Vera i ja smo živele različite, a u stvari iste živote. Svaka je bila u drugoj poslovnoj branši, ali sa prepunim kalendarom obaveza. Sve smo planirale i bukirale, jer kako bi se drugačije bilo šta dogodilo? Moja mama to, naravno, nije mogla da razume.

– Zašto, pobogu, mora u kalendaru da ti stoji da ćeš u subotu 20. juna ići na Adu sa drugaricama da voziš bicikl? Zašto jednstavno ne odeš?

– Zato što, majko, ako ne upišem, može da se desi da me pozove šef ili neko drugi i da me pita jesam li slobodna tog dana i ja ću reći da jesam, a nisam, jer sam zaboravila, jer ako nije upisano u telefon, nije ni u glavi. Ne mogu sve to da čuvam u glavi.

– Kako ne možeš? Šta si ti, zlatna ribica?

Objasni ti majci koja je imala potpuno drugačiji ritam i koja je i u najvećoj „brzini“ života imala svako popodne slobodno da radi šta voli? Sada smo Vera i ja sedele na terasi, posle još jednog takvog telefonskog razgovora s mojom majkom i filozofirale o tome kako nismo ptice.

– Mrzim što ću ovo da kažem, ali šta ako je tvoja majka u pravu. Mislim, sedimo ovde i fantaziramo, proveravamo kalendar za svakakvu glupost, planiramo, planiramo, planiramo, a vazda negde kasnimo i ne stižemo. Dokle ćemo sve da planiramo, a nigde da ne stižemo? – odjednom je Vera presekla sparinu na terasi.

– Okej, ne znam odakle sad ovo…

– Pa kako odakle? Povazdan se tu nešto femkamo, žalimo, dođemo mrtve umorne i kao nemamo energije, a veče provedemo skoro uvek isto. Malo Instagram, malo Netflix – a nikad nije malo! I okej je pola sata, da se malko razonodiš, ali to više nije dokolica, nego zavisnost.

– Ne znam gde ide ovaj razgovor?

– Na Avalu ide, gde ide?! Jesu li nas zvali na onaj izlet na Avali pre neki dan? Kao ne možemo. A što ne možemo?

– Zato što nemamo kola, možda? A oni su se dosad svi organizovali…

– A je l’ možemo mi lepo da iznajmimo auto na jedan dan i da odemo u prirodu sa celom ekipom, pa neka je i u zadnji čas? Lepo uđemo na net, ukucamo rent a car Beograd, izaberemo pouzdanu agenciju, pogledamo malo recenzije, kliknemo koje vozilo nam treba, nas dve smo same, znači ništa veliko i lepo odemo. Lepo stignemo.

– A što smo rekle da ćemo da čistimo stan?

Vera je toliko dramatično prevrnula očima na moje pitanje da sam mislila da će joj ostati tako naopako.  I tu se desila ta velika promena koju sam priželjkivala, baš u toj promeni perspektive. Mnoge stvari smo odlagale i unapred planirale, trčale im u susret, pa odustajale, jer „ne stižemo“, najviše zbog toga što nismo imale auto.

Govorile smo da nam je tako lakše, gde bismo se parkirale, ko da vozi kroz gužvu i ostali izgovori. U isto vreme, iako to nismo videle, sve nas je to opako ograničavalo. Izlet na Avalu je bio četvrta organizacija našeg društva koju propuštamo, baš zato što smo ostavljale „da se reši“, odlagale odluku do zadnjeg časa i odustajale, jer bi se svi već kompletno organizovali za prevoz. Nije nam na pamet palo da možemo da iznajmimo automobil.

– To je rešenje za sve. Razmisli! Pozovu nas, a mi dao Bog nikad ne znamo toliko unared da li smo slobodne. Upišemo svakako to u kalendar, ako ti je tako lakše, i sačekamo da vidimo sve okolnosti. Kad se približi taj vikend, a oni već sve bukirali i možda nema mesta kod njih u autu, rent a car i eto! Tu smo, idemo i mi!

– Ali nikad to nismo radile. Kako da rentiramo automobil?

– E, sad mi već ideš na živce! Odrasla žena, radiš već deset godina, zarađuješ za život, voziš i imaš vozačku, a sad prpa od vožnje?! Ja ću da vozim, ti ćeš da voziš, na smenu ćemo, ali nema više propuštanja događaja! Ne ako ćemo umesto izleta da sedimo na terasi i da pričamo o tome kako nismo mogle da odemo. Ko kaže da nismo mogle? Šta nas je sprečilo? Nema više izgovora!

Vera jednom kad zagrize, ona ne pušta, a po oštrini njenog glasa i tobož ljutnji, bilo mi je jasno. Zaista se više neće dogoditi da lažemo sebe da nešto ne možemo. Umesto gledanja serije na Netflixu, celo veče smo provele birajući auto. Uzbuđenje je preraslo u totalnu euforiju kad smo shvatile da možemo da preuzmemo vozilo na kojoj god adresi da nam odgovara.

– Šta sam ti rekla?! Može ispred zgrade da nas čeka auto, ej! A mi tu maštamo povazdan!

Odjednom, iako nismo bile ptice, kao da smo dobile krila.

– Misliš točkove? – rekla je Vera vragolasto.

Stvarno sam se osetila kao da letim.

Pitanje koje često brine roditelje jeste kako tehnologiju pretvoriti u saveznika i koristan alat, a ne prepreku u razvoju deteta. Odgovor se ne nalazi u potpunom izbegavanju ekrana, već u načinu na koji ih koristimo. Kompjuter može biti prostor za igru, ali i mesto gde se razvijaju znanja, veštine i radoznalost.  Uticaj koji tehnologija ima na dete se razlikuje u zavinosti od toga da li je koristi pasivno ili aktivno. Međutim, kada se pravilno usmeri, vreme provedeno za računarom može imati jasnu svrhu i dugoročnu vrednost za vaše dete. Pročitajte.

Kako deca koriste ekrane danas?

Današnja deca odrastaju uz tehnologiju od najranijeg uzrasta. Navigacija kroz aplikacije, igrice i digitalne sadržaje dolazi im prirodno, često bez dodatnog objašnjenja. Izvesno je da najčešće koriste ekrane za zabavu, pa video sadržaji, igrice i društvene mreže zauzimaju veliki deo njihovog vremena. Neizbežno, na ovaj način dete postaje pasivni korisnik sadržaja, bez mnogo prostora za kreativno izražavanje.

Važno je napraviti blagi zaokret. Umesto da ekran bude samo sredstvo za zabavu, može postati alat koji podstiče razmišljanje, istraživanje i učenje. Promenite pristup i perspektivu postepeno i prilagodite detetu ovu ideju.

Aktivno nasuprot pasivnom korišćenju tehnologije

Razlika između gledanja i stvaranja sadržaja ključna je za razvoj deteta. Pasivno korišćenje podrazumeva konzumiranje sadržaja bez uključivanja, dok aktivno korišćenje uključuje interakciju, razmišljanje i donošenje odluka.

