Ali šta ako promena uopšte ne mora da počne simboličnim datumom?

Novinarka Džozi Santi u podkastu The Everygirl predlaže pet jednostavnih pravila koja mogu da posluže kao svojevrsni reset još pre 2027. godine. Ideja nije da odjednom uvedemo dvadeset novih navika, već da promenimo nekoliko obrazaca koji svakodnevno utiču na to kako trošimo vreme, energiju i pažnju.

„Ne treba nam 25 novih navika da bismo postali najbolja verzija sebe. Potrebno nam je nekoliko promena u načinu razmišljanja koje su dovoljno jednostavne da ih zaista sprovedemo, ali dovoljno značajne da nešto promene“, objašnjava Santi.

Tačno definišite kakva osoba želite da postanete

„Želim da budem uspešnija“, „želim više samopouzdanja“ ili „želim da budem srećnija“ zvuče dobro, ali su toliko široki ciljevi da je teško znati šta sa njima uraditi već sutra ujutru.

Mnogo korisnije je pitanje: kako se ta osoba ponaša?

Ako želite više samopouzdanja, to možda znači da ćete se češće uključivati u razgovore na poslu. Ako želite bolju ravnotežu između privatnog i poslovnog života, možda ćete prestati da odgovarate na mejlove uveče. Ako želite ponovo da budete kreativni, odvojićete određeno vreme za hobi koji već mesecima odlažete.

Umesto da zamišljate idealnu verziju sebe, definišite njeno ponašanje – a zatim počnite da ga ponavljate.

Dajte sebi 90 dana bez stalnog preispitivanja

Jedna od zanimljivijih ideja jeste pravilo od 90 dana.

Izaberite jedan cilj i tri meseca prestanite da svakodnevno analizirate da li ste dovoljno dobri, da li ćete uspeti i da li je uopšte trebalo da počnete.

To ne znači slepo verovati da će sve ispasti savršeno. Poenta je da sebi date dovoljno vremena da nešto zaista pokušate pre nego što ga proglasite neuspehom.

Želite novi posao? Šaljite prijave, učite, upoznajte ljude iz oblasti koja vas zanima. Želite da pokrenete sopstveni projekat? Radite na njemu tri meseca kao da je sasvim realno da može da uspe.

Mnogo naših planova, na kraju krajeva, ne propadne zato što su bili loši, već zato što smo ih napustili dok su još bili na početku.

Prvo upišite u kalendar ono što je važno vama

Često planiramo nedelju tako što najpre rasporedimo posao, sastanke, obaveze i zahteve drugih ljudi. Tek kada sve to stane u kalendar, pokušavamo da pronađemo rupu za sebe.

Obrnite redosled.

Ako želite da vežbate tri puta nedeljno, rezervišite termine unapred. Ako želite više vremena sa prijateljima ili porodicom, tretirajte ga kao pravu obavezu. Ako godinama govorite da želite da napišete knjigu, učite novi jezik ili promenite karijeru, i to mora negde da dobije svoje mesto u nedelji.

Prioritet teško može da bude nešto za šta nikada nemamo rezervisano vreme.

Pronađite gde vam „curi“ energija

Neke stvari ne deluju kao veliki problem, ali nam iz dana u dan uzimaju vreme i mentalnu energiju.

Možda čim otvorite oči uzmete telefon i pola sata provedete na društvenim mrežama. Možda automatski pristajete na svaku molbu, iako nemate vremena. Možda održavate odnose posle kojih se redovno osećate iscrpljeno.

Santi savetuje da identifikujemo upravo takve male „rupe“ kroz koje nam odlaze energija i pažnja.

Rešenje ne mora da bude dramatično. Isključivanje nekoliko notifikacija, jedno „ne“ tamo gde biste ranije automatski rekli „da“ ili malo manje vremena posvećenog ljudima i stvarima koje vas iscrpljuju može da napravi veću razliku nego što izgleda.

Prestanite da život ostavljate za kasnije

„Kad budem imala više vremena.“

„Kad promenim posao.“

„Kad smršam.“

„Kad zaradim više.“

„Kad se sve malo smiri.“

Problem sa tim rečenicama je što se uslovi stalno menjaju, pa život vrlo lako počne da liči na čekaonicu.

Poslednje pravilo zato je možda i najvažnije: nemojte budući cilj pretvarati u uslov koji prvo morate da ispunite da biste sebi dozvolili da živite dobro sada.

Možete želeti bolji posao i istovremeno pronaći nešto lepo u trenutnom životu. Možete raditi na svom telu i istovremeno nositi stvari koje volite. Možete želeti veliku promenu, a da ne provedete mesece čekajući da ona konačno počne.

Promena u 2027. zato možda nema mnogo veze sa spektakularnim odlukama. Mnogo češće počinje nizom malih izbora koji menjaju način na koji izgleda običan utorak.

A za prvi od njih zaista ne morate da čekate 1. januar.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Istraživanje je vodio Robert Tukey, profesor farmakologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Kalifornije u San Diegu, a rezultati su objavljeni u časopisu Cellular and Molecular Gastroenterology and Hepatology, saopćio je univerzitet.

Žutica kod novorođenčadi nastaje kada se u krvi nakupi previše bilirubina, otpadne tvari koja nastaje pri razgradnji crvenih krvnih zrnaca. Prema podacima koje navodi univerzitet, javlja se kod do 60 posto donošenih beba i do 80 posto prijevremeno rođenih. U većini slučajeva je blaga i prolazi sama.

Ključni enzim u crijevima

Naučnici su proučavali šećer pod nazivom 3’-sijalilaktoza (3'SL), jedan od oligosaharida majčinog mlijeka. Mladunci miševa hranjeni mlijekom bez ovog šećera slabije su rasli, imali su kraća crijeva, težu žuticu i manju stopu preživljavanja.

Kod njih je bio znatno smanjen i enzim UGT1A1, koji pomaže tijelu da izbaci bilirubin. Istraživači su utvrdili i da su crijevne ćelije kod tih mladunaca sporije sazrijevale, a miševi kojima je ovaj šećer nedostajao bili su u odrasloj dobi osjetljiviji na oštećenja debelog crijeva.

“Naši rezultati ukazuju na to da rana izloženost mlijeku može imati trajne efekte na otpornost crijeva”, kazao je Tukey, dodajući da to otvara mogućnost za prehrambene strategije koje bi pomogle sazrijevanju crijeva i sprječavanju žutice.

Potrebna istraživanja na ljudima

Istraživanje je provedeno isključivo na miševima, pa još nije poznato hoće li se isti efekti pokazati i kod beba. Univerzitet nije naveo planove o dodavanju ovog šećera u adaptirano mlijeko.

Izvor: klix.ba

Merkur sutra, 13. novembra 2026. godine, napokon završava svoj dug retrogradni hod ponovo kreće direktno, što će mnogima doneti osećaj olakšanja posle nekoliko nedelja nesporazuma, odlaganja, vraćanja na stare probleme i preispitivanja odluka. Neki horoskopski znakovi će biti srećniji po završetku retrogradnog Merkura, na prvom mestu vodeni.

