljeno da svedoči na sudu kao Simfoni, ali i kao i pet drugih ličnosti, od kojih je svaka pričala o drugom aspektu zlostavljanja.

Suđenju su prisustvovale samo sudije, zato što su advokati smatrali da bi slučaj bio isuviše traumatičan za porotu.

Protiv Hejnsa je isprva bila podignuta optužnica sa 367 tačaka, među njima višestruke tačke silovanja, analnog snošaja, nepristojnog napada i polnog opštenja sa detetom mlađim od deset godina.

Dženi je, u ulogama njenih ličnosti, sudu mogla da pruži detaljne dokaze za svaki prekršaj. Odvojene ličnosti omogućile su da sačuva sećanja koje bi inače bila izgubljene zbog traume.

Tužioci su doveli i čitav dijapazon psihologa i eksperata za DPI, kako bi izveli dokaze o njenom stanju i pouzdanost onoga što je Dženi imala da kaže.

„Moja sećanja kao osobe sa PVL jednako su besprekorna danas kao što su bila onog dana kada su nastala”, rekla je ona za BBC, pre nego što se kratko prebacila na množinu.

„Naša sećanja su naprosto zamrznuta u vremenu – ako mi trebaju, samo odem tamo i pokupim ih.”

Simfoni je nameravala da ponovo do „bolnih detalja” proživi osobenosti zločina tokom sedam godina provedenih u Australiji. Mišić, zdepasti 18-godišnji tabadžija, dao bi dokaze fizičkog zlostavljanja, dok bi Linda, elegantna mlada žena, svedočila o posledicama po Dženino školovanje i veze.

Simfoni se „nadala da će iskoristiti svedočenje da i sama odraste”, kaže Dženi.

„Ali stigli smo tek do 1974. godine pre nego što je izgubio živce i predao se. Nije mogao da se suoči sa tim.”

Drugog dana suđenja – nakon rekonstrukcije dve i po godine u Simfoninom svedočanstvu – njen otac je promenio izjašnjavanje o krivici i priznao da je kriv po 25 tačaka optužnice – „onih najgorih” – kaže Dženi.

Pridodato je još desetak pred samo izricanje kazne.

‘PVL mi je spaslo dušu’

„Ovaj slučaj predstavlja prekretnicu u sudstvu jer, koliko mi znamo, ovo je prvi put da je svedočanstvo različitih delova neke osove sa DPI-om u potpunosti uvaženo u sudskom sistemu i dovelo do osuđujuće presude”, kaže doktorka Keti Kezelman, predsednica Fondacije Plavi čvor, australijske organizacije koja pomaže žrtvama trauma iz detinjstva.

Dženi je prvi put prijavila zlostavljanje 2009. godine. Policiji je trebalo 10 godina da se istraga završi presudom Ričardu Hejnsu i zatvorskom kaznom.

On je 2017. godine izručen iz Darlingtona u severoistočnoj Engleskoj, gde je služio sedmogodišnju zatvorsku kaznu za neki drugi zločin.

Živeo je među Dženinom daljom rodbinom, kojoj je ćerku predstavio kao lažova i manipulatora.

Otkako je saznala za njeno zlostavljanje, Dženina majka – koja se razvela od Hejnsa 1984. godine – postala je njen najtvrdokorniji pobornik u borbi za isterivanje pravde.

Međutim, Dženi se decenijama mučila da dobije pomoć. Ona kaže da su je savetnici i terapeuti odbijali zato što nisu verovali u njenu priču ili je ona za njih bila toliko traumatična da nisu mogli da izađu na kraj s njom.

Disocijativni poremećaj identiteta

• Disocijacija – isključivanje od samog sebe ili sveta – smatra se normalnom reakcijom na traumu
• Ali DPI može da nastane i kad osoba, posebno dete, mora da proživljava složenu traumu tokom dugog vremenskog perioda
• Odsustvo podrške roditelja – ili odrasla osoba koja tvrdi da trauma nije stvarna – može da doprinese razvoju DPI-a
• Osoba sa DPI-om može da oseća da ima više verzija sebe koji misle, delaju ili govore različito ili čak imaju suprotstavljena sećanja i iskustva
• Ne postoji konkretno lečenje lekovima – specijalisti će uglavnom koristiti govorne terapije da pomognu pacijentima koji boluju od DPI-a

Iako je DPI u današnje vreme naširoko prihvaćena i dokazana dijagnoza, obično izaziva sumnju kod opšte populacije i čak i u nekim medicinskim krugovima.

„Priroda stanja je takva da izaziva nepoverenje, nevericu i nelagodu zbog uzroka – delimično zato što je ljudima teško da poveruju da deca mogu biti podvrgnuta toliko ekstremnom zlostavljanju”, kaže doktorka Stavropulos.

„Zato je Dženin slučaj toliko važan, zato što širi svest o ovom veoma teškom, ali ne i neuobičajenom stanju koje i dalje nije dovoljno prihvaćeno.”

Dženi kaže da joj je PVL spasao život i spasao dušu. Ali isto to stanje, i trauma koja joj je ostala, doveli su i do velike patnje.

Život je provela učeći, stičući masters i doktorat iz studija prava i filozofije, ali je imala problema da održi zaposlenje sa punim radnim vremenom.

Živi sa majkom, od njihovih invalidskih penzija.

Dok je davala iskaz Dženi je rekla da ona i njene ličnosti „provode svoje živote na oprezu, stalno u gardu”.

„Moramo da krijemo našu brojnost i težimo doslednosti u ponašanju, stavu, razgovoru i verovanju, što je često nemoguće. Imati 2.500 različitih glasova, mišljenja i stavova je izuzetno teško postići.”

„Ja ne bih smela da moram da živim ovako. Nemojmo se zavaravati, moj tata mi je izazvao moj Poremećaj višestrukih ličnosti.”

Dženi je sedela svega nekoliko metara od oca u sudnici 6. septembra gledajući kako ga osuđuju na 45 godina zatvora. Hejns, koji je lošeg zdravlja, mora da odsluži najmanje 33 godine pre nego što stekne pravo na uslovnu slobodu.

Sara Haget, sutkinja koja je izricala kaznu, rekla je da će on najverovatnije umreti u zatvoru.

Njegovi zločini su „istinski uznemirujući i izopačeni” i „potpuno užasni i gnusni”, dodala je, ističući da je „nemoguće” da kazna odražava ozbiljnost štete koju je naneo.

„Strasno želim da moja priča bude ispričana”, rekla je Dženi za BBC pre izricanja presude.

„Želim da moja desetogodišnja borba za pravdom bukvalno bude požar koji se razbuktao poljem kako bi ljudi koji dolaze posle mene imali mnogo lakše putovanje.”

„Ako imate PVL kao posledicu zlostavljanja, pravda je sada za vas moguća. Možete da odete u policiju, ispričate to i poverovaće vam.

„Vaša dijagnoza više nije prepreka za pravdu.”

Izvor: BBC