Kada dete koristi računar da bi rešavalo zadatke, pravilo nešto novo ili učilo kroz igru, uključuju se različite kognitivne funkcije. Ujedno, razvija koncentraciju, logiku i sposobnost rešavanja problema. Odličan način da jasno postavite ovu razliku mogu da budu razne edukativne igre, interaktivni zadaci i kreativni alati. Važno je da sadržaj ima smisao i da dete u njemu učestvuje, a ne samo da ga posmatra.

Uloga roditelja u usmeravanju digitalnih navika

Roditelji imaju ključnu ulogu u tome kako će dete koristiti tehnologiju. Nije dovoljno samo postaviti vremenska ograničenja, već je važno usmeriti sadržaj koji dete prati. Prvi korak može da bude zajedničko istraživanje edukativnih platformi. Kada roditelj pokaže interesovanje i uključi se, dete dobija dodatnu motivaciju, oseća se sigurnije i ima više poverenja.

Razgovor o onome što dete gleda ili radi na računaru pomaže da se razvije kritičko razmišljanje. Dete uči da postavlja pitanja, povezuje informacije i razume sadržaj na dubljem nivou. Kao odrasli, svojoj smo deci primer. Kada dete vidi da se računar koristi za učenje, rad i kreativnost, lakše će usvojiti slične navike.

Škola programiranja kao savremena veština

Jedan od načina da se kompjuter koristi na kvalitetan način jeste uvođenje deteta u svet programiranja. Ova veština danas ima mnogo širi značaj od samog pisanja koda. Škola programiranja za decu često je prilagođena njihovom uzrastu i interesovanjima. Kroz igru i jednostavne zadatke, deca uče osnovne principe logike, strukture i rešavanja problema. Takav način učenja ne opterećuje, već podstiče radoznalost.

Programiranje razvija analitičko razmišljanje i strpljenje. Deca uče da kodiraju, a u tom procesu osvešćuju da je greška deo procesa i da svako rešenje dolazi kroz pokušaje i istraživanje. Nema sumnje da su ova znanja i veštine korisne, i to ne samo za učenje i školu, već i na druge oblasti života.

Važno je naglasiti da cilj nije da svako dete postane programer. Mnogo je važnije razviti način razmišljanja koji podstiče samostalnost i kreativnost, što programiranje omogućava kroz rad na konkretnim zadacima.

Edukativni sadržaji koji podstiču razvoj

Internet nudi veliki broj sadržaja koji mogu biti korisni za razvoj deteta, ali je suština u tome šta biramo da naše dete gleda i kako da se uključi. Kvalitetni edukativni programi mogu pomoći detetu da savlada školsko gradivo na zanimljiv način. Vizuelni i interaktivni pristup često olakšava da se složenije teme shvate i usvoje.

Kreativni alati, poput programa za crtanje, pravljenje muzike ili jednostavne montaže videa, podstiču izražavanje i maštu. Dete dobija priliku da stvara, a ne samo da konzumira sadržaj. Prema tome, računar postaje sredstvo koje podržava razvoj interesovanja. Vremenom dete može otkriti oblasti koje ga posebno zanimaju i razvijati ih kroz digitalne alate.

Balans između ekrana i stvarnog sveta

Bez obzira na sve prednosti tehnologije, važno je održati ravnotežu. Ekrani ne mogu zameniti iskustva iz stvarnog sveta. Boravak napolju, igra sa vršnjacima i fizička aktivnost imaju nezamenljivu ulogu u razvoju deteta. Upravo kroz ove aktivnosti razvijaju se socijalne veštine, emocije i osećaj pripadnosti.

Kada se uspostavi jasan ritam dana, u kome postoji vreme za učenje, igru i odmor, balans dolazi prirodno. Tehnologija tada postaje deo svakodnevice, ali ne i njen centar.

Razvijanje samostalnosti kroz tehnologiju

Jedna od važnih prednosti pravilnog korišćenja računara jeste razvoj samostalnosti. Dete uči da pronalazi informacije, rešava zadatke i organizuje svoje vreme. Naravno da se ovaj proces ne dešava preko noći. Potrebno je postepeno uvođenje odgovornosti i poverenja. Kada dete dobije priliku da samo istražuje, razvija osećaj sigurnosti u sopstvene sposobnosti.

Digitalne veštine postaju deo šire slike, jer se ne odnose samo na tehnologiju, već i na način razmišljanja i pristup problemima.

Tehnologija kao deo zdravog razvoja

Kompjuter ne mora biti prepreka u razvoju deteta. Kada se koristi na pravi način, može postati vredan alat koji podstiče učenje i kreativnost. Kao i za sve u životu, ključno je pronaći balans i svesno pristupiti, pa umesto zabrana, fokus treba da bude na usmeravanju i podršci. Dete koje nauči da koristi tehnologiju na kvalitetan način stiče veštine koje će mu biti korisne tokom celog života.

Važno je pronaći način da se tehnologija uklopi u zdrav i podsticajan razvoj, jer onda ekran prestaje da bude izazov i postaje prilika koju vaše dete može i treba da iskoristi.

Organizacija kancelarije ne znači samo estetsku privlačnost. Svaka stavka, od rasporeda nameštaja do upravljanja dokumentima, ima svoju ulogu u produktivnosti. Ženska kancelarija sa jasnom strukturom inspiriše na fokusiran rad, smanjuje stres i čini svakodnevne zadatke manje napornim.

Kroz organizaciju i urednost, moguće je stvoriti ambijent u kojem se osećate prijatno, motivisano i spremno na izazove. Ako ste poslovna žena koja želi da svoj prostor pretvori u pravi radni raj, pročitajte sledeće savete.

Urednost stola – srce funkcionalne kancelarije

Sto je centralna tačka svake kancelarije, mesto gde se odvijaju najveći poslovni zadaci. Njegova organizacija direktno utiče na koncentraciju i produktivnost. Prvi korak je osloboditi površinu od nepotrebnih predmeta. Sve što nije direktno povezano sa radnim zadatkom treba skladištiti u fiokama ili na police, kako bi radni prostor bio čist i pregledan.

Stvaranje sistema za često korišćene predmete može biti ključ produktivnog rada. Olovke, papiri i dokumenti trebaju imati svoje stalno mesto, po mogućstvu u malim posudama ili organizerima. Ovakva praksa ne samo da ubrzava rad, već i smanjuje frustraciju kada tražite nešto u trenutku inspiracije ili pritiska.

Redovan pregled stola je takođe važan. Pre nego što napustite kancelariju, posvetite nekoliko minuta sređivanju radnog prostora. Stavite predmete na svoje mesto i sortirajte dokumente po prioritetu. Ovaj jednostavan ritual ne samo da održava urednost, već pomaže da naredni radni dan započnete bez stresa i haosa.