Ipak, to ne znači da ćemo već od sutra osetiti potpuni preokret!

Svima koji se interesuju za astrologiju je poznato da nakon završetka retrogradnog kretanja sledi period poznat kao postretrogradna senka, u kojem se neke teme iz prethodnih nedelja još razrešavaju.

Prema procenama astrologa, postretrogradna senka ovog retrogradnog Merkura se završava tek 30. novembra 2026, što znači da ćemo još nešto više od dve nedelje imati priliku da završimo započete razgovore, ispravimo greške i konačno dobijemo odgovore na pitanja koja su ostala otvorena.

Šta zapravo znači retrogradna senka Merkura?

U astrologiji se retrogradna senka odnosi na period u kojem se Merkur, nakon što ponovo krene direktno, vraća preko istih stepeni Zodijaka kojima je prolazio tokom retrogradnog hoda. Zato se veruje da teme koje su bile aktuelne tokom retrogradnog perioda još nisu u potpunosti završene.

To, srećom, nije nastavak retrogradnog haosa, već vreme postepenog razjašnjavanja. Na primer, ako smo prethodnih nedelja nailazili na nesporazume, pogrešno tumačili poruke, ogdlagali neke dogovora ili su nam se vraćali bitni ljudi iz prošlosti, sad možemo da očekujemo da se sve ove situacije polako raspliću. Ipak, ne treba žuriti.

Prvi dani nakon promene pravca Merkura mogu da budu vrlo osetljivi jer planeta komunikacije tek menja smer prividnog kretanja. Zato je korisno da važne informacije još jednom proverimo, pažljivo čitamo dokumenta i ne donosimo odluke pod pritiskom.

Retrogradna senka će uticati na svakodnevni život

Pošto se čitav retrogradni ciklus Merkura odvijao u Škorpiji, astrološki se naglasak stavlja na duboke razgovore, poverenje, intimne odnose, tajne i zajedničke finansije. Pred nama je period u kojem neke stvari koje su dugo bile prećutane mogu konačno izaći na videlo.

Evo na kojim životnim poljima bismo mogli da primetimo promene

• Ljubav i odnosi. Stare ljubavne priče se ponovo vraćaju u prvi plan, kao i razgovori koje smo prekinuli bez nekog jasnog objašnjenja. Mnogi će želeti da razjasne nesuglasice, postave granice ili konačno dobiju odgovore koje dugo čekaju.
• Posao i karijera. Odloženi dogovori bi mogli ponovo da se pokrenu, a ovo je dobar trenutak za završavanje starih obaveza i ispravljanje propusta. Dakle, o svemu razmislite (bar) dvaput!
• Novac i finansije. Najveću pažnju bi u oblasti novca trebalo posvetiti kreditima, dugovanjima, zajedničkim parama, nasledstvu i finansijskim dogovorima jer ono što je ranije bilo nejasno sada može da dobije konkretniji oblik.
• Komunikacija. Nesporazumi bi trebalo postepeno da se smanjuju, jer su razgovori sve otvoreniji, ali je važno ne donositi zaključke na osnovu pretpostavki.
• Lični razvoj. Mnogi će jasnije razumeti zbog čega su se određene situacije ponavljale i šta je potrebno promeniti kako bi krenuli dalje.

Izvor: superzena.b92.net

Nekada smo mogle provoditi sate s prijateljicama, dogovarati izlazak u posljednjem trenutku i razgovarati do kasno u noć. Danas se kafa ponekad planira sedmicama unaprijed, a poruka „Moramo se vidjeti“ zna ostati bez konkretnog datuma.

Ipak, to ne mora značiti da su prijateljstva postala manje važna. Naprotiv, s godinama sve više shvatamo koliko nam znače ljudi uz koje možemo biti potpuno svoje.

Kada se životni ritmovi počnu razlikovati

Tridesete često donose promjene koje se odražavaju i na naše odnose. Neke prijateljice grade karijere, druge osnivaju porodice, sele se ili prolaze kroz potpuno drugačija životna iskustva.

Odjednom više nemamo iste rasporede, prioritete ni količinu slobodnog vremena. I dok smo nekada prijateljstva održavale gotovo spontano, danas je za njih potrebno malo više planiranja. To, međutim, ne znači da bliskost mora nestati. Ponekad je dovoljno nekoliko iskrenih poruka, telefonski razgovor ili kafa na kojoj nastavimo priču  tamo gdje smo je posljednji put prekinule .Upravo zato prijateljstva u tridesetim često zahtijevaju više razumijevanja, strpljenja i prilagođavanja nego ranije.

Više nije važno koliko prijateljica imamo

S godinama se često mijenja i naš pogled na društveni život. Veliki krug poznanika više ne mora značiti i osjećaj bliskosti. Sve manje nas zanima koliko ljudi možemo okupiti za stolom, a sve više kako se osjećamo kada sjedimo s njima.

Možemo li razgovarati bez zadrške? Hoće li se iskreno radovati našim uspjesima? Možemo li podijeliti i one manje lijepe trenutke, bez osjećaja da moramo objašnjavati ili opravdavati vlastite emocije?  Upravo takva pitanja s vremenom postaju važnija od broja kontakata u telefonu.

Prava prijateljstva ne zahtijevaju svakodnevnu komunikaciju

Ono što prijateljstva u tridesetim čini posebnim jeste i spoznaja da bliskost ne mjerimo brojem poruka niti učestalošću susreta. Jedna od ljepših stvari koje donose zrelija prijateljstva jeste razumijevanje da bliskost ne mora uvijek značiti stalnu dostupnost. Postoje periodi kada se čujemo svakodnevno, ali i oni kada nas obaveze odvedu na različite strane. Važno je da se odnos ne pretvori u stalno prebrojavanje poruka, poziva i susreta.

Naravno, prijateljstvo zahtijeva trud s obje strane. Ali postoji velika razlika između odnosa u kojem se obje osobe trude pronaći vrijeme i onoga u kojem jedna stalno mora dokazivati koliko joj je stalo. Ponekad je ta ravnoteža ono što prijateljstva u tridesetim čini mirnijim i kvalitetnijim.

Neka prijateljstva prerastemo i to je sasvim u redu

Nisu sva prijateljstva namijenjena tome da traju cijeli život. Neka su vezana za određeni period, zajedničko radno mjesto, fakultet ili okolnosti koje su nas nekada povezivale. Kako se mijenjamo, moguće je da se promijene i naši odnosi. Razgovori više nisu isti, interesovanja se razlikuju, a susreti postaju sve rjeđi.

To ne mora značiti da se dogodilo nešto loše niti da je neko pogriješio. Ponekad ljudi jednostavno krenu različitim putevima. Umjesto da svako udaljavanje doživljavamo kao neuspjeh, možda je ljepše sa zahvalnošću gledati na ono što nam je određeno prijateljstvo donijelo.

