Severina Vučković, jedna od majki žrtava hrvatskog sustava koji primjenjuje tzv. teoriju otuđenja od roditelja u razgovoru za H-Alter detaljno opisuje mrežu institucija i ljudi koji su njezinom majčinstvu godinama nanosili patnje.
Danas mislim o gledačima tuđeg posla ili praznolikim malim ljudima. To su oni što se gube pokušavajući da budu nešto. Njih progone glupe misli, pa su lažno srećni, lažno pravični i slabije mudri. A sve to jer im fali da…
Moj srednji sin je u višim razredima osnovne škole imao razrednu koja će i njemu i meni verovatno zauvek ostati u pamćenju. Sitna, plaha, razigranih očiju, uvek nasmejana.
Jel’ ono bi da poštar baš uvijek zvoni dvaput?
„Koliko sam ja njega samo voljela.“, rekla sam prijateljici.
„Nisi ti voljela njega, ti si voljela nekog drugog, nekog tko nije ni postojao.“, odgovorila je tiho.
I pozvao je. Jednog dana, sasvim običnog.
Sjećam se kada sam prvi put u životu sama sjela na kavu.
Bila sam jako mlada.
Čitala sam nedavno divni tekst „Oprosti sebi“ i krenula si nešto pisati na njega…
Gospodo draga, svi vi…
Predugo sam bila mlada. Toliko dugo da je prestalo da bude zabavno.
Postalo je dosadno i prežvakano, a to je značilo samo jedno: da sam konačno ostarila, sazrela, evoluirala, degenerirala, štagod, ali pomakla se sa mrtve tačke izanđane mladosti.