Klasifikacija dokumenata po fiokama

Jedan od najvažnijih segmenata urednosti kancelarije je sistem klasifikacije dokumenata. Fioke stola ili posebne fioke za arhiviranje mogu se organizovati po temama, projektima ili datumu. Prvi korak je izdvojiti aktuelne dokumente od arhivskih, kako bi svaki papir bio lako dostupan i pregledan.

Efikasna organizacija fioka zahteva doslednost. Preporučuje se upotreba pregradnih fascikli, etiketa i boja koje vizuelno olakšavaju pronalaženje potrebnih dokumenata. Primera radi, finansijski papiri mogu biti označeni plavom bojom, ugovori crvenom, a administrativni materijali zelenom. Na taj način se vizuelno štedi vreme i smanjuje rizik od gubitka važnih informacija.

Redovno održavanje fioka je podjednako važno. Svaka nedelja ili mesec može biti period za arhiviranje ili brisanje nepotrebnih dokumenata. Ovaj proces ne samo da čuva prostor urednim, već i olakšava praćenje i kontrolu poslovnih obaveza. Kada fioke funkcionišu kao organizovana biblioteka, radni proces postaje intuitivan i prijatan. Ako imate arhivator ili policu sa nizom fioka, koje pritom stalno koristite, važno je da održavate njenu funkcionalnost. Postoje profesionalni klizači za fioke za intenzivnu upotrebu koji će učiniti vašu svakodnevicu lakšom – sve je bolje kada fioka ne zapinje i ne remeti rad.

Organizacija digitalnih dokumenata

U savremenim kancelarijama, urednost ne obuhvata samo fizički prostor. Digitalni dokumenti zahtevaju sistematičan pristup kako bi rad bio efikasan i bezbedan. Kreiranje foldera po temama ili projektima može značajno olakšati pronalaženje datoteka u trenucima kada je brzina ključna.

Korišćenje cloud servisa i redovno pravljenje rezervnih kopija dodatno doprinosi sigurnosti i urednosti digitalnog prostora. Nazivi fajlova treba da budu jasni i dosledni, sa datumom i kratkim opisom sadržaja, čime se eliminiše konfuzija prilikom brze pretrage.

Arhiviranje starih dokumenata i čišćenje nepotrebnih fajlova redovno oslobađa prostor i ubrzava radni sistem. Digitalna urednost je jednako važna kao i fizička, jer ometa manje produktivnost i održava profesionalni standard u kancelariji.

Harmonija boja i dekorativni detalji

Boje u kancelariji igraju veliku ulogu u raspoloženju i koncentraciji. Svetlije nijanse poput bele, pastelno plave ili nežno roze donose osećaj prostora i olakšavaju fokus. Ovi tonovi takođe odražavaju sofisticiran stil koji je karakterističan za žensku kancelariju.

Dodavanje detalja u zlatnim, srebrnim ili bakarnim tonovima može prostor učiniti luksuznijim i inspirativnijim. Male lampe, ramovi za slike ili dekorativne figurice mogu imati veliki efekat na estetski doživljaj. Važno je da detalji ne preopterete prostor, već da budu diskretni i skladno uklopljeni u ukupni ambijent.

Biljke su neizostavan element harmonije. Sokovi zelenila na prozoru, pored stola ili na policama unose živost i mir u prostor. Osim estetskog efekta, biljke smiruju i pomažu koncentraciji, čineći radnu atmosferu prijatnijom.

Ergonomija i funkcionalnost prostora

Praktičnost je jednako važna kao i estetika. Ulaganje u kvalitetnu stolicu i sto direktno utiče na zdravlje i produktivnost. Stolica sa adekvatnom podrškom za leđa, podesivim naslonom i dimenzijama koje odgovaraju prostoru je investicija koja se višestruko vraća.

Raspored nameštaja treba omogućiti jednostavan pristup svim radnim površinama. Sto ne sme biti pretrpan, a prostor za kretanje dovoljno širok da omogućava udobnost i slobodu. Ergonomija olakšava dugotrajni rad bez osećaja zamora i fizičke napetosti.

Dodavanje funkcionalnih elemenata poput stolića za kafu, udobne fotelje ili kutka za odmor doprinosi ravnoteži između rada i opuštanja. Ovo stvara ambijent gde možete fokusirano obavljati zadatke, ali i na trenutak predahnuti, što je ključno za održavanje produktivnosti.

Redovno održavanje kancelarije

Redovno čišćenje i organizacija kancelarije sprečavaju nakupljanje nereda. Planiranje vremena za čišćenje, sortiranje dokumenata i brisanje prašine čini prostor prijatnijim za rad. Svaka sitnica, od staklenih površina do polica, doprinosi ukupnom osećaju urednosti.

Upravljanje vremenom za organizaciju kancelarije je jednako važno kao i planiranje radnih zadataka. Čak i pet minuta dnevno posvećenih sređivanju stola ili fioka može značajno smanjiti stres i stvoriti bolju radnu rutinu.

Redovan pregled kancelarije takođe pomaže da se uoče potencijalni problemi u organizaciji. Kada sve funkcioniše skladno, proces rada postaje intuitivan i prijatan, a svaki zadatak se rešava brže i efikasnije.

Minimalizam kao način održavanja urednosti

Minimalizam nije samo estetski izbor, već i praktično rešenje za urednu kancelariju. Oslanjanje na jednostavne linije, ograničeni broj predmeta i neutralne boje smanjuje vizuelni haos. Zahvaljujući minimalističkom stilu, fokus ostaje na poslu, a ne na neredu oko vas.

Kada svesno smanjite broj predmeta na stolu i u prostoriji definitivno ćete povećati osećaj mira i kontrole. Svaki predmet ima svoju svrhu i mesto, čime se eliminiše nepotrebna distrakcija. Minimalistički ambijent olakšava donošenje odluka i ubrzava radni proces.

Minimalizam može biti i sofisticiran, posebno kada se kombinuje sa pažljivo odabranim detaljima i bojama. Na taj način kancelarija ostaje ženstvena, elegantna i inspirativna, ali i funkcionalna i uredna, što je cilj svake poslovne žene.

Uloga ličnog pečata u organizaciji

Dodavanje ličnih detalja u organizovan prostor čini kancelariju prijatnijom. Fotografije porodice, inspirativne poruke ili mali ukrasi na stolu mogu motivisati i učiniti rad ugodnijim. Ovi detalji stvaraju vezu između profesionalnog i privatnog života, što doprinosi osećaju pripadnosti prostoru.

Personalizacija ne znači nered. Svaki element treba imati svoje mesto i funkciju, kako bi urednost ostala neokrnjenа. Napravite balans između ličnog pečata i organizacije kako biste stvorili ambijent u kojem rad postaje zadovoljstvo, a ne obaveza.

Na kraju, ulaganje u kvalitetan nameštaj, dekor i funkcionalan raspored doprinosi svakodnevnom zadovoljstvu i profesionalnom uspehu. Svaka poslovna žena može kreirati kancelariju koja reflektuje njen stil, ličnost i radne navike, ali i pruža osećaj mira i kontrole.