Najljepša su ona prijateljstva u kojima ne moramo ništa glumiti

Možda je jedna od najvećih promjena u tridesetim upravo to što sve manje osjećamo potrebu da ostavljamo određeni utisak. Ne moramo uvijek biti raspoložene, dotjerane, zanimljive niti imati neku posebnu priču za ispričati. S pravim ljudima možemo sjediti u trenerci, pričati o potpuno nevažnim stvarima ili jednostavno priznati da nam nije dan. Upravo zato prijateljstva u tridesetim sve više povezujemo s osjećajem sigurnosti, a sve manje s potrebom da stalno budemo dostupne.

I zapravo u takvim trenucima najbolje se vidi vrijednost prijateljstva. Ne u velikim gestama i savršeno organiziranim druženjima, nego u osjećaju da nas neko poznaje dovoljno dobro da ne moramo objašnjavati baš sve.

Prijateljstva u tridesetim mogu biti drugačija, ali nisu manje lijepa

Iako se više ne viđamo onoliko često koliko bismo željele,  za zajednički vikend treba nam nekoliko mjeseci planiranja, a spontani izlasci postaju sve rjeđi. Ali zato mnogo jasnije prepoznajemo vrijednost ljudi koji ostaju prisutni i onda kada život postane komplikovan.

Na kraju, nije toliko važno koliko često sjedimo zajedno za istim stolom, nego koliko nam je lijepo kada se konačno okupimo. Imati nekoliko osoba s kojima možemo podijeliti i najljepše i najteže trenutke, bez pretvaranja i suvišnih objašnjenja, zaista je jedna od ljepših stvari koje nam godine mogu donijeti.

Izvor: ljepotaizdravlje.ba

Had i Persefona danas su gotovo savršen materijal za „dark romance“. Apolon i Dafne vekovima inspirišu neke od najlepših umetničkih dela. Arijadna daje Tezeju konac kojim će izaći iz lavirinta, a Paris zbog Helene pokreće priču koja će završiti padom Troje.

Grčka mitologija puna je odnosa koje smo naučili da pamtimo kao velike, sudbinske ljubavi. Problem je što se u mnogima od njih, kada se vratimo izvornijim verzijama priče, kriju otmice, odbijanja koja se ne poštuju, ogromne razlike u moći, izdaje i opsesije.

Naravno, bilo bi pogrešno antičke mitove jednostavno meriti pravilima modernih partnerskih odnosa. Oni nisu nastali kao priručnici za zdravu ljubav, a ni sami mitovi nemaju jednu jedinu „originalnu“ verziju – antički autori iste događaje često pripovedaju sasvim različito. Ali upravo je zato zanimljivo pogledati šta smo mi, vekovima kasnije, odlučili da iz njih izdvojimo kao romantično.

Jer ponekad je ono što danas nazivamo velikom ljubavnom pričom počelo tako što je jedna osoba pokušavala da pobegne.

Had i Persefona: Ljubavna priča koja je počela otmicom

Malo koji mit je u savremenoj pop kulturi doživeo toliku romantičnu transformaciju.

U Homerovoj himni Demetri Persefona bere cveće kada se zemlja otvara, Had izlazi iz podzemlja i odvodi je protiv njene volje. Zevs je, prema istoj tradiciji, prethodno pristao na brak bez znanja njene majke Demetre. Ona zatim očajnički traži ćerku i uskraćuje zemlji plodnost sve dok bogovi ne budu primorani da intervenišu.

To je mnogo dalje od savremene predstave o misterioznom gospodaru podzemlja i devojci koja otkriva svoju mračnu stranu zaljubivši se u njega.

A upravo je takva verzija poslednjih godina postala neverovatno popularna. Savremena istraživanja recepcije mita pokazuju da brojni romani, stripovi i fanfikcije Persefonu predstavljaju kao ženu koja sama bira Hada, često menjajući ili potpuno uklanjajući otmicu iz antičke priče.

Zašto nam je toliko privlačna?

Zato što savršeno odgovara jednom od najstarijih romantičnih tropa: opasni, moćni muškarac koji je prema svima hladan osim prema jednoj ženi. Podzemlje postaje gotička palata, nar postaje simbol njihove veze, a Persefonin silazak prestaje da bude priča o odvajanju majke i ćerke i postaje priča o seksualnom i ličnom buđenju mlade žene.

Zanimljivo je da moderni autori pritom često ne romantizuju nasilje iz originala već ga namerno prepravljaju: Persefoni daju izbor koji u starijim verzijama nije imala.

Možda je upravo to razlog zbog kojeg je ova ljubavna priča danas toliko popularna – ne zato što nam se dopada mit kakav je bio, već zato što neprestano pokušavamo da ga napišemo onako kako bismo želeli da se dogodio.

Apolon i Dafne: Kada „nikada ne odustaj“ prestane da zvuči romantično

Dafne ne želi Apolona.

To je možda najvažniji detalj priče koji se često izgubi među mermerom, lovorovim lišćem i predstavom o bogu potpuno opčinjenom nedostižnom ženom.

U Ovidijevoj verziji Dafne izričito želi da ostane neudata. Kada se Apolon zaljubi u nju, počinje da je progoni. Ona beži. On nastavlja. U trenutku kada je gotovo sustiže, Dafne traži pomoć i biva pretvorena u lovorovo drvo.

Ni transformacija ga potpuno ne zaustavlja: Apolon proglašava lovor svojim svetim drvetom.

U jednoj od najpoznatijih umetničkih interpretacija ove priče, Berninijevoj skulpturi „Apolon i Dafne“, gledamo upravo dramatični trenutak u kojem se njeni prsti pretvaraju u grane dok pokušava da mu pobegne. Nacionalna galerija umetnosti priču vrlo jednostavno opisuje: Apolon je želi, Dafne nije zainteresovana i on počinje da je juri.

A ipak je istorija umetnosti prizor učinila toliko lepim da je lako prevideti šta zapravo gledamo.

Možda je upravo tu najveća zamka ove priče. Naučeni smo da upornost povezujemo sa velikom ljubavlju – idejom da će dovoljno snažna osećanja na kraju „osvojiti“ osobu koja ih ne uzvraća.

Dafnin mit nudi mnogo neprijatniju verziju: šta ako osoba koja beži zaista samo želi da je ostavite na miru?

Medeja i Jason: Ona je zbog njega ostavila sve. On je potom izabrao drugu

Ako postoji antička priča koja bi mogla da posluži kao upozorenje protiv rečenice „zbog njega sam ostavila ceo svoj život“, onda je to priča o Medeji.

Kada Jason stigne u Kolhidu po Zlatno runo, Medeja se zaljubljuje u njega i svojim znanjem magije omogućava mu da izvrši gotovo nemoguće zadatke. Napušta porodicu i dom i odlazi sa njim. U različitim verzijama mita njena pomoć postaje sve strašnija, uključujući i zločine počinjene tokom njihovog bekstva.

A onda, posle svega, Jason odlučuje da je ostavi kako bi se oženio drugom ženom.

Tu počinje deo priče koji je Medeju učinio jednom od najstrašnijih figura antičke književnosti. Njena osveta kulminira ubistvom Jasonove nove neveste i, u čuvenoj Euripidovoj verziji priče, njihove sopstvene dece.