Tanka je linija između bezazlenog i bolnog, naročito kad si u tridesetim i koprcaš se – a izgleda kao da tobož lagano plivaš. Moja Ana je umela da pleše po toj liniji tako da skoro nikad niko nije mogao prepoznati po kom taktu ona to igra i živi život. Drugome bi delovalo čudno, neodrživo, pa čak i nerealno, ali ona je bila jedna od onih osoba što zimi jedu sladoled i već u jesen oblače novogodišnje pidžame koje unose prazničnu atmosferu. Bukvalno, polovina oktobra, svi još pričaju o ispitnom roku i uslovu za upis, a Ana bira mekanu, plišanu i tako beskrajno veselu i šarenu pidžamu za spavanje i prosto ti ide na živce – jer možeš, kako je ugledaš da čuješ u glavi onu “Jingle bells, jingle bells”.

Ali što pišem o njoj u prošlom vremenu?

Prijatelje ne izgubiš, samo prijateljstva

Nažalost, bile su mi potrebne godine da shvatim da vreme ne leči sve, da je zapravo poprilično relativna kategorija i da ga ne treba “brkati” s ljubavlju. Da, volimo mi naše ljude, ali nekad to nije dovoljno. Reći će vam možda da danas nemaju vremena, pa će onda zaboraviti da čestitaju rođendan, zbog posla će odložiti kafu treći put uzastopce i tako unedogled. Ima bezbroj razloga i izgovora koji nam pomažu da se tešimo kada nekome nismo prioritet. Volimo se mi i dalje, ali se ne biramo – i to je tragedija svakog prijateljstva koje je “pušteno niz vodu” ili normalan tok života, sve zavisi iz kog se ugla gleda.

Za mene je prestanak druženja sa Anom značio ovo prvo, a za nju ovo drugo. I to je otprilike suština koja govori sve o našem odnosu. Ana je bila osoba koja ume da pusti. Ja sam bila ona što sve mora da kontroliše. Sad kad se ovako postavi – nije ni čudo što su nam se putevi razišli. Uglavnom, koliko god besmisleno zvučalo, Ana će uvek biti moja osoba, jer prijatelje ne gubiš, gubiš samo prijateljstva.

Niko nama ništa ne radi – mi na to “nešto” pristajemo

Kada se sve to dešavalo, naravno, nisam mogla da razumem. Bilo je teško napraviti iskorak iz tog kruga i sagledati objektivno situaciju – previše je bolelo prepoznati ISTI obrazac. Imam prijateljicu, delimo tajne, život, maštarije, putujemo i onda, čini se kao odjednom, iako znam da nije odjednom – desi se neka promena. Deluje skoro neprimetno, ali za mene, celoživotnog empatičnog detektora emocija svih ljudi iz okruženja – i te kako vidljivo. Počne kao zanemarljiva drugačija nijansa u tonu ili mimika – onde gde bi se ranije nasmejala ili me utešila, sad je hladna, uzdržana ili čak drsko čudna.

Je l’ sve u redu, pitala sam jednom. Što ne bi bilo u redu, dobila sam odgovor.

I onda prepoznatljiv scenario udaljavanja – posao, obaveze, umor, već zakazan trening/bioskop/kafa – uvek s nekim drugim ljudima koje ja “ne znam” i s kojima mi “ne bi bilo prijatno”. Kad pitam – otkad mi računamo ko ja koga koliko zvao? Zar mi nismo iznad toga? Kasnije sam shvatila: niko nama ništa ne radi, mi na to ponašanje pristajemo. Kad nas ne pozovu danima, kad ne pitaju kako smo prošli na ispitu, kad ne znaju jesmo li ozdravili, da li nas nešto tišti – i onda se posle nekoliko sedmica pojave, ozareni (ili smoreni) s pričom kako su u haosu, kako nemaju kapaciteta za druge ljude, knjige, dešavanja… i mi raširimo ruke. Jer to prijatelji rade. Prihvataju jedni druge. Samo, u toj i takvoj relaciji, neizbežno je da posle izvesnog vremena (onog što ipak postoji u kalendarima) previsoka cena koju platiš je to što izgubiš sebe ili (barem!) svoje samopoštovanje. I znate šta je najgore od svega – niko vam to nije tražio niti od vas očekivao!

Izgledaš odraslo, ali se ponašaš kao dete

Nije između Ane i mene došlo do loma, tiho smo se razišle u toj magli različitih prioriteta, obaveza i životnih ritmova. U nekim trenucima mi je toliko nedostajala da joj ispričam svoj dan ili da joj se požalim i pohvalim da mi je bilo naročito žao što se barem nismo posvađale. Zašto nemam neki konkretan razlog što nismo više u kontaktu osim onog što me nije izabrala? Detinjasto ili ne, tako sam se osećala tih prvih godina kad smo se slučajno susretale. Nije nikada bilo prilike za “suočavanje”, pa ni onu običnu kafu koja bi prerasla u razgovor, naš, stvaran i otvoren, gde bih mogla reći: hej, nedostaješ mi ili jesam li ja uradila nešto pogrešno?

I onda – kao što je to slučaj sa svim onim osećajima kojih se grčevito držimo – kad sam pustila, rasteretila se tog duševnog stiskavca, ruke i srce su mi ostali u žuljevima. Nisam ni imala želju da “ispravljam krive Drine”, niti da je sretnem. Usledile su i neke veće selidbe, promene posla i stanova.. Čestitala bih joj svaki drugi rođendan, ona bi se setila uvek neki dan kasnije, ali tako, orbitirale smo jedna oko druge, neprimetno i skoro neznatno.

“Izgledaš odraslo, ali se ponašaš kao dete”, rekla je moja terapeutkinja. “Ne možeš celog života da u svakom odnosu pokušavaš da nadoknadiš ono što nisi imala sa majkom…”

“U detinjstvu… Dobro, dokle ćemo i zašto ćemo uvek, uvek i uvek, sve što ispričam da selimo u detinjstvo i da povezujemo s mamom i tatom?! Pravo da ti kažem, već počinje da mi ide to na živce! Kakve veze ima moja mama, koja već pet godina nije živa, sa tim što najbolja drugarica nije došla na moju izložbu? ‘Ajde, molim te, objasni mi.”

“Nisam ja ovde da ti dajem savete i objašnjenja, već da ti postavljam pitanja.”

“Da, da, znam, svi odgovori su u meni. Magično! Može li nekad neko spolja da dođe i da kaže?”

“Šta da kaže?”

“Pa to…”

“Šta tačno?”

“Šta tačno? Šta tačno?! Pa tačno to da sam ljuta, ali ne zato što me nekog kog volim nije izabrao – znam, nema veze da li je to Ana ili mama ili bivši dečko – ne ni zato što nisam bila prioritet, što nisam uvažena i poštovana, već zato što sam na to pristala. Zato što… Svaki put kad sam na to pristala, ja nisam izabrala sebe. Eto.”

“Eto… Niko nama ništa ne radi, sećaš se?”

“Jeste, svi sve sami radimo, ali… kako onda prijateljstva opstaju? Koje veze stvarno mogu da traju?”

“One u kojima biraš i prihvataš sebe, jer samo tako možeš da prihvatiš i tu drugu osobu…”

“Lakše je malo da se ljutim.”

“Jeste, ali kraće ta “lakoća” traje… kao anestetik. Šta bi za tebe imalo duži efekat?”

“Da pustim, da budem svoja – onako kako moja Ana obuče prazničnu pidžamu u novembru ili peva na sav glas u kafani ili kaže kako je umorna i da će se javiti – i stvarno se javi kad odmori. Samo ne znam da li ja to umem… da li uopšte mogu?”

“Ako želiš, znaš…”

“Znam. Onda i mogu. Lekcija je naučena.”

“Jeste, sad je samo primeni.”

U čemu je problem?”

Na osnovu razgovora sa polaznicima i iskustva u radu sa djecom, izdvojila sam pet ključnih razloga koji stoje iza nezadovoljstva ocjenama.

Strah od grešaka i treme.

Djeca se često boje da pogriješe pred drugarima. Istraživanje o učenju jezika ističe da su strah od sramote, treme i pogrešnog izgovora među glavnim razlozima zbog kojih djeca ne govore slobodno. Kada strah preuzme kontrolu, djeca izbjegavaju govor i vježbu, a bez vježbe nema napretka. U Glossa-centru njegujemo atmosferu povjerenja. Učimo djecu da greške nisu sramota već odskočna daska. Mi djecu oslobađamo treme kroz smijeh, igru  i jasne povratne informacije.

Nedovoljna izloženost jeziku izvan škole.

Jedan od faktora koji najviše usporava napredak jeste nedostatak kontakta sa jezikom izvan učionice. Djeca uče gramatiku na času, ali kod kuće se vraćaju svom maternjem jeziku, zbog čega se vokabular zaboravlja. Sličan problem navodi i studija koja ističe da duge pauze bez ponavljanja i neodržavanje stečenog znanja usporavaju napredak. Šta je rješenje? Uključite jezik u svakodnevicu. Pustite im pjesme, filmovei dokumentarcena stranom jeziku, razgovarajte o omiljenim temama koje mogu da prate na stranom jeziku putem interneta i mreža, podesite telefone na strani jezik ili igrajte društvene igre na jeziku koji uče.

Ograničen vokabular i manjak alata za razumijevanje.

Vokabular je temelj uspjeha. Istraživanjao problemima učenja jezika naglašavaju da ograničen rječnik i nedostatak strategija za razumijevanje teksta predstavljaju velike prepreke. Mnogi učenici uče “napamet” riječi iz udžbenika, ali ne znaju kako da ih primijene. U Glossa-centruradimo na aktivnom vokabularu kroz igre uloga, pisanje poruka, gledanje video‑klipova. Potičemo djecu da sama formiraju rečenice i koriste nove riječi u kontekstu.

Kultura je strana, pa jezik ostaje apstraktan.

Učenje jezika nije samo učenje riječi, već i upoznavanje kulture. Ako djeca ne prepoznaju sebe u onome što uče, gube motivaciju. Istraživanja i naša iskustva o izazovima učenja govoreda kulturna distanca i odsustvo lične povezanosti otežavaju ovladavanje stranim jezikom. Zato u Glossi nastavu pretvaramo u putovanje: pričamo im priče o svakodnevnom životu u Njemačkoj ili engelskom govornom podrućju, pravimo virtuelne izlete, obrađujemo tipična jela ili slušamo njemačke hitove. Kultura postaje most prema jeziku.

Prerani fokus na ocjenu umjesto na proces.

Pritisak da se odmah dobiju dobre ocjene može biti kontraproduktivan. Studija iz 2025. o znatiželji i anksioznosti pri učenju jezika pokazuje da radoznalost snažno doprinosi uspjehu, a da preveliki strah i anksioznost umanjuju učinak. Kada se djeca boje loše ocjene, postaju napeta i blokirana. U Glossi ohrabrujemo postavljanje malih ciljeva i slavimo svaki napredak. Ocjena je samo posljedica procesa; najvažnije je da dijete uči s radošću i znatiželjom.

Šta možete uraditi kod kuće?

Napravite kućni “kutak za jezik” sa knjigama, aplikacijama i muzikom na jeziku koji uče.

Ohrabrite ih da pišu dnevnik ili poruke prijateljima na stranom jeziku.

Pohvalite hrabrost, a ne samo tačnost. Greška je korak naprijed.

Koristite tehnologiju, online platforme i igre motivišu djecu da ponavljaju.

Spojite maternji i strani jezik: UNESCO preporučuje da se učenje stranog jezika nadograđuje na maternji, jer djeca koja najprije uče na maternjem jeziku 30 % lakše čitaju s razumijevanjem.

U Glossinom programu imamo male grupe, stručne profesore i moderne materijale. Učimo uz pjesmu, film i projektne zadatke, prateći tempo svakog djeteta. Tako gradimo samopouzdanje i ljubav prema jeziku, a ocjene dolaze same od sebe.

Autorka teksta:

Adriana Švraka

Direktorica  Glossa – centra

Osnovno i srednje obrazovanje je stekla u inostranstvu, a visoko na Univerzitetu u Banjoj Luci.
Pohađa MBA studije za izvršni nivo i top menadžere u Beogradu.
Predavala je dug niz godina u raznim obrazovnim institucijama. T
rener je i multiplikator Goethe-Instituta za stručna usavršavanja.
Obučila je na stotine nastavnika širom svijeta.
Od 2003. se bavi metodikom i didaktikom vaspitno- obrazovnih procesa.
Od 2009. razvija planove i programe za offline nastavu i razne formate nastave na daljinu
(online učenje).
Od 2020. godine se intenzivno bavi implementacijom Web3 tehnologija i vještačke inteligencije
u obrazovne planove i programe kao i sam proces učenja.

Ne volim rođendane, rekla je, na kraju, odsečno i kratko. I Jovan je rekao: okej. Mislila je da će se na tome završiti, sa svim prošlim momcima bi se na tome završilo. Poslednja rasprava koju su imali, a koju je očigledno ona vodila sama sa sobom, jer je on toplo i s puno razumevanja (?!) klimnuo na njen monolog i rekao: “sve je to nebitno, mi smo sada bitni”.

Njen um je kao neki profi prevodilac za emocije (zaražen virusom “nisam dovoljno dobra”) to preveo u roku od 3 sekunde u:

“Kako može da mu bude nebitno da li imam fotke s bivišim dečkom na Instagramu? Dakle, nije mu ni do mene stalo, sve ovo naše mu nije bitno.”