Nikoga ovde nije naročito lako proglasiti romantičnim junakom.

Ipak, početak veze Medeje i Jasona sadrži motiv koji kultura obožava: žena toliko voli muškarca da je spremna da zbog njega ostavi sve.

U romantičnoj verziji to je dokaz velike ljubavi. U Medejinoj priči to postaje upozorenje koliko opasno može biti kada čitav identitet, porodica i budućnost jedne osobe postanu uloženi u odnos sa nekim drugim.

Njena osveta je monstruozna. Ali činjenica da ju je čovek zbog kojeg je izgubila sve na kraju odbacio čini priču mnogo složenijom od jednostavne legende o „ludoj, ljubomornoj ženi“.

Tezej i Arijadna: Pomogla mu je da postane heroj, a onda se probudila sama

Bez Arijadne verovatno ne bi bilo ni jednog od najvećih Tezejevih herojskih podviga.

Ona mu daje način da pronađe put iz lavirinta nakon što ubije Minotaura – u kasnijoj tradiciji čuveno klupko konca – i odlazi sa njim sa Krita.

A onda završava na Naksosu.

Šta se tačno dogodilo zavisi od verzije mita. Neki antički izvori tvrde da ju je Tezej jednostavno napustio, drugi da ga je Dionis primorao da ode, a postoje i sasvim drugačije varijante Arijadnine sudbine. Plutarh je još u antici naglašavao koliko su priče o njenom kraju međusobno protivrečne.

Ali verzija koja je preživela u kolektivnoj imaginaciji brutalno je jednostavna: ona rizikuje sve da bi ga spasila, a on odlazi bez nje.

I možda upravo zbog toga deluje toliko savremeno.

Arijadna predstavlja čitavu kategoriju ženskih likova čiji rad omogućava muškarcu da postane heroj, dok se njihov doprinos kasnije pretvara u fusnotu njegove priče.

Dobili smo čak i izraz „Arijadnin konac“ za rešenje koje nas vodi iz komplikovane situacije.

Mnogo ređe pominjemo ženu koja je taj konac držala.

Paris i Jelena Trojanska: Da li je to uopšte bila ljubav?

Jedna od najslavnijih ljubavnih priča zapadne kulture počinje problemom na koji antički izvori ne daju sasvim isti odgovor: da li je Jelena Trojanska otišla sa Parisom ili je odvedena?

U mitološkoj tradiciji Afrodita Parisu obećava ljubav najlepše žene na svetu kao nagradu zato što ju je proglasio najlepšom boginjom. Problem je što je Jelena već udata za Menelaja.

U „Ilijadi“ sama Helena pokazuje veoma komplikovan odnos prema Parisu i čak se opire Afroditi kada je boginja tera da mu se vrati. Paris istovremeno govori o trenutku kada ju je prvi put odveo iz Sparte.

Kasniji autori priču dodatno menjaju: negde je Helena zavodnica i begunica, negde žrtva otmice, a negde gotovo figura kojom bogovi pomeraju ljude kao figure na šahovskoj tabli.

Uprkos svemu, Paris i Jelena postali su simbol ljubavi zbog koje je navodno počeo rat.

Možda zato što kultura voli ideju osećanja toliko snažnog da zbog njega može da izgori čitav svet.

Samo što, kada taj svet zaista izgori, priča postaje mnogo manje romantična.

Eho i Narcis: Nije svaka velika opsesija velika ljubav

Eho ne može slobodno da govori. Nakon Herine kazne može samo da ponavlja poslednje reči drugih.

A onda ugleda Narcisa.

On je toliko lep da se u njega zaljubljuju i žene i muškarci, ali ih sve odbija. Kada Eho pokuša da mu se približi, odbija i nju. Ona potom vene od tuge sve dok od nje ne ostane samo glas. Narcis, nakon kazne boginje Nemezide, završava zarobljen sopstvenom nemogućom ljubavlju – prema svom odrazu.

Teško je pronaći mit koji preciznije pokazuje razliku između ljubavi i projekcije.

Eho voli nekoga ko je ne želi. Narcis voli sliku koja doslovno ne može da mu uzvrati ništa osim njegovog sopstvenog pogleda.

Niko zapravo ne vidi drugu osobu.

Možda zato ova priča opstaje toliko dugo: promenili su se mediji, ali ideja nije. Zaljubiti se u svoju predstavu o nekome mnogo je lakše nego upoznati stvarnu osobu koja može da bude drugačija od svega što smo o njoj zamislili.

Pigmalion i Galateja: Savršena žena je ona koju ste sami napravili

Ovo je možda najneobičnija romansa na listi.

Pigmalion je kipar koji se, razočaran stvarnim ženama, zaklinje da neće stupiti u brak. Umesto toga stvara skulpturu žene toliko savršene da se zaljubljuje u sopstveno delo. Afrodita uslišava njegovu želju i kip oživljava.

U čuvenoj Ovidijevoj verziji skulptura zapravo nema ime; naziv Galateja vezan je za kasniju tradiciju. Metropolitan Museum opisuje Pigmaliona upravo kao čoveka koji, nezadovoljan smrtnim ženama, stvara sopstvenu sliku ženskog savršenstva.

Na prvi pogled, divna priča o umetnosti koja postaje život.

Na drugi, fantazija u kojoj muškarac odbacuje stvarne žene – sa sopstvenim mišljenjem, željama i manama – da bi sebi napravio idealnu.

A taj ideal, naravno, počinje da postoji baš onakav kakvim ga je zamislio.

Mit je tokom vekova postao jedan od najpopularnijih motiva u umetnosti, od književnosti do slikarstva, a Žan-Leon Žerom je krajem 19. veka naslikao čuveni trenutak u kojem oživljena Galateja uzvraća Pigmalionov zagrljaj.

I upravo tu leži neprijatno savremeno pitanje: volimo li osobu – ili verziju te osobe koju smo napravili u svojoj glavi?

Zevs i Hera: Najmoćniji brak Olimpa definitivno nije bio najsrećniji

Kralj i kraljica bogova. Boginja braka i njen suprug. Najmoćniji par Olimpa.

Na papiru zvuči impresivno.

U mitovima, mnogo manje.

Zevsove veze sa boginjama, nimfama i smrtnicama čine čitav zaseban mitološki ciklus. Hera zauzvrat postaje oličenje ljubomorne supruge, ali njena osveta vrlo često nije usmerena prema Zevsu već prema ženama sa kojima je bio i deci rođenoj iz tih odnosa. Leto, majka Apolona i Artemide, samo je jedna od žena koje prema antičkim izvorima trpe Herin gnev.

Čak i mitovi o samom braku sadrže svađe, odlaske i prevare kojima Zevs pokušava da natera Heru da mu se vrati.

Pa ipak, oni ostaju zajedno.

I tu možda leži njihova najmodernija lekcija.

Dugotrajnost odnosa nije isto što i njegov kvalitet. Status nije isto što i bliskost. A biti najmoćniji par u prostoriji ne govori baš ništa o tome šta se događa kada ostanete sami.

Zašto onda i dalje romantizujemo ove priče?