Iako Jovan to od nje nije tražio, iste večeri je sela i iz svih postova obrisala fotke na kom se smeši sa bivšim momkom. Istim onim koji je za njen prošli rođendan – jer je ona tako tražila – otišao na utakmicu s društvom. Nije joj bilo jasno zašto je to toliko boli, kad je već sama insistirala da ne izađu, jer je “dan kao i svaki drugi”.

Ljubav je iznenađenje

Dan kao i svaki drugi – a svaki drugi je bio jednako običan, jednako umoran, jednako nedovoljno dobar, kao i ona sama. Nije teško da kad se tako osećaš, još takvih situacija u svoj život privlačiš. Umaralo ju je to klupko Instagram mudrosti zamršeno i nestvarno lako, koje se baziralo na afirmacijama i mantrama. “Kako zračiš, tako i privlačiš”, blještalo je sa svih strana. No od tog bljeska Marija nije videla ništa jasno, a najmanje samu sebe. Znala je šta neće, a opet nije imala snage da se suočava sa tim nečim što je u njoj i što je sprečava da bude šta želi.

Na dan rođendana je radila. Preuzela je i koleginicinu smenu, kao da nema izbora i zbunjeno se i pomalo iznervirano javila Jovanu kad ju je pozvao treći put uzastopce. Da, čestitao je ujutro rođendan, da, rekla mu je da mora da radi, da neće skoro kući, da, mogu i sutra da se vide. Sve je bilo jasno, pa zašto onda uporno i dalje zove?! Ispostavilo se, potrebna mu je, ako bi ipak mogao da je pokupi posle posla, nešto da mu pomogne. Sve je izgledalo kao da je konačno “usvojio” ideju da se taj rođendan NEĆE slaviti.

Jedva je otvorila vrata od stana. Kao da je zakoračila u neki filmski set – hodnik je bio ispunjen balonima, trebalo je probiti se do dnevne sobe u kojoj je bilo iznenađenje. Mala torta s jagodama i knjiga njenog omiljenog pisca. Htela je da se naljuti, ali joj nije bilo jasno – kako to da nije ljuta?!

Najviše su je obradovali baloni za proslave, koje je Jovan, očigledno u njenom odsustvu, okačio svuda po stanu. Bilo ih je toliko da joj se zavrtelo u glavi od šarenila. Gumeni baloni visili su sa plafona, pored torte je stajao buket od balona u obliku zvezda, gde god da se okrenula kao da je iskrilo njeno detinjstvo.

“Ovaj je najbolji”, rekao je Jovan. “Punjen je helijumom.”

Udahnuo je i piskutavim glasom junaka iz crtaća rekao: “Srećan rođendan, Marija!”

Rođendani mogu da budu i lepi

Posle skoro dve decenije pomislila je kako rođendani mogu da budu i lepi. Nije znala kuda da se okrene od balona i to ju je radovalo i u isto vreme dirnulo duboko. Samo se odjednom stvorila slika pred njom – svi oni baloni za 17. rođendan koje je zajedno sa najboljom drugaricom pustila da odlete u nebo.

“Hoćeš da ih sačuvam, Marija? Možemo da ih iskoristimo za neki drugi dan…”

Ništa joj nije odgovorila, samo je puštala jedan po jedan da odleti. Nije ni plakala. Ništa zapravo nije razumela. Bila je dete koje prvi put treba da ide na sahranu, i to sahranu omiljene osobe na svetu. Baloni su bili njen oproštaj, njeno mahanje, njeno: šta sada?

Tu negde sa balonima je od nje otišla i ona istinska detinja radost koju je dotad imala, kao i ushićenje zbog rođendanskih svećica.

Jovanov glas začinjen helijumom ju je vratio u sadašnji trenutak i kao da je iz nekog udaljenog kutka Univerzuma doneo komadić nje same. Isti onaj radosni, rođendanski. Preplavilo ju je toliko da se nasmejala široko i zasuzila.

“Hvala ti. Gle, rođendani mogu da budu i lepi.”

Kad neko u tebi vidi tebe

Poslednje parče torte je još bilo u frižideru kad je shvatila da se Jovan potrudio, a da ona to nije tražila. Danima ju je zabavljalo njegovo duhovito čavrljanje, čitanje romana koji je tako pažljivo odabrao, pogled na tako veseli stan pun balona.  Vreme za ljubav.

“Je li ovo stvarno?”, zapitala se četvrtog jutra. “Hoće li sad svi ovi baloni nestati? Hoće li on nestati?”

Nije imala smelosti da pita hoće li uvek birati nju.

Ali nije ni morala.

Dovoljan je bio jedan pogled na posvetu u knjizi: “Uvek biraj sebe zbog sebe. Ja sam tu, jer te VIDIM.”

Nije joj još sve bilo jasno, ali za sada, posle mnogo vremena, odlučila je da i u toj nejasnoj lepoti života uživa. Uostalom, baloni su bili na sve strane – slavljenje života je moglo da počne!

Nenu je, srećom, njen suprug Stefan odlično razumeo, a posebno te njene male vožnje van grada. Nije to bilo puno, do desetak kilometara do njenog omiljenog proplanka, gde bi sela na klupu, izvukla knjigu i provela tihih pola sata. “Moje vreme za mene, kad osećam sebe u sebi”, tako je opisivala te mini odmore.

A majka je svaki put vrtela glavom.

Ccc…

Nisi se dovoljno potrudila

Nena je volela svoj život i oduvek je želela da i njena mama to shvati. Ali godine su prolazile u istom propitivanju: kad će unuče, dokle više ta škola, šta će ti povrh svega i subspecijalizacija?! Kad ti misliš da…? Ne znam što te Stefan podržava u tim tvojim ludorijama?

Ponekad se osećala kao da je opet dete, a njena mama ona ista stroga mama u kompletu što dolazi na roditeljski u muzičkoj školi i stisnutih zuba sluša kako greši isti ton na klaviru. “Nisi vežbala dovoljno.”, rekla bi. “Nisi se dovoljno potrudila”.

I to, naizgled  benigno “nije dovoljno”, stručnim terminom iz njenih medicinskih knjiga, jednostavno je s godinama “maligno alterisalo”. Malecno “nisi dovoljno” poraslo je u ogromno, džinovsko “nikad neće biti dovoljno”.

Godinama je to nosila na plećima nesvesno – mora sve petice u knjižici, mora sve desetke u indeksu, mora stipendija, a ne studentski kredit, mora stažiranje u najboljoj klinici, mora prestižna specijalizacija. Dok se nije pojavio Stefan. Toliko se zaljubila da čak ni to mamino “nije dovoljno” nije stiglo da se zakači za srce. Jedan jedini put. I to nije slučajno, shvatila je godinama kasnije… Stefan je došao kao svetionik, da joj (po)kaže da radi i više nego dovoljno, da je sve u njoj dobro, da ne mora da uradi ama baš ništa da bi zaslužila da je vole, da bi zaslužila da se oseća dobro.

Samo, to uopšte nije u početku bilo lako.

Univerzume, brate, reši ovo!