Delom zato što ih retko upoznajemo samo kroz antičke tekstove.

Upoznajemo ih kroz slike, skulpture, opere, filmove, romane i savremene reinterpretacije. Bernini nam daje Dafnu čije telo pred našim očima postaje lovor i prizor je toliko neverovatno lep da na trenutak zaboravljamo da gledamo ženu koja pokušava da pobegne. Had i Persefona iz priče o otmici prelaze u savremeni „enemies to lovers“. Paris i Helena postaju dvoje ljudi čija je strast bila toliko velika da je zbog nje počeo rat.

Kultura ima izuzetnu sposobnost da ružne stvari učini estetski lepim.

Ali postoji još jedan razlog zbog kojeg im se vraćamo.

Mitovi opstaju upravo zato što nisu jednostavni. Ne pričaju nam samo o tome kakva bi ljubav trebalo da bude već o želji, moći, ljubomori, strahu od gubitka, opsesiji i granici između onoga što želimo i onoga na šta imamo pravo.

Možda zbog toga danas ne moramo da prestanemo da ih smatramo ljubavnim pričama.

Samo možemo malo pažljivije da se zapitamo kakvim ljubavnim pričama.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Istraživanja pokazuju da je roditeljsko favorizovanje dece iznenađujuće uobičajeno. Javlja se u oko 65 odsto porodica, a identifikovano je i proučavano u različitim kulturama.

Koliko god da je uobičajeno, ovo favorizovanje može naštetiti dobrobiti dece tokom čitavog životnog veka, od njihovog detinjstva do srednjih godina i dalje. Smatra se toliko važnim faktorom u nizu emocionalnih problema da psiholozi za njega imaju naziv i akronim: „diferencijalni tretman roditelja“ (parental differential treatment – PDT).

Međutim, obično se dešava da se braća i sestre iz iste porodice ne slažu oko toga ko je bio omiljeno dete u porodici.

Naravno, to je zato što osećaj da roditelji više vole brata ili sestru krajnje subjektivan, napominje Lori Kramer, profesorka psihologije na Univerzitetu Nortistern u SAD.

Ipak, za osobu koja oseća da je manje voljena nego njeni brat ili sestra, posledice mogu biti duboke. Istraživanja govore da su deca od ranog uzrasta svesna različitog tretmana. Takvo percipirano favorizovanje roditelja povezano je sa niskim samopoštovanjem kod dece, kao i sa anksioznošću u detinjstvu, depresijom i problemima u ponašanju, uključujući rizično ponašanje.

Istraživači u Kini su, na primer, pokazali da je favorizovanje od strane roditelja pokazatelj da li će se razviti zavisnost od mobilnog telefona kod adolescenata. U maloj kanadskoj studiji u kojoj je učestvovalo osam tinejdžera beskućnika, sedmoro je reklo da osećaju da su njihovi roditelji favorizovali brata ili sestru u odnosu na njih, i da su oni oduvek bili „problematično dete“, i da je to doprinelo raspadu porodičnih veza.

Iako je ova studija rađena na isuviše malom uzorku da bi se izvukli širi zaključci, ona ipak naglašava koliko daleko može ići osećaj dece da su manje voljena.

Zar roditelji ne mogu da izbegnu odabir favorita?

Prema mišljenju profesorke Kramer, roditelji to ne rade namerno, a verovatno toga nisu ni svesni.

„Preferencijalni tretman prema jednom od dece može biti prosto zato što je to dete manje zahtevno, što sa njim lakše komuniciraju ili vide više sličnosti između sebe i deteta“, kaže psihološkinja.

Njeno istraživanje o adolescentima i njihovim roditeljima pokazalo je da se u porodicama o tome ne govori, što dodatno otežava otklanjanje psiholoških trauma ili nesporazuma.

„Ako se ovakve situacije rešavaju na delikatan način, gde se niko od članova porodice neće osećati kao okrivljen ili da je to isključivo njegova greška, kroz otvoren razgovor svih strana možda bi mogli da se bolje razumeju“, kaže Kramer.

Roditelji bi, na primer, mogli da pitaju zašto dete smatra da oni više vole brata ili sestru, nego njega.

„Ako roditelj sluša (i) onda pruži razlog za različita ponašanja prema deci, to može učiniti čuda. Dete može shvatiti da postoji praktičan razlog i da se ne radi o tome da su brat i sestra više voljeni.“

Megan Giligan, vanredna profesorka razvojne psihologije i porodičnih odnosa na Univerzitetu u Misuriju, radila je sa Džil Sjutor, profesorkom sociologije na Univerzitetu Perdju i Karlom Pilemerom, profesorom psihologije na Univerzitetu Kornel, na Studiji o razlikama unutar porodice u SAD, longitudinalnoj studiji koju finansira Nacionalni institut za starenje. Projekat je dve decenije pratio različite porodice kako bi bolje razumeli odnose među generacijama. Kao deo studije, istraživači su majkama i očevima postavili direktno pitanje o favorizovanju – za mnoge je to bio prvi put da su uopšte pitani o tome.

Pitanje je bilo: „S kojim od svoje dece osećate najveću emotivnu bliskost?“ Nakon malog razmišljanja, veliki procenat majki (75 odsto) je naveo ime jednog od svoje dece. Ostali nisu izabrali nijednog, ili su rekli da se osećaju podjednako bliski sa svima.

Pitali su ih i sa kojim su se detetom najviše sukobljavali i koje je najviše izneverilo njihova očekivanja. Ispostavilo se da je na dete koje je tako označeno imalo posledice tokom čitavog života, pri čemu je „razočaravajuće“ dete i kasnije tako tretirano.

Prvorođeni nisu nužno najvoljeniji

Redosled rođenja je igrao ulogu u nekim aspektima favorizovanja, ali možda ne onoliko koliko se često pretpostavlja.

„U odraslom dobu, istraživanja ne nalaze da je ovo nužan prediktor favorizovanja. Konkretno, moja pretpostavka da bi prvorođenče prirodno bilo izabrano kao ‘zlatno dete’ nije potkrepljena naučnim istraživanjima. Za emocionalnu bliskost verovatnije je da će najmlađe dete biti izabrano pre nego srednje ili prvorođeno“, kaže Giligan.

Ali najjači prediktor emocionalne bliskosti bila su osećanja roditelja da je dete slično njima.

Giligan je takođe istakla stvarnu štetu koja može nastati usled različitog tretmana, koji se pokazao u longitudinalnoj studiji, kao što su loši odnosi između braće i sestara, manje favorizovana braća i sestre nisu uspevala da ostvare dobre partnerske veze i imali su manje pozitivan odnos sa roditeljima.

Nije lako biti omiljeno dete

Biti „zlatno dete“ takođe može ostaviti loše posledice.

„Možda bismo očekivali da će omiljeno dete imati mnogo prednosti, međutim, to takođe može izazvati emocionalni stres za odraslu decu. Utvrdili smo da je favorizovanje povezano sa naglašenijim simptomima depresije kod omiljene dece. Verujemo da je to zato što je majčino ‘omiljeno dete’ bilo u konfliktnim odnosima sa braćom i sestrama. Otkrili smo da je ta tenzija sa braćom i sestrama u odraslom dobu u korelaciji sa psihičkim blagostanjem“, kaže profesorka Giligan.