Desilo se spontano, svojom  mekoćom, osmehom i stabilnošću svakog dana nudio joj je novu perspektivu. I malih i velikih događaja. Tamo gde se Nena iscrpljivala, mama pritiskala, a život forsirao, Stefan je delovao kao ventil. Samo kaže: “Pusti.”

Šta da pustim? Kako da pustim? Nena se prvo bunila, nije joj bilo jasno, pa je prelazila u ljutnju: ti ne razumeš, moja je odgovornost, ja MORAM…

“Šta moraš? Mora samo da se umre. A i to je pitanje, doktorko moja” , rekao bi ležerno Stefan.

Dok nije došlo do tačke pucanja. Do prelivanja na sve strane. Do toga da nije mogla da spava, ni da jede normalno, jer je pritisak preveliki – da uči, da radi, da leči, da stigne da bude dobra supruga, dobra ćerka, da se prilagodi i trudi, trudi, trudi – jer nikad nije dovoljno.

Dok nije u istoj toj tački puklo.

Figurativno i bukvalno – kao čaša u ruci iznad sudopere. Srča na sve strane, ruka krvava (srećom, samo ogrebana) i suze koje zajedno sa krvlju kaplju u sapunicu i vodu.

“Šta je bilo, Neno? Šta se desilo?!”, smirenim glasom joj je oprao ruke i proverio povrede. “Dođi, ovamo.”

“Kapljem na tepih, nemoj me…”

“Ma pusti tepih… Dođi…”, rekao je a u isto vreme umotao šaku u krpu – da joj udovolji, da je umiri.

“Ja ne mogu, ne mogu. Ovo, ovo… Ne mogu…”

“Sve možeš, dušo, sve. Al’ se ništa ne mora. Samo pusti, pa jedno po jedno. Šta ti se sviđa da radiš – to  radi.”

“Kako to misliš šta mi se sviđa? A ko će ovo sve da reši?”

“Kako ko? Neko, neka moćna sila, Bog, svemir, univerzum, ko hoće. Tvoje je da radiš šta ti se dopada, a tamo gde nešto zapne, lepo kažeš: Univerzume, brate, reši ovo!”

Nena se kroz suze smejala i već spremila da skuplja srču iz sudopere, ali joj nije dao. Sedi. Pusti. Evo kako to Univerzum rešava za tebe – dao ti muža!

Radi šta ti se sviđa, jedno po jedno

Posle tog mini burnout sloma – nije mogla tačnu dijagnozu da odredi – Nena je propisala sebi terapiju. Radiš jedno po jedno. Više stvari koje ti se dopada. Ono što mora – kad mora. Ali opet – jedno po jedno i polako. Imala je 35 godina i po prvi put se u životu zapitala: a šta JA volim? Šta se to MENI dopada? U čemu JA uživam?

Nikad je niko to nije pitao.

Nikad nije pitala ni samu sebe.

Nije, jer je uvek bila u trci da uradi još ovo, i još ovo, i još ovo… Nikad dovoljno da zastane i odmori, da sebe pohvali ili nagradi.

Šta mi je potrebno? Da osećam sebe u sebi.

Kako da dotle dođem – da nađem moje vreme za mene. Da radim šta?

Napravila je listu:

razgovori sa Stefanom

klavir (nije ga godinama svirala, baš zbog sećanja na javni čas gde je “zabrljala”)

vožnja biciklom kroz šumu

češljanje kose mekanom četkom

novi recepti i isprobavanje neobičnih jela

sedenje u tišini na proplanku

čitanje

Na vrhu stranice je napisala: Moje vreme za mene.

To je bio početak.

O rutinama, težinama i veličinama, Nena je mogla da priča do besvesti. Samo što je sada uvek imala protivtežu onom “nije dovoljno” – sve je bilo dobro.

Više sam u bolnici okovana žicama nego na slobodi.

Boce i bočice postale su dio mene. Osjećam se sputanom, nestrpljiva sam, htjela bih opet biti slobodna, zdrava i ljuta na svijet oko sebe onako kako su to moji “prijatelji” kojima je smrt, njihova smrt, nešto o čemu se ne govori.

Zato me ne zovu. Boje se da bih načela prljavu temu koja se ipak tiče samo mene.

Postajem im dosadna jer živim dulje nego su očekivali. One prve suze smo isplakali, ovo što se trenutno među nama dešava je dosadna praznina. Njih ne zanimaju detalji moje bolesti, ne znaju da me život raduje, procvjetao mi je kaktus na balkonu.

Nešto se ipak promijenilo. Izgubila sam interes za “prijatelje” i potrebu da im “pomognem”. Danas znam da nikome nisam “pomogla”, oni su nekome morali istresti svoje “muke”.

Žao mi je što sam potrošila godine misleći da sam bila potrebna i voljena.

Ma ne, nije prekasno osjetiti ljepotu samoće. Nikoga nisam uzgubila.

Baš me briga hoće li njezin muž prestati piti, zašto ona više voli mačku nego mene, zašto ja sebi nisam rekla pa i ti više voliš psa nego nju…

Ostadosmo same smrt i ja.

Najzad sam slobodna i i slika koju vidim je čista.

Gledam u ono žuto cvijeće na balkonu. Mir u duši i samo jedno pitanje, zašto ništa nisam znala o ljudima?

Bila sam glupa? Ili ipak samo zdrava i “besmrtna”?

Izvor: rudan.info

Kad imaš Nonu za drugaricu, onda ovakve poruke nisu uopšte iznenađenje. Takoreći – obična sreda. Samo što meni ova sreda nije bila obična. Venčanje je već bilo zakazano, Vlada nije hteo da mi kaže gde putujemo na medeni mesec, sestra je dramila danonoćno kako nema šta da obuče, mama je podgrevala istu tragediju sa komičnim elementima svojim „ti si bar mlada, sve ti lepo stoji, a šta ću jaaaa???“, a tata… Tata se opet pravio mrtav. Kako beše? Ko nije pravio svadbu na Balkanu, taj ne zna što je patnja!

Samo ti pripremi srce i telo i sve će biti O.K.

Nona je moja nesuđena kuma. Otkad se znamo pričamo da ćemo jedna drugoj kumovati, koja se prva uda. No kad je došlo dotle, Vladina mama se pobunila, pa imamo staro kumstvo, pa njen brat, zar ćemo se odreći drevnih običaja da stari svat bude drugi svedok na venčanju, kako hoćemo, al’ red je…

I tako, red, red, sladoled, pokunjeno sam rekla Noni da se naš plan iz osnovne malo izjalovio. Gledala me je krupnim očima kao da joj nije jasno oko čega se nerviram, zapalila cigaretu u kako je govorila „deseperado stilu“ i nasmejala se na sav glas.

– Ma, jesi li ti nevestice moja, luda da se sekiraš oko takvih stvari?! Ja se još nisam udala, ja ću tebe uzeti za kumu i šta? Bože moj! Nego, je l’ ti pratiš i dalje dogovor?

– Koji dogovor?

– Mala, ne pravi se luda! Dogovor „pripremi srce i telo“?

Kad smo pošle u srednju školu, Nona je hipnotisano čitala časopise, pratila na internetu savete o negovanju kože i kose. Uvlačila me u svoje „mini eksperimente“ sve dok nije došla do savršene rutine koju je nazvala „Pripremi srce i telo i sve će biti O.K.“. Tad mi je bilo smešno, ali onda sam uhvatila sebe kako već deset godina redovno čistim lice ujutro i uveče, nosim blagu šminku, koristim ulje i masku za kosu. Upotreba anticelulit kreme je bila obavezna u negovanju tela i zbog toga smo uvek bile zadovoljne svojim izgledom na plaži. „Pripremi srce“ deo se odnosio na duboko disanje, na čitanje, na smeh. Nisam znala nikog ko se toliko smejao kao Nona!

Planina, more, svejedno je!

Kako da joj objasnim sada da nisam danima pripremala ni srce ni telo? Da me je samlela organizacija venčanja, moji nezainteresovani roditelji i njegovi koji se u sve mešaju? Da ne znam kako sam.

– Nisam prekršila dogovor, samo nemam vremena. Vlada mi nedeljama krije destinaciju za medeni mesec, kaže planina, more, svejedno je! Pa kako svejedno?! Šta da spakujem? A znaš šta on kaže? Možeš kupaći, a možeš i aktivni veš!

– Šta je aktivni veš? – upitala je Nona mrtva ozbiljna.

– Kako šta je aktivni veš? Pa to je onaj donji veš napravljen od posebnog materijala, upija znoj, nisi mokar, posebno kad skijaš, al’ skijanje… – usred mog objašnjavanja Nona je prasnula u smeh.

– Znam šta je aktivni veš, ludo! Samo sam htela da vidim dokle ćeš da teraš! Pa opusti se, bre. Je l’ rekao čovek aktivni veš i kupaći? Spakuj i jedno i drugo. Je l’ zaista MORAŠ da znaš gde idete? Nemoj da si tol'ki…

– Nemoj to da kažeš.

Kontrol frik. Bila sam alergična na frazu „kontrol manijak“, jer nisam bila manijak, samo bih ušla u ozbiljnu paniku kad ne mogu da kontrolišem stvari. Nona je jednom, poluozbiljno, polušaljivo rekla da je to bio samo odličan sistem za preživljavanje i da sad to mogu da pustim. Kao, oslanjala si se na druge (čitaj: roditelje), oni nisu odgovorili adekvatno, nisu ti bila podrška, i šta si mogla nego da se pobrineš za samu sebe?! A kako se to radi? Tako što sve proveravaš, tako što u sve moraš da budeš sigurna, da imaš sve konce u rukama. Ali sad nije više tako. Odrasla si, pusti.

Kao da je to „pusti“ tek tako.

Puštanje počinje odakle hoćeš

– Rekla sam ti već, ne mogu da pustim stvari tek tako. Kako se to uopšte radi? Odakle počneš?

– E moja ti…

Nona me je gledala sa onim čuvenim osmehom na licu i znala sam, do kraja dana, ona će mi pomoći da se rešim nelagode u srcu. Poznavala me je nekad bolje no što sam samu sebe znala. Ona je bila sa mnom u holu fakulteta dok sam čekala rezultate prijemnog, ona je donela činiju sa sladoledom kad me je ostavio prvi dečko, ona me je redovno podsećala da pripremim srce i telo – i bilo mi je jasno, njeno me je prijateljstvo pripremilo za život.

– Meni je najviše krivo što ti meni nisi kuma. Što sam pustila da drugi umesto mene izaberu.

– Ja sam tebi počasna kuma. Ne može nijedna titula da zameni ono što smo nas dve jedna drugoj. Nego, ne menjaj temu. Dakle, odakle „pustiš“? Pa, pravo da ti kažem, počinje odakle hoćeš! Možeš od srca, možeš od tela. Možeš evo sad da odeš lepo da se umiješ, da spereš prvo te brige s lica. Ja ću da nam napravim limunade. I onda idemo redom.

– Šta je red?

– Pa, prvo, mene pustiš da mislim na red. Imam plan. Spakuj se, nemoj puno, samo kupaći i dve – tri one tvoje haljine, nećemo dugo, a ni daleko! Idemo na jedno mesto da sprovedemo naš detox plan. Ali da ti bude lakše, evo, za početak,  piling za telo, da očistimo tu divnu kožu i da sastružemo nervozu. Posle ćemo videti, ima strategija koliko voliš. Sad kad se umivaš, ne zaboravi da vodom smakneš i želju da otkriješ destinaciju za medeni mesec. Umesto toga, kad se nas dve vratimo, lepo spakuj šta ti čovek rekao i pusti da jednom neko o tebi brine kao što ti brineš o svima.

– Ali…

– Šta ali? Nema: ali. Pripremi srce i telo i sve će biti O.K.

Pjesma, kako je saopšteno iz Čolićevog PR tima, nosi sve ono što obožavaoci i očekuju – duboku emociju, nostalgičnu toplinu i neodoljivu melodiju koja poziva na sjećanje, ali i nadu.

“I ovoga puta, pjesmu po mjeri glasa i senzibiliteta Čolića, napisalo je ‘zlatno pero’ perfekcioniste Dine Merlina, nastavljajući tako, dugi niz godina, neraskidivu sinergiju između ova dva umjetnika”, navedeno je u saopštenju.

Kako je dalje pojašnjeno, posebnu vizuelnu dimenziju donosi spot koji je u cijelosti snimljen u, ovom slučaju i opjevanom, kultnom zagrebačkom hotelu Esplanade – mjestu koje samo po sebi nosi duh elegancije, prošlih vremena i bezvremenskih priča, a upravo tamo, među bijelim fasadama, fontanama i proljetnim magnolijama, ispisana je muzička priča o ljubavi, čekanju i vječnoj čežnji.

“U glavnim ulogama videospota pojavljuju se poznata glumačka imena hrvatske scene – Arija Rizvić i Filip Juričić, koji utjelovljuju par rastrgan između prošlosti i sadašnjosti. Uz njih se pojavljuju i Zvončica Vučković, Igor Kovačić i Angelina Kovačić, koji dodatno obogaćuju vizualnu emociju pjesme”, stoji dalje u saopštenju.

Navedeno je da stihovi poput “Proljeće za ljubavnike budi stara sjećanja, pred nama su dugi sati čekanja, al’ još ima nade, Hotel Esplanade…” prizivaju slike izgubljenih trenutaka i neizgovorenih riječi, dok muzika i Čolićev prepoznatljiv glas nose slušaoca kroz horizont uspomena.

“‘Proljeće za ljubavnike’ nije samo pjesma – to je filmska priča, posveta vremenu i osjećajima koji se nose sa sobom”, zaključeno je u saopštenju.

Izvor: nezavisne.com