To takođe može dovesti i do nejednakog tereta kasnije u životu. Kada je starim roditeljima potrebna briga porodice, često se okreću upravo detetu koje im je bilo omiljeno, tako da na njega pada najveći teret.

I dok nas favorizovanje može proganjati čak i kao odrasle osobe, naše iskustvo o njemu može se suptilno promeniti kako starimo. Istraživači su pregledali studije o uticaju favorizovanja dece tokom čitavog životnog veka, od veoma male dece do odraslih koji imaju 60 ili više godina. Otkrili su da postoje razlike u tome kako se to manifestuje u različitim životnim fazama. Za mlađu decu favorizovanje se procenjuje po tome koliko vremena roditelji provode sa njima u poređenju sa bratom ili sestrom. Za odraslu decu, kada je njihov nejednak status u pitanju, češće je reč o nejednakoj finansijskoj podršci.

Nemoguće je tretirati decu podjednako

Rešenje je ne tretirati svu svoju decu potpuno isto, kaže prof. Kremer.

„Nemoguće je tretirati decu isto u svakoj situaciji, a ni deca to ne žele. Ona žele da budu prihvaćena takva kakva jesu, njihove godine, interesovanja, pol, ličnost. Ipak, osvešćivanje postupanja prema deci može pomoći roditeljima da izbegnu stalno izazivanje nepravednih situacija“, savetuje profesorka.

Ovo je posebno važno jer deca mogu da nauče obrazac favorizovanja, i kao odrasli, primene ga na sopstveni roditeljski stil i odnose: „Ako toga nismo svesni i ne preduzmemo mere da prekinemo taj prenos, verovatno ćemo usvojiti isto ponašanje“.

Izvor: zelenaucionica.com

Autorica Haley Van Horn za YourTango priznaje da je njezina obitelj tijekom djetinjstva imala financijskih problema, što je utjecalo na njezin odnos prema novcu u odrasloj dobi. Čak i kada ima nešto ušteđevine, izbjegava je trošiti jer se boji da bi jednog dana mogla ostati bez novca. Iako joj je takav način razmišljanja pomogao da razvije naviku štednje, svjesna je da je zbog toga često pretjerano zabrinuta za svoje financije.

Prema njezinim riječima, ljudi koji su odrasli u obiteljima s manje novca često zadržavaju sljedećih osam navika.

U restoranima naručuju najjeftinija jela

Za mnoge obitelji koje su živjele skromno odlazak u restoran bio je rijetka prilika i svojevrsni luksuz. Djeca koja su tako odrastala naučila su paziti na cijene hrane, a ta ih navika često prati i u odrasloj dobi.

Čak i kada si mogu priuštiti skuplje jelo, nerijetko će odabrati najjeftinije s jelovnika. Budući da znaju kako izgleda život s malo novca, žele izbjeći nepotrebne troškove. Tako mogu uživati u izlasku s prijateljima, a da pritom ne potroše previše.

Gotovo sve obroke pripremaju kod kuće

Djeca koja su odrasla u obiteljima koje su pazile na svaki euro često su slušala rečenicu: “Imamo hrane kod kuće”. Umjesto odlaska u restorane ili naručivanja dostave, njihovi su roditelji uglavnom sami pripremali obroke.

Ta navika često ostaje i u odrasloj dobi. Kuhanje kod kuće omogućuje bolju kontrolu nad troškovima, ali i nad sastojcima koje koristimo. Istraživanje Sveučilišta Washington pokazalo je da priprema hrane kod kuće može biti povezana sa zdravijom prehranom i manjim troškovima.

Kupuju rabljenu odjeću i stvari

Kupnja rabljene odjeće, namještaja i drugih potrepština mnogim je obiteljima bila način da uštede. Djeci je to ponekad bilo neugodno, osobito ako su njihovi prijatelji nosili novu odjeću i imali stvari koje si oni nisu mogli priuštiti.

No ono što im je nekada predstavljalo razlog za neugodu danas je postalo popularno. Kupnja u trgovinama rabljene odjeće i putem internetskih oglasnika danas je uobičajena, a osim što štedi novac, može biti i bolja za okoliš. Ljudi koji su tako kupovali još kao djeca često nastavljaju s tom navikom i kada si mogu priuštiti nove stvari.

Čuvaju najbolje stvari za posebne prilike

Djeca koja su odrasla u skromnijim uvjetima često imaju naviku čuvati stvari koje im nešto znače. To može biti skuplji parfem, omiljena odjeća ili neki proizvod koji ne mogu uvijek pronaći u trgovini. Umjesto da ih koriste kad god požele, čekaju posebnu priliku. Razlog je često strah da si istu stvar kasnije neće moći ponovno priuštiti.

Autorica priznaje da i sama ima tu naviku. Primjerice, u hladnjaku čuva nekoliko limenki omiljenog energetskog pića. Ne želi ih popiti jer se boji da ih kasnije više neće moći kupiti. Iako je svjesna da takvo ponašanje nema previše smisla, teško ga se oslobađa. Smatra da je šteta odricati se malih zadovoljstava samo zato što čekamo savršen trenutak za njih.

Strogo se drže kućnog budžeta

Ljudi koji su tijekom djetinjstva svjedočili financijskim problemima roditelja često žele izbjeći sličnu situaciju u vlastitom životu. Zato pažljivo planiraju troškove i nastoje se držati unaprijed određenog budžeta. Važno im je da na kraju mjeseca nešto novca ostane sa strane, čak i ako to znači odricanje od stvari koje bi ih razveselile.

Iako je odgovorno upravljanje novcem korisno, pretjerana štedljivost može postati opterećenje. Osobe koje su odrasle u financijski nesigurnim uvjetima često razmišljaju o tome što bi se dogodilo kada bi ostale bez posla ili im se prihodi smanjili. Zbog toga radije štede nego troše, čak i kada za takvu zabrinutost nemaju konkretan razlog.

Kupuju velike zalihe proizvoda na sniženju

Kada naiđu na dobru akciju, neki ljudi imaju potrebu kupiti što više proizvoda, čak i ako im trenutačno nisu potrebni. Takvo ponašanje može biti povezano s odrastanjem u obitelji u kojoj novca nije uvijek bilo dovoljno.

Stvaranje zaliha hrane, higijenskih potrepština i drugih proizvoda pruža im osjećaj sigurnosti jer znaju da će imati ono što im treba ako ponovno nastupe financijski problemi. Osim toga, kupnja na sniženju može izazvati osjećaj zadovoljstva. Ljudi imaju dojam da su dobro prošli i uštedjeli novac, čak i kada su kupili više nego što im je zapravo potrebno.

Koriste svaku priliku da nešto dobiju besplatno

Ljudi koji su odrasli s malo novca često nastoje iskoristiti sve što mogu dobiti besplatno. To ne mora značiti da su škrti, nego da su navikli paziti na svaku sitnicu. Primjerice, iz hotelske sobe ponijet će male bočice šampona ili sapuna koji su uključeni u cijenu smještaja. Takve im stvari mogu djelovati nevažno, ali pružaju osjećaj da su barem malo uštedjeli.

Autorica ističe da postoji razlika između ljudi koji besplatne stvari uzimaju iz pohlepe i onih koji su odrasli u financijskoj nesigurnosti. Potonji to često čine iz straha da si jednog dana neće moći priuštiti ni osnovne potrepštine.

Radije ostaju kod kuće nego izlaze

Druženja s prijateljima, odlasci u kino, restorane ili na razna događanja mogu biti skupi. Zato ljudi koji su odrasli u obiteljima s manje novca često radije biraju aktivnosti kod kuće.

Ako su tijekom djetinjstva rijetko odlazili na izlete ili druge aktivnosti koje se plaćaju, mogli su usvojiti uvjerenje da je izlazak nepotreban trošak. Umjesto odlaska u kino, primjerice, radije će pogledati film kod kuće. Kod nekih se može razviti i izražen strah od trošenja novca, poznat kao krometofobija.

Zbog takvog straha ponekad odustaju od druženja i aktivnosti u kojima bi zapravo željeli sudjelovati. Iako štedljivost može biti korisna osobina, važno je pronaći ravnotežu između odgovornog upravljanja novcem i uživanja u svakodnevnom životu.

Izvor: index.hr

Većina ljudi kvalitet veze procjenjuje prema tome koliko se partneri često svađaju. Ipak, nesuglasice same po sebi ne znače da je odnos loš, kao što ni potpuno odsustvo rasprava ne dokazuje da je zdrav.

Mnogo više otkriva način na koji se dvoje ljudi ponašaju kada se ne slažu, ali i kada jedno od njih ima razlog za sreću.

Prvi test: Kako se partner ponaša tokom svađe?

U konfliktu brzo nestaju uobičajena ljubaznost i želja da se ostavi dobar utisak. Tada se vidi da li partner pokušava da riješi problem ili samo želi da pobijedi.

Povišen ton, vrijeđanje, podsmijavanje, prekidanje i omalovažavanje osjećanja mogu da ostave posljedice mnogo duže od samog povoda za svađu. Jednako štetno može biti potpuno povlačenje i kažnjavanje ćutanjem bez namjere da se razgovor nastavi.

Zdraviji odgovor podrazumijeva da partneri saslušaju jedno drugo, priznaju sopstveni dio odgovornosti i traže rješenje koje neće poniziti nijednu stranu. Ne moraju odmah da se slože, ali bi trebalo da zadrže osnovno poštovanje.

Ako su emocije previše jake, kratka pauza može biti korisna. Važno je da ona bude dogovorena i da se razgovor kasnije nastavi, a ne da postane način izbjegavanja problema.

Drugi test: Kako reaguje kada vam se dogodi nešto lijepo?

Drugi pokazatelj kvaliteta odnosa često prolazi neprimjećeno. Obratite pažnju šta partner radi kada mu kažete da ste dobili pohvalu, ostvarili cilj ili doživjeli nešto zbog čega ste ponosni.

Najbolja reakcija nije samo kratko “bravo”. Partner koji se iskreno raduje postavlja pitanja, želi da čuje detalje i pokazuje da vaš uspjeh doživljava kao razlog za zajedničko slavlje.

Ravnodušnost, promjena teme, umanjivanje uspjeha ili pronalaženje mane mogu da ukažu na zavist, takmičenje ili emocionalnu udaljenost. Jedna nespretna reakcija ne određuje cijelu vezu, ali obrazac koji se stalno ponavlja ne bi trebalo zanemarivati.

Ljubav se ne provjerava samo u teškim danima

Podrška u krizi jeste važna, ali sposobnost da se partner iskreno raduje vašoj sreći jednako govori o njegovim osjećanjima. Neki ljudi umiju da budu potrebni kada je teško, ali im smeta kada druga osoba napreduje, postaje sigurnija ili dobija pažnju.

Zato postavite sebi dva pitanja: osjećate li se bezbjedno i poštovano čak i kada se ne slažete, i možete li partneru bez zadrške da saopštite dobre vijesti?

Odgovori mogu otkriti više o budućnosti veze nego veliki romantični gestovi, prenosi Ona.

Izvor: nezavisne.com

Ljubav nas često motiviše da se prilagođavamo, pravimo kompromise i budemo podrška osobi do koje nam je stalo.

Ipak, postoji razlika između zdravog kompromisa i potpunog zanemarivanja vlastitih potreba. Stručnjaci za partnerske odnose ističu važnost očuvanja individualnosti i ravnopravnosti.

Ovo je deset stvari kojih se žena ne bi trebala odreći zbog veze:

1. Svojih snova i ambicija – Partnerova nesigurnost ne bi smjela biti prepreka njenom obrazovanju, karijeri ili ličnom napretku.

2. Finansijske samostalnosti – Pomoć partneru je prirodna, ali ne treba preuzimati njegove dugove i obaveze ako on odbija odgovornost.

3. Samopoštovanja – Pažnja, poštovanje i nježnost ne bi trebali biti nešto za šta se mora neprestano moliti.

4. Prava na vlastito mišljenje – Ne treba umanjivati svoje uspjehe i sposobnosti kako bi zaštitila partnerov ego.

5. Porodice i prijatelja – Zdrava veza ne zahtijeva prekidanje odnosa s ljudima koji su joj važni.

6. Slobode da izrazi osjećaje – Prešućivanje problema samo da bi se izbjegla svađa dugoročno narušava odnos.

7. Vlastitih principa – Ne treba zanemarivati partnerovo ponašanje zbog nade da će se jednog dana promijeniti.

8. Emocionalnog mira – Nije njena obaveza da bude partnerov terapeut i rješava svaki njegov problem.

9. Zdravlja i sigurnosti – Nijedna ljubavna veza nije vrijedna stalnog straha, stresa i emocionalne iscrpljenosti.

10. Vlastitog identiteta – Ne treba mijenjati ličnost, navike i interese samo da bi nekoga zadržala.

Prava ljubav ne traži da jedna osoba stalno popušta dok druga dobija sve što želi. Zdrav odnos podrazumijeva uzajamno poštovanje, podršku i prostor da oba partnera ostanu svoji. Voljeti nekoga ne znači zaboraviti voljeti sebe.

Izvor: oslobodjenje.ba

Koliko ste visoki u poređenju sa vašim dedom i babom?

Velike su šanse da ste upadljivo viši.

Širom sveta danas mladi punoletni ljudi su u proseku oko 10 centimetara viši od njihovih predaka od pre 100 godina, prema istraživačkoj publikaciji Naš svet u podacima.

Studija iz 2016. koja je uporedila ljude rođene 1896. i 1996. godine pokazala je da su najviše narasle žene u Južnoj Koreji – 20 centimetara i muškarci u Iranu – 17 centimetara.

Za to su zaslužna poboljšanja u ishrani, lekovi za pojedine bolesti, vakcinacije i mnogi drugi faktori, kaže doktorka Aravinda Guntupali, viša predavačica globalnog zdravlja na Univerzitetu u Aberdinu, u Škotskoj.

Ali priča o ljudskoj visini nije uvek išla samo uzbrdo.

Hiljade godina ishrane, ratova, bolesti i drugih ogromnih društvenih promena doveli su do fluktuacija u našem stasu.

Visina, kažu istraživači, može da nam ispriča širu priču o životnim standardima kad nema drugih istorijskih i statističkih podataka.

„Visina je dobar pokazatelj blagostanja“, kaže doktor Matijas Blum, ekonomski istoričar i počasni profesor prakse na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, u Severnoj Irskoj.

Studije sugerišu da i do 80 ili čak 90 odsto visine određuje genetika.

Ostalo – iako mnogo manji deo – određuju faktori kao što su ishrana, izloženost bolestima, okruženje u detinjstvu i pristup zdravstvu.

„Veće visine odražavaju veće životne standarde“, kaže Blum.

Da bi uračunali genetske varijacije, on objašnjava da istraživači prate prosečne visine u velikim stanovništvima kako bi otkrili trendove i nejednakosti koje merenja kao što su BDP ne pokazuju.

Istorijski gledano, ističu se dve prekretnice, prema Blumu.

Prva je došla sa neolitskom revolucijom, kad su se ljudi prebacili sa lova i sakupljanja na zemljoradnju pre oko 12.000 do 10.000 godina.

Da bi se proučili toliko daleki trendovi, istraživači se oslanjaju na skeletne podatke, koji imaju svoja ograničenja.

Ipak, većina se slaže da je napredak zemljoradnje doveo do nižeg stasa ljudi.

Kad je pokušala da uračuna genetske varijacije, studija iz 2022. godine izračunala je da je neolitski narod bio u proseku 2,8 centimetara niži od očekivanog u poređenju sa preneolitskim ljudima.

Prebacivanje na poljoprivredu donelo je stabilnije snabdevanje hranom, ali ne i nužno bolju ishranu.

Lovci-sakupljači su imali više životinjskih proizvoda u ishrani, što Blum kaže da je ključno.

„Govorimo o gladovanju ili negladovanju, i na osnovu toga, više životinjskih proizvoda je dobra ideja, zato što je od stvarno ključne važnosti dobijati te amino kiseline“, kaže on.

Pored toga što su se bolje hranili, Blum kaže da su lovci-sakupljači mogli više da se kreću, ostavljajući vlastiti otpad za sobom.

Farmeri, s druge strane, nisu.

Oni su patili od zaraznih bolesti i „morali su mnogo da rade, morali su da održavaju kuće i stoku, i živeli su pored životinja.“

Milenijumima nakon toga, visina je rasla i padala u različitim regionima, ali, kako kaže Blum, promene često ne bi potrajale.

„Dugo vremena nećete pronaći očigledno uzlazni ili silazni trend. Bilo je gladi i ratova, ali bi se populacije oporavile od toga“, dodaje on.

Neke krize su imale neočekivane posledice.

Procene visine nakon Crne smrti – pandemije kuge koja je ubila i do polovine stanovništva u Evropi sredinom 14. veka – pokazuju rast.

Istraživanje koje su sproveli Guntupali i njene kolege na skeletnim ostacima u Engleskoj pokazalo je da je prosečna visina početkom 14. veka bila oko 170 centimetara.

Ona se povećala na oko 174 centimetara početkom 15. veka.

Guntupali kaže da nema mnogo podataka, ali spekuliše da se visina „možda povećala zbog povećanja plate, zato što je nedostatak radne snage značio da su imali više moći prilikom pregovora i mogli su da povećaju sebi životni standard“.

Druga velika promena ljudske visine došla je sa Industrijskom revolucijom, kaže Blum, koja je započela u Velikoj Britaniji u 18. veku i raširila se i u druge delove sveta.

Industrijalizacija je prebacila privredu sa poljoprivrede na industriju, dovevši do masovne urbanizacije, uvodeći nove tehnologije i šireći međunarodne trgovinske mreže.

To je za rezultat imalo povećanje visine – ali ne odmah.

Rano industrijsko okruženje „nije bilo dobro po zdravlje“, kaže Guntupali.

Loši sanitarni uslovi, zbijeno stanovanje i mukotrpan fabrički rad doveli su do pada visine u prvih nekoliko decenija u raznim zemljama.

Blum kaže da su u velikim industrijskim centrima ljudi čak spavali u istim krevetima po smenama.

Tek kad su kasnije prihodi narasli i proširile se mere javnog zdravlja, visine su počele značajnije da rastu.

Blum to objašnjava poboljšanjem sanitacija, stanovanja i hrane i medicinske tehnologije.

„To je velika petlja inovacija koja radi zajedno“, kaže on.

Iako je Južna Koreja doživela industrijalizaciju kasnije, njen brzi ekonomski razvoj došao je sa jednim od najdramatičnijih prosečnih skokova visine zabeleženih u prošlom veku – 15 centimetara za muškarce i 20 centimetara za žene, prema analizi iz 2016. godine.

Prosečna visina širom sveta među rođenima 1996. je 171 centimetar za muškarce i 159 centimetara za žene, kako izveštava Naš svet u podacima.

U izuzetno razvijenim zemljama danas, rast plata, produktivnosti, proizvoda i usluga čini se da za posledicu više nema veći prosek visine, kaže Blum.

Nije jasno zašto – neki istraživači misle da su ta stanovništva možda dostigla maksimum koji određuju njihovi geni ili bi moglo imati veze sa porastom brze hrane i sedećeg stila života.

Blum kaže da bismo u budućnosti možda morali da pronađemo nove mere za „biološke životne standarde“ pored visine.

Na primer, on kaže da povećanje veganske i vegetarijanske ishrane možda neće nužno prerasti u veće prosečne visine, ali može imati neke druge koristi kao što su bolje zdravlje ili održivost.

Kad se gleda svet kao celina, Guntupali kaže da je skeptična po pitanju ideje da će ljudi nastaviti da rastu, ukazujući na siromaštvo hrane i goriva i „veoma, veoma izražene nejednakosti“.

Zemlje sa niskim i srednjim primanjima „imaju veće nivoe zaostajanja u rastu, a siromašniji ljudi u tim zemljama su najniži“, kaže ona.

Zaostajanje u rastu je kada su deca suviše niska za svoje godine, što kasnije dovodi do nižih odraslih osoba.

Štaviše, ekstremni vremenski uslovi kao što su suše i poplave utiču na proizvodnju hrane i pristup mleku i drugim životinjskim proizvodima, prema Guntupali.

„Takođe, smanjuje se pomoć za globalno zdravlje, tako da mnogo programa vakcinacije, programa ishrane i programa za izbeglice to osećaju“, dodaje ona.

Guntupali veruje da ćemo uz ovu „savršenu oluju“ doživeti porast nejednakosti u visinama ne samo između bogatih i siromašnih zemalja, već i u okviru pojedinačnih društava.

„Živimo u svetu nejednakosti“, kaže ona.

Izvor: oslobodjenje.